ЈУЛ, 1833. Као ожиљак дубоко урезан у земљу, секао је прашњави друм равницу сагорелу од сунца. На почетку тог ожиљка јездио је караван у облаку прашине. Пред њим, на пушкомет, јахао је коњаник на белом коњу. Исијавање сунца мрсило је хоризонт и једва видљиву варош која је у даљини крварила као отворена рана. Мало пре вароши, блиставо бела уздизала се кула, продирући у плаветнило над собом. – Алфонсе! Успори! – бас, хладан и дубок, загрми иза коњаника. Али за Алфонса де Ламартина овај урлик дошао је као ветар у леђа. Он једном руком стави прст на ороз своје кубуре која је претила заденута у његов силав, а другом…

  ДВАНАЕСТО ПОГЛАВЉЕ При крају месеца у ком је стрелац преко леденог сазвежђа већ одапео свој савитљиви лук, година се спрема да отвори дванаесто поглавље још једне илустрацијама украшене хронике. Већ су исписана поглавља сејача, ковача, жетелаца, сакупљача… Ово поглавље биће испуњено пасусима и страницама о онима који седе у кухињи уз пећ, са шољом чаја, загледани у ватру; ловцима који у освит напуштају село, пролазе поред задњих кућа, у колони се крећу ка истоку. Почетне странице започињу описом благо заталасаног предела и вијугавог пута који групу људи води ка километрима удаљеној реци, ка низу праволинијски засађених јабланова. Наставља се описом чопора дивљих свиња које са младунцима трче у бегу…

  I Понирем у распуклу чежњу Заискрим тамо Дубоко унутра Па згаснем Између нула и један Откуцава ме тишина. II Нисам умрла. Скривам се У порубу Плаве кошуље. Слушам Бат срца. Ти Који ово читаш Упали свећу Ако на кошуљи Осване Љубичасти Траг пољупца – Ропца. III Смрт је мекана девојчица Са осам хиљада сочива у оку Свет јој је цео у погледу Никуда не журећи увек стиже У једној руци јој бело цвеће У другој црн календар. IV Свако детињство има свој Врт У њима господаре Игре А деца не хају за будућност. Данас су ту само дрхтава сећања Тихује сета међу прастарим стаблима Ни лахора, ни жубора, ни…

              Хало, Надо, тек сад сам видела твој пропуштен позив. Била сам на Ади, а где бих по овој врућини? Да, да, добро си чула, тридесет девет, црвени метео-аларм… зато сам и пожелела да будем поред воде. Могла би понекад да пођеш са мном, много пропушташ. Знааам, не волиш гужву… али, ето, данас скоро да и није било људи. Можда десетак на плажи, а у води – само ја и неки човек. А и он је био далеко, пливао је око оне бове на средини језера. Кажем ти, нигде живе душе! Знаш да годинама одлазим на Аду, али први пут да сам у кавезу била потпуно сама! Како у…

  Сјећање су слике. Не могу се точно лоцирати у времену, само приближно, по лику тог сјећања, по некој причи у детаљу и цјелини, али најчешће су знаковите. Запамћене су, јер хватају нешто у твом животу што га је обиљежило као значење, не као тренутак. Тренутак је прошао, значење је остало, као, рецимо, називник једног раздобља, једног односа, или боље, као њихов окус. Оно јасно у искуству, а неописиво. Рецимо, слика како Адам, у кухињи, у стану у приземљу, баца у страну сендвич, у који је управо загризао, пошто је кроз прозор видио како долазим кроз врт. Не може жвакати кад долази жена за којом жуди, не може имати храну…

              Завојита стаза прекривена танким и меким слојем снега прошараним светлим несталним одсјајем који је допирао са неког неодређеног растојања, протезала се између два дрвореда високих белих бреза на чијим су повијеним гранама окићеним ситним срцоликим листовима зашиљеним при врху, искриле честице снежнобелих пахуља.             Сунце се данима није помаљало испод густих слојева белих паперјастих облака растреситих попут свиленог руна оваца, иако је изгледало да ће се они сваког тренутка распршити и уступити простор слабим и бледим зимским зрацима. Но, та чудесна, нејасна плавичаста светлост што је подрхтавала у ваздуху, није потицала ни од једног природног извора, већ се понашала некако несхватљиво: на магновења би се указала попут низа…

  ШАРАН Рибу не налазим на главном току, него у златним рукавцима на које сунце пада искоса у финим стрелицама из сна. Куда не витлају бродска витла, ту се притајим. Крљушт која се скупља у белој пени, у трсци и трави, на маргинама прошлих часова, ништа више нема са златним шараном који се извија и ломи на затегнутној струни, пун ухваћене снаге. Он трзајима помера осу земље и мирише на живот сам. Из тамног дна реке рађа се у боји мједи, ватрен као син сунца, као песма. ПЕТАО Петао о себи не одлучује! Ни та гажења кокошака, после којих се љубавници брзо мимоиђу као да се не познају, нису његова…

  У старој кући, коју су Костини родитељи звали Милошева, супротно од улазних врата на изби, окачене о клин, одувек су стајале једне цокуле. Биле су то праве војничке цокуле, са металним крампонима, кожне, са подигнутим глежњевима за уз ногу. Изгледале су као неговано старачко лице – видели су се трагови времена, али због редовног одржавања, могло се само замислити како су изгледале кад су биле нове. Костин отац их је редовно мазао неком специјалном машћу, која је с цокулама донета. Често му је виђао влажне образе, кад је после чишћења цокула, из избе излазио. Тада би, најчешће, одлазио у поље и ни са ким не би разговарао.  Косту је…

  КОРАК И КЛУПКО  Вирим из ћошка као миш згужван између кутија од ципела које никада нису додирнуле асфалт. Годинама чаме у картонским кућама кажњење неходањем.  Спремам се да отпутујем… боса… Остављам наду да развезује пертле и чешка ознојене табане. Нека… Све сам наслагала у замишљени кофер. Нит по нит.  Конац на конац Црту по црту.  Рајсфершлус… Испразнила сам скроз своје ћоше, ставила катанац на поглед и кренула у свет у коме су сва клупка замршена,  а паучине висе у погледу.  ВОДОСКОК  Уозбиљила сам своју нежност. Уз шеретски осмех иде и суза. Уцртане мисли гледам одозго. Окрећем се, зарозавам простирку свакодневице, уједам дан за образ,  завирујем испод паучине на вратима… …

  СРНА Возила сам изван града Сама, у нaлету пљуска На путу близу шуме Пружила сам прсте ка камери У трену док је гром кидао Све далеководе Срна излазила из жбуна Заслепљена блеском муње Могла сам ранити срну Невину кротку преплашену Лепих бадемастих очију У жељи да је у трку зауставим Накнадно кајање донело је дрхтаје Мрешкање мирне површине Као кад пецарош у океан Забаци ситан мамац Сати споро пролазе Велики улов очекује гладан Онда се јеж страха од руке одвојио Срце је ненадано из груди искочило Још топло живо крваво У црвеној боји Илије Босиља Почела сам кишу да ослушкујем Која није ни престајала да удара По старој каросерији…