Небројено сати по пресељењу на Пале, провела сам по аутобусима и возовима. Време углавном проћердано на буљење у телефон, протраћено на пиљење кроз прозор или у најбољем случају － утрошено на спавање. Памтим једну једину вожњу коју сам осећала као корисну. Било нас је свега троје у аутобусу. Незапамћена празнина. Ипак, као да нам је управо то омогућило да се боље повежемо. Наспрам мене седео је седи господин. И да га већ на први поглед нисам заиста доживела као правог господина, вероватно бих радије написала „деда“, „старац“, или сасвим неутрално – „човек“. Али на њему је све било некако особито господствено. То се у овом аутобусу „сељака на брдовитом Балкану“ нарочито ретко среће. Упитао ме…

  БРАТ Нико не зна одакле је дошао брат. Зато не путуј брату, брат ће из мајчиног млека доћи теби, невидљивом стазом и окренути ти своје озарено лице. Кроз брата свака стара рана изнова се отвара. Благословен је народ, благословен је брат. Бела је сестра, бео је брат израстао у капител који све држи. Брат нема сопствено срце већ срце брата. Имаш толико колико има твој брат, ништа преко тога. Само је брат – брат, и нема га изван њега. Једино међу зверињем нема браће. Бог је створио брата зато што смо сами као секире, на далеком путу, а утехе нема ни за лек. Јер, брат те неће продати из…

  Да ли је то био прави тренутак? Онај који сам годинама вребао? Онај који се не пропушта? Можда јесте, можда није, није једноставно одредити – има ту мноштва непознатих. Још теже га је уграбити. Најтеже искористити. Тренутак је трептај, у магновењу дође, у магновењу прође. Када прође, залуд је жалити, вратити се неће. Треба чекати следећи. Наравно не истоветан, тренуци су непоновљиви, иначе не би били то што јесу. Али бар њему суштински, не тек наизглед сличан. Ако таквог икада буде било. Можда је пропуштени био један једини. Ако је пропуштен. Можда јесте, можда није. Зато што… Продавачица на пијаци. Времешнија. И позамашнија. – Не могу да се савијам,…

  ЛАСЕР ШОУ Сваки дан у исто време, у 11 сати преподне, одлази у парк. Сви знају за његову клупу. У џепу носи четврт сувог хлеба. Измрви га испред клупе и чека. Убрзо слете један или два голуба, а онда и више њих. Након што поједу мрвице, гегају се, сити, око његових ногу. Он тада нагло скаче и из прстију испаљује ласерске зраке. Прецизно погађа. Мале главе се распрскавају а перје лети. Он се смеје се и тапше рукама од задовољства: „Пацови! Пацови!“ Неко од посматрача увек аплаудира.   ЧУДОВИШТЕ Девојка улази у фризерски салон, узбуђена. У рукама држи клонулу птицу. „Дехидрирала је“, каже. Жене се чуде. Фен занеми. Фризерка…

  УЧИТАВАЊЕ… Мекгурков ефекат Абвгдђежзијклљмнњопрстћуфхцчџш! Када смо брзо научили да изговоримо, брже, па још брже па најбрже, осетили смо на једном дну Гвожђе. Како је хладна та Кугла при изговору, њен тембр посипа ухо прахом. Она је: ходник, груди девојке, отвор, пешчаник, чесма и последњи склопљени капак.   КИДАЊЕ БИЉА I Серафим Црвена Флора јесте дигитализован. Исписује му се секвенца као свест у нестанку: 1 0.5 2 2.5 5 7.5 13 20.5 34 А он је само биљка, ћутање немих, преломљен фрагмент, нежност до пуцања и убиство. Опасаће кочнице око својих ребара, кад око њега приђе њих десет и осамнаест, треба се страшно бранити од удубљења у земљу, од просвираног…

  Лако су се будиле и устајале, ваљда као и сви четворогодишњаци. Тек што би им се очи отвориле, ноге би им већ додиривале под. Овај пут шљапкаво јер су на одмору, на мору, где су подови углавном прекривени плочицама, чак и у спаваћим собама. Шљап– шљап, и већ су у кухињи. Несигурно отварају врата кухињског ормарића и узимају пакетиће чоколадног млека. Шушка целофан, сламчице залепљене за картонски тетрапак су ослобођене. Чује се синхроно сркање, обе остају без даха. Зна да ће ускоро чути и њихове дубоке уздахе, кад испразне пакетиће. Ту није било синхроности. Старија близнакиња је увек завршавала пре, а није да су се такмичиле, просто су тако…

  ⸙ Препусти се У бочно растиње Као коса расута И буди наручје Међу свима који долазе И кажу – ти – бићеш као ждрал И оставиће те У сурово пролеће У далекој земљи Где већ ништа не знам о нужности.   ⸙ Моја уста назубљена О распламсале језике млечног дрвета О зелено залистај Кроз пропусне опне вибрира аплауз, и споља допире Кошуља пуна сударања Испресецана слојевима, крошња Коју ветар наносом пригушене Сунчеве топлине обасипа.   ⸙ Једрина пуна дозревања, Саму себе надраста и наставља Ковитла се и гомила Као непрекидна свежина растиња У трави отворена на махове У сувим локвањима главе, У јатима Обливених стопа изнад мора По две…

МОЛИТВА МОКОШИ Мајко Влажна Земљо, Имаш ли ти росе за моје табане? Мајко Овчје Руно, Имаш ли ти мекоте за моје теме? Мајко Љута Медведице, Имаш ли ти јарости за моју чељад, Рођену и нерођену, Да их привијеш на срце, Ако паднем, А не смем пасти, Мајко, Док држим нејач у наручју, Не сме ме ујести гуја За пету? Мајко Црна Гуштаро, Имаш ли ти тмуше За две моје душе, Горску и равнопољску, Кротку и дивљачну, Водену и камену, Џидовску, Мајко Накострешена Шумо, Имаш ли ти јазбина скровитих, Вилајета Тавних, Да у тебе утечем од сланих киша, Мразних јутара, И ʼајдучких помама, Што би у сенку да ме преметну, Мајко?…

  ОБУЋА – Сањала сам гомилу обуