Hommage á Ernesto Sabato Вељку Ненадићу Али да, убрзо ћеш чути ту реч… осетићеш жељено присуство, очекивани знак, који ти шаље неко биће што на другом острву чује твоје крике, неко ко ће разумети твоје махање, ко ће бити кадар да растумачи твоју шифру. Тада ћеш имати снаге да продужиш… И макар само на трен, видећеш вечност. Ернесто Сабато, АБАДОН, АНЂЕО УНИШТЕЊА Срећа књижевникова је мисао која може сва да постане осећање, осећање које може цело да постане мисао. Томас Ман, СМРТ У ВЕНЕЦИЈИ Истрчао сам из куће, осећајући да већ касним. У том часу, ипак, изгледало ми је да ћу стићи, макар на тај час код породице Van…

  НАШЕ НЕБО Једном смо ољуштили земљу и сашили ћебад, натоварили коње и отишли боси. Украли смо облак и сашили јастуке, натоварили коње и боси заспали испод ораха поред пута. Спавали смо преко отисака копита годинама. Годинама су птице плакале над нама. Постали смо туга. Давно. Чак и кад се река расула из корита свуда по изгаженим путевима. Бујица је однела стопе од неколико векова, али још увек исто боли. Само је хладнија ноћ. Јуче је још увек певало упркос кори хлеба коју су појели мрави. Нахранили смо коње и певали смо гладни. Закрпили смо јастуке дуваном и сузама. Покисле су нам босе главе и гладни смо заспали. Опили смо…

  1. изгледа да се ова плажа не завршава морем већ првог дана хода све око мене претворило се у песак прошла је читава недеља а ја лутам и проклињем туристичког агента који ме је убеђивао да се за пет минута стиже до мора 2. пешчане дине личе једна на другу и нису погодан оријентир овде нико не долази ни да умре само наивни туриста мисли да је пустиња место за одмор 3. не знам како да се вратим у хотел сваки пут кад наиђем на трагове у песку запитам се да ли су моји све паралелне линије секу се негде и схватам Еуклидова геометрија није мој пријатељ 4. у…

  ГОСПОЂА ЕВА ЈЕ ЈЕДАН ОД РЕТКИХ ЖЕНСКИХ КАНОНСКИХ ГЛАСОВА како се то постаје питаће неко па ето мораш да пишеш стојећи пишеш или пишаш није добро чуо или се труди да буде саркастичан ти му причаш даље правиш се невешта мораш да имаш своју собу и будеш део одређене класе (мрзиш тај класни образац презиреш људе који кажу да достојевски и ман не би били то што јесу да није било класних олакшица имаш такве пријатеље свађаш се с њима већ тридесет година и дуже) дакле оца банкара или мужа који је стално на састанцима онда од досаде пропишаш мајчино млеко (знаш да није тако дубоко у себи знаш…

  КАПЉИЦЕ НАДЕ Једнооки полако иду ходником, уз онај зид који виде и често се сударају с пролазницима. У повратку ће крај другог зида, да и њега осмотре. Надају се да ће ускоро, кад им скину завоје, у шетњи видјети цијели ходник. Хитроноге медицинске сестре вјешто заобилазе неспретне болеснике и корацима ткају стазу којом ће се они лакше кретати. „До деведесете сам видио кô соко“, чује се старачки глас кроз отворена врата амбуланте, „могô сам сам себи смотати цигару од ʼерцеговачког шкије“, а онда, навукла се поганица – мрена, ђаво да је носи! „Ти тако мени чича“, шали се љекар који зна да кроз људско око завири у човјекову душу.…

ЛАКА ЖЕНА СА ЛАКИМ ДРОГАМА Кад процеди кроз зубе „Шта ћу сад да ти радим?“ Нешто експлодира у мојој глави И кажем – „Растави ме и састави, Али не мењај редослед.“ Прихвати и ти мене без промене и без услова, Овако небрушену до краја, Прерано секендхендовану, Скривену чинобацачицу Са биљем које умирује И тинктурама које те васкрсавају Изнова и изнова. – Да ли те то пали? – пита. – Довољна је била твоја појава – одговорим. Сакри ме иза ње, Као што си крио букет кала, Стрпај ме у унутрашњи џеп Као црну чоколаду само од какаа, И провозај ме тако До Орионовог појаса, Своје адолесценције И романа епске фантастике…

  Заокупљен је и данас, као и сваког дана, пребирањем и сортирањем старих ствари које већ годинама, заправо још откако су се овде на побрежју понад Душановца преселили у малу призмену кућу, сакупља одасвуд са улица и запарложених пољана, и смешта их и гомила овде у дворишту. Беше већ пуно те старудије. Нашло се ту свега и свачега: дотрајалих шпорета, фуруна, бојлера, кућних апарата, расходованих дечјих колица и бицикала, одбачених аутомобилских делова и гума, разне гвожђурије, и неке дрвенарије коју је, не зна због чега, издвојио да не оде у ватру, и чега све још ту није било.  Растављао је на саставне делове све што се могло раставити, да би…

Данилу Кишу РОДНА КУЋА „Господо, ви никада нећете успети да ставите спомен-плочу на моју родну кућу у Горици, јер сам осим у њој, живео и у Ријеци, Трсту и Граду. Много је то кућа да се на њих ставе плоче једном диригенту у част. Ипак, замишљам вас како у неко модро праскозорје, распупело као плава смоква, долазите до моје родне куће у Горици. То је приморска каменита кућа двокатница. У стан на првом спрату пење се споредним басамацима. Ту на почетку степеница ставили сте таблу и скупили сте се. Сви ви имате црне цилиндре на глави и тамне сакое. Уске сиве штофане панталоне обавезно имају лампасе; неки од вас преко…

  САВРШЕНИ ВРТ Александру Поупу Њутн са шестаром ко сенка неимара у Платоновој пећини, ко пралик ковача, ко петокраки Меркур, опремљен каменом, луком и сводом, лута од истока на запад и мери над првом водом први басамак у сазданом, зору изнад Првог брега, незавршени лавиринт Демијурга,  разапето несавршено тело вртлара Јерусалима, и једно једино око бога филозофа које је прави и несхваћени  Велики извор свега. КРУНА Радјарду Киплингу Accipe daqve fidem. Прими реч моју и дај ми своју. Пирамида  не може бити завршена. Послали су ми речи из таме: Помешај се са гомилом на истој равни јер долази Градитељ давни, и носи сикомору… Ако можеш да сањаш двоструку живу у…

  КАДА УМРЕМ за Мевлану Румија Кад умрем и кад ме окрену Преко собе и покрију ми Чело и очи и тијело – Кумим вас које знадох И који ме знасте: Широм Отворите прозоре – Разгласите пјесме Румијеве И нек нико за мном жалобну Коју не изусти ријеч Ил пусти сузу – Живот сам цио Тако и живио – да ме Нада мном нико не би ожалио 2022   ОСМИШЉАТИ НИШТА за Мака Диздара Пјесмару: да ти се мора сад онамо Повратка одакле нема Никад А таквих је Пуно на свијету мјеста – Цијеле се боговјетне ноћи питах: Шта би ти пред пут такав Учинио – Па ако се већ…