Данилу Кишу РОДНА КУЋА „Господо, ви никада нећете успети да ставите спомен-плочу на моју родну кућу у Горици, јер сам осим у њој, живео и у Ријеци, Трсту и Граду. Много је то кућа да се на њих ставе плоче једном диригенту у част. Ипак, замишљам вас како у неко модро праскозорје, распупело као плава смоква, долазите до моје родне куће у Горици. То је приморска каменита кућа двокатница. У стан на првом спрату пење се споредним басамацима. Ту на почетку степеница ставили сте таблу и скупили сте се. Сви ви имате црне цилиндре на глави и тамне сакое. Уске сиве штофане панталоне обавезно имају лампасе; неки од вас преко…

  САВРШЕНИ ВРТ Александру Поупу Њутн са шестаром ко сенка неимара у Платоновој пећини, ко пралик ковача, ко петокраки Меркур, опремљен каменом, луком и сводом, лута од истока на запад и мери над првом водом први басамак у сазданом, зору изнад Првог брега, незавршени лавиринт Демијурга,  разапето несавршено тело вртлара Јерусалима, и једно једино око бога филозофа које је прави и несхваћени  Велики извор свега. КРУНА Радјарду Киплингу Accipe daqve fidem. Прими реч моју и дај ми своју. Пирамида  не може бити завршена. Послали су ми речи из таме: Помешај се са гомилом на истој равни јер долази Градитељ давни, и носи сикомору… Ако можеш да сањаш двоструку живу у…

  КАДА УМРЕМ за Мевлану Румија Кад умрем и кад ме окрену Преко собе и покрију ми Чело и очи и тијело – Кумим вас које знадох И који ме знасте: Широм Отворите прозоре – Разгласите пјесме Румијеве И нек нико за мном жалобну Коју не изусти ријеч Ил пусти сузу – Живот сам цио Тако и живио – да ме Нада мном нико не би ожалио 2022   ОСМИШЉАТИ НИШТА за Мака Диздара Пјесмару: да ти се мора сад онамо Повратка одакле нема Никад А таквих је Пуно на свијету мјеста – Цијеле се боговјетне ноћи питах: Шта би ти пред пут такав Учинио – Па ако се већ…

              ЈУЛ, 1833. Као ожиљак дубоко урезан у земљу, секао је прашњави друм равницу сагорелу од сунца. На почетку тог ожиљка јездио је караван у облаку прашине. Пред њим, на пушкомет, јахао је коњаник на белом коњу. Исијавање сунца мрсило је хоризонт и једва видљиву варош која је у даљини крварила као отворена рана. Мало пре вароши, блиставо бела уздизала се кула, продирући у плаветнило над собом. – Алфонсе! Успори! – бас, хладан и дубок, загрми иза коњаника. Али за Алфонса де Ламартина овај урлик дошао је као ветар у леђа. Он једном руком стави прст на ороз своје кубуре која је претила заденута у његов силав, а другом…

  ДВАНАЕСТО ПОГЛАВЉЕ При крају месеца у ком је стрелац преко леденог сазвежђа већ одапео свој савитљиви лук, година се спрема да отвори дванаесто поглавље још једне илустрацијама украшене хронике. Већ су исписана поглавља сејача, ковача, жетелаца, сакупљача… Ово поглавље биће испуњено пасусима и страницама о онима који седе у кухињи уз пећ, са шољом чаја, загледани у ватру; ловцима који у освит напуштају село, пролазе поред задњих кућа, у колони се крећу ка истоку. Почетне странице започињу описом благо заталасаног предела и вијугавог пута који групу људи води ка километрима удаљеној реци, ка низу праволинијски засађених јабланова. Наставља се описом чопора дивљих свиња које са младунцима трче у бегу…

  I Понирем у распуклу чежњу Заискрим тамо Дубоко унутра Па згаснем Између нула и један Откуцава ме тишина. II Нисам умрла. Скривам се У порубу Плаве кошуље. Слушам Бат срца. Ти Који ово читаш Упали свећу Ако на кошуљи Осване Љубичасти Траг пољупца – Ропца. III Смрт је мекана девојчица Са осам хиљада сочива у оку Свет јој је цео у погледу Никуда не журећи увек стиже У једној руци јој бело цвеће У другој црн календар. IV Свако детињство има свој Врт У њима господаре Игре А деца не хају за будућност. Данас су ту само дрхтава сећања Тихује сета међу прастарим стаблима Ни лахора, ни жубора, ни…

              Хало, Надо, тек сад сам видела твој пропуштен позив. Била сам на Ади, а где бих по овој врућини? Да, да, добро си чула, тридесет девет, црвени метео-аларм… зато сам и пожелела да будем поред воде. Могла би понекад да пођеш са мном, много пропушташ. Знааам, не волиш гужву… али, ето, данас скоро да и није било људи. Можда десетак на плажи, а у води – само ја и неки човек. А и он је био далеко, пливао је око оне бове на средини језера. Кажем ти, нигде живе душе! Знаш да годинама одлазим на Аду, али први пут да сам у кавезу била потпуно сама! Како у…

  Сјећање су слике. Не могу се точно лоцирати у времену, само приближно, по лику тог сјећања, по некој причи у детаљу и цјелини, али најчешће су знаковите. Запамћене су, јер хватају нешто у твом животу што га је обиљежило као значење, не као тренутак. Тренутак је прошао, значење је остало, као, рецимо, називник једног раздобља, једног односа, или боље, као њихов окус. Оно јасно у искуству, а неописиво. Рецимо, слика како Адам, у кухињи, у стану у приземљу, баца у страну сендвич, у који је управо загризао, пошто је кроз прозор видио како долазим кроз врт. Не може жвакати кад долази жена за којом жуди, не може имати храну…

              Завојита стаза прекривена танким и меким слојем снега прошараним светлим несталним одсјајем који је допирао са неког неодређеног растојања, протезала се између два дрвореда високих белих бреза на чијим су повијеним гранама окићеним ситним срцоликим листовима зашиљеним при врху, искриле честице снежнобелих пахуља.             Сунце се данима није помаљало испод густих слојева белих паперјастих облака растреситих попут свиленог руна оваца, иако је изгледало да ће се они сваког тренутка распршити и уступити простор слабим и бледим зимским зрацима. Но, та чудесна, нејасна плавичаста светлост што је подрхтавала у ваздуху, није потицала ни од једног природног извора, већ се понашала некако несхватљиво: на магновења би се указала попут низа…

  ШАРАН Рибу не налазим на главном току, него у златним рукавцима на које сунце пада искоса у финим стрелицама из сна. Куда не витлају бродска витла, ту се притајим. Крљушт која се скупља у белој пени, у трсци и трави, на маргинама прошлих часова, ништа више нема са златним шараном који се извија и ломи на затегнутној струни, пун ухваћене снаге. Он трзајима помера осу земље и мирише на живот сам. Из тамног дна реке рађа се у боји мједи, ватрен као син сунца, као песма. ПЕТАО Петао о себи не одлучује! Ни та гажења кокошака, после којих се љубавници брзо мимоиђу као да се не познају, нису његова…