• Симон Грабовац
    КАО КОЛИБРИ

      КАО КОЛИБРИ као колибри као колибри због својих осамдесет замаха у секунди и она би требало као што колибри може због осамдесет замаха у секунди несметано да лети уназад тако би и она у једном тренутку морала упитно да застане и изненада да крене назад као река према извору или вода из левка да се враћа и онда да све могућности истражи и идући уназад да види која је од њих могла да води на другачији пут и једином циљу и не само да изнова пређе стару болну путању него да иде даље дубље да би открила пронашла променила кључни пропуст прву заблуду и да их једном заувек именује…

  • Весна Капор
    ИСУС У ПРЕБИЛОВЦИМА

                  На тераси неког хотела – испред кога вода у малим водоскоцима из прскалица чини да трава мирише – напокон испружам ноге, извлачим једну цигарету из штека и дубоко дишем. Прошла је поноћ – лутали смо прилично и одмор ће бити кратак. Тасос, трајект и галебови већ су у сутрашњем дану. Кад отворим вести, на неколико портала прочитаћу: „Велики градитељ преминуо.“             Једном приликом, давно, старија познаница, причајући о космичким чудима, о савршености природе и снази литургијске речи, о звуку унутар црквеног брода, помињала је Пеђу Ристића Исуса. Постидела нас је питањем „знате ли уопште ко је он?“             Коначно, срели смо се у атомима Пребиловаца. Лето је било…

  • Драган Хамовић
    ПРЕСНИ ПРИЛОЗИ

    НА ВИСИНИ 10.000 МЕТАРА Издигнут понад људских терета Упијам родну земљу прелета: Масиве, шаре, беле облаке. Велика наша мајка прелепа, Предата власти златног телета, Трпи синове луде, олаке. Али, на крају, љубав несита Приземљи чеда, никог не пита, Скине им име, личне ознаке. Сада сам горе, чист ваздух јесам… Док, нетелесан, тежине стресам, Клизим у струје и у прозраке.   КУЛА ОД НОВИНА Ничице падају дани домине, (Увек се један на другог наслоне) Присилна радња: јутарње новине, Прелећем масне и звучне наслове. Не чекам подне – у ходник отурим Тек разлистане листове купусне: Слике и ступце с вестима одурним, Шарене гадости, за све укусе. Насложим талог офсетног отиска… Из дана…

  • Стејнар Опстад
    ЗАКЉУЧАНО ПОДРУЧЈЕ

      ГОСПОД ЈЕ РЕКАО СВОЈЕ Он који пише о раду сељака, клијању зрна у пролеће и о голети с пањевима у јесен образлаже сваку песму животом на фарми и годишњим циклусима јер речи Господа остају нечујне или се мешају са шумом ветра у травци и сувом лилом јасена Речи господа нису створиле неки свет нама знан. Речи су његове семе које влажим у устима али ми не успева да их расклијам Господ је рекао своје и он више није крив за своје речи, а човек је крив за све своје речи одавде до вечности   ЗАКЉУЧАНО ПОДРУЧЈЕ Парк је увече закључан и Бог је унутра Пророк спава изван, у мраку…

  • Милена Станојевић
    НОЋ

      Иван је опет прао јакну. То чини макар једном недељно. Кад год би прошао ходником стана до кухиње или тоалета, у нос му се увлачио мирис буђи из јакне. У стану нема влаге. Мора да је онда упија из зидова канцеларије. Да, нема другог начина, мора да је канцеларија, био је убеђен Иван. Зидови су стари, оронули и неокречени, зграда је из прошлог века. Колега са којим дели простор ниједном није устао да отвори прозор, то је чинио само Иван, и сва је срећа да је колеги било свеједно да ли је канцеларија пуна дима или је прозор широм отворен. Где год би оставио јакну, на чивилуку канцеларије, столици…

