КАПА И КОНТРАБАС Насмешим се када се сетим тога: Шетао сам подножјем планине, пратио животињски траг, ишчекивао маглу, која се већ, недоречено, вешала о стабла. Траг је водио до ливаде и напуштених торова. И, онда, прво сам наишао на окачену белу капу. Била је као окренуто звоно, ландарала на шибљу. А, потом, на контрабас распуклог тела. Без жица. (Подсећао је на разголићеног човека. Налакћеног на дрво. Разјапљеног дубоког пупка. Широких рамена. Који је остављен. Заборављен). Питао сам се како је могуће да то не приметим пошто онуда често пролазим, Но, видљиво, изгледа, неретко заобиђемо. ОДМОРИШТЕ Крај куће Одмориште: камени сто, клупе уграђене у полукружни зид, бетонски канал. Зид је…

  СЕНКА Примећивао је то, већ неко време.  Неко га прати.  Испрва, био је то неодређен осећај, кад вам се чини да нисте сами, да је још неко ту. Затим је чуо дисање. Па дамаре туђег тела. Куцање срца. Кораке. Зашкрипала би врата која је закључао за собом. Пуцкетале степенице док је стајао на подесту. Дунула промаја, залелујале завесе на до малопре затвореном прозору.  Тај неко, излазио је у исто време кад и он, у шетњу. Правио му друштво у ресторану. Возио се са њим у аутомобилу. Читао исте новине, пазарио у истој бакалници. Користио његов пешкир, дезодоранс. Испробавао његову одећу, ципеле. Имао кључ од стана. Почео је да затиче…

              Лепи је смислио песму за вечерашњи репертоар. Било ју је лако запамтити:                                     Ако пређеш границу                                      јебаћу ти мамицу             – Шта је граница? – питам и зурим у мрачни угао у којем назирем Лепог.             – Граница? Не зна се тачно – чујем промукли глас из сенке. – Граница је, наравно, на средини између нас и њих. А опет, може бити и ближе њима, можда баш она линија изнад које понекад провире или протуре пушку.             – Граница је сам њихов прелазак из непостојања у постојање – додаје злобно Мачак, шћућурен уз бубњару у којој пуцкета ужарено угљевље.             Напољу пљушти киша из црног…

  ЗВОНО Кад престану да звецкају судови И оду сервирке Када сестре поделе терапију И са водом из пластичног лончета Попијеш још мало лековите судбине Кад се умири јато разнобојних птица На стакленим вратима После последњег закључавања Докторке из прве смене Настаје тишина Тада се зачује звоно Кратко, сигурно, свакодневно То отац доноси поморанџе Чист веш И мале вести Ниједна црква на свету нема такво звоно. ОДМОТАВАЊЕ Добијали смо запетљану клупчад вуне Да је одмрсимо и плетемо Пажљиво и тешко смо то радили Могли су да нам потуре и Гордијев чвор Да га распетљамо Нико не би приметио Да је велика загонетка решена Без помоћи мача Исток смо освајали Мрављим…

  Рекоше: У кафани „Стрешер“, у Самокову, појавио се чудан младић. Није толико необичан на изгледу, колико по ономе што уме вешто да говори. И да тим говором навуче слушаоца и опчини га речима својим. И не говори он о обичним стварима, као што обични људи зборе, но увек о нечем опасном, што се дотиче власти и саме државе. Поготову је с вечери оран да ошине и по онима на највишем месту на државној лествици. Чини то прибрано и сталожено, без оне младићке узрујаности и понесености каква би се очекивала од млада човека. Мало је оних који, слушајући га, од тих његових речи не зазиру или не зазебу. А онај…

  УМОРНИ ХЕРАКЛЕ Еурит га најури као пса, а он, који се тукао и са Аполоном, покуњено оде даље, без воље за осветом. Из моје данашње перспективе, сасвим разумем његов умор: сва та бројна убиства, па чишћења од греха, оснивање градова, поступање по обавезним упутствима пророчишта, сва та братимљења и све те борбе са унапред одређеним исходом и стално кретање напред, ка новим убиствима и новим братимљењима, и спарина тог летњег поподнева у којој се губила граница између несвестице и савести – Херакле пред капијом Еуритовог двора, најурен као пас. Ниско чело, ситне очи, корак помало трапав. Кожа му исцртана ожиљцима. Матора људомора. Мишићи још набрекли, коса дуга, али већ…

    1. Кажу да се Миле Муњас , добровољац из села В. у Банату, појавио у  сцени неког филма. То је био румунски филм из ране јесени 1916. године о борбама на добруџанском фронту. Миле  је био војник који је после удара бугарске гранате у српски ров 18. септембра 1916. године у 15.33 часова пролетео ваздухом и долетео у шумарак. 2.  У 1. чети 2. батаљона 4.пука Прве српске добровољачке дивизије тврдили су да је Миле  погинуо. Три сузе капнуле су на тврду добруџанску земљу. Плакали су један његов земљак, наредник његовог вода и капетан чете Паја Добријевић.  Наредник његовог вода пустио је две сузе, а од поменуте двојице…

  СТВАРНА СЛИКА Не знам јесам ли стварно видео, Или сам створио, ту слику, сећање. Ловац излази из таласа жита, Са срном на раменима. Апстрактни преплети боја и облаци У дубини, над класјем. Палета Пита Мондријана. Зује муве. Видео сам сомот и њушкицу, Очи, још загледане у животни век. Сигурно био сам тамо; у густом Преплету час живу, час мртву Животињу носим око врата. Вука.   РЕЧИ ШТО ЛЕТЕ Птица у дирљивом окршају с ветром. Да ли је у ваздуху Скацелов јастреб, Час пре него што жице Зауставе његово срце; то не знам. Можда је тамо, иза прозорског окна, Гавран са Мраковице, отежао од обиља, Остао без врана животна друга.…

  КУТИЈА  у сну, без икаквих слика, јавиле су ми се ријечи  које, ево, записујем.   хтио сам је разбити стоји непомична безгласна   није тако путује жамори бучи скупља одјеке   ова кутија ја   НОЋНИ ЗАПИС Неуредна, пуна књига, соба, мачка платона код прозора спава. соња се јавља из расквашеног гроба, мада – тамо није. у устима цигарету држи моја глава, светлуцају анђели и змије.   КАСНИ ГОСТ у дубокој ноћи неко ми је куцао на врата била је то смрт нисам отворио   ГРОБАР питаш ме како живим шта да ти кажем добро имам редовну плату добили смо и повишицу посла је све више док не сване…

  ШАХ Балтазар је из фиоке старинског стола извадио шах. Амадео се обрадовао овој игри коју није имао прилике да игра од… не сећа се више ни сам од када. Да ли је то било пре пада, или са неким од гостију хотела, више није ни било важно. Шаховска гарнитура била је масивна, од пуног дрвета, направљена средином XIX века.   БАЛТАЗАР: Месје Амадео, биће ми задовољство да са човеком Вашег формата и интелекта одиграм једну партију ове древне и одавно заборављене игре. Па да након једне, или можда две партије, кад размрдамо вијуге, покушамо да схватимо шта ће се то у току поподнева одиграти на Тргу Свих Басилеуса, а…