  • Јованка Николић
    УСПРАВНО: СМРТ

      КО СЕ УБИО У МОМ КУПАТИЛУ Нади се убила кћи. Кад год уђем у купатило виси са плафона – некад јој се ноге трзну испред бојлера, некад лупкају врховима прстију о каду, а некад кркља без одраза пред огледалом мојим рукама: – Гушицу, гушицу, другарицу… И руке ми крену у самодављење. Кад се очи исколаче, двадесетшест других Надиних мртвих кћери, оних које нису стигле ни да поживе просуте из утробе насилно како су и ушле, хорски завриште: – Не волимо гушице, жељне смо топле утробице! Онда сузе падају на стомак и бивају жеравице. Пустим воду да тече и све Надине кћери сперу жива лица и постану напокон мртве. Мртваче…

  • Јулиа Капорњаи
    ПРОКРАСТИНАЦИЈА

      ЗБОРНИК У НАСТАЈАЊУ На старословенском грех може значити промашај Исто и реч упућена погрешној особи Књига слепљених страница слаби диоптрију док ничији пас вија свој реп у данима изгубљеним улудо Чему дисциплина и вежбе понављања грешака, с варијацијама непрепознатим у први мах? ПРОКРАСТИНАЦИЈА Урадити било шта друго: читати туђе песме, чак и написати једну такву Слушати ромор воде низ олук Пропустити чврст облик белине кроз мисао Не и кроз прсте Пронаћи чврсто стајалиште у некој од књига Букирати путовање у неудобној трећој класи за Ниниву ПЕРПЕТУУМ МОБИЛЕ Пиши о оном што видиш, не описуј буру на мору и крик галебова – савет је великог песника Дакле ни крваву пустињу…

  • Слађана Миленковић
    ТРИ ПРИЧЕ

    С ТРУБОМ Из далеког места, Гаврило је стигао у свој родни крај, после више од двадесет година. Седео је у кафићу поред аутобуске станице у центру Чачка и пио кафу из беле шоље са тамноплавом пругом при врху. Исти прстен био је и на рубу тацне. Такве шоље дуго није видео, још из времена кад је ишао у средњу школу. Tад би са најбољим другом Зораном нажицао пара за кафу. Tу су и чекали аутобус за Гучу. Рођен је у једном засеоку на брду, радио је у граду, али кад је почео рат, побегао је у Аустрију код тетке. Док је тамо кречио станове, доста је његових другова отишло. Баш…

  • Радмило В. Радовановић
    ПЕНТЕЈЕВ ДАР

      ДЕМЕТРИНА ЉУБАВ Ја сам Зевсов и Електрин син Ја сам Видова и Десанкина љубав Ја сам Јасион Први сијач хране Бавио сам се свим и свачим Највише земљорадњом и ловом Кажу изузетни љепотан Који је живио на Иди У Липнику херцеговачком У шумама гдје се била Повукла богиња Деметра Околна земља Остајала је неплодна Упркос напорном раду Мојих сељака Једнога дана Богиња је угледала свог Јасиона И одмах ме завољела То је била Деметра Моја Милка Скочила је одмах У наш загрљај Критска и дивинска земља Одмах су постале плодне Краљ Миној пожели Да наша љубав вјечно траје Зевс ме на крају уврсти Међу бесмртнике И заборави на своју…

  • Милан Вучићевић
    ВЕЧЕ, МИКЕНА

      ЛЕТЊИ СУМРАК              присећам се „Бежине ливаде“ … дечаци (роми) рукама скупљају откосе… трепере прве звезде… ваздух је све хладнији. најнижи дечак показује на човека са уским раменима… брадати отац маше шетачу, потом наставља да замахује косом… звонки гласови лебде изнад стабљика и влати… замишљам, док шкрипе ониска кола, како дечаци, њихов отац и упрегнути коњ брзином светлости заборављају на човека који се као нека чудна сен наднео над њиховом одсутношћу, претварајући (пренуто) живе мошти у ливаду са месечинастим чистинама…   ЈОШ ЈЕДНО ОСТРВО 1. даљина претворена у позни заумни огрев… (плашећи се да ми изненада не позли од сопствених мисли) док ми њена глава мирује у крилу касније,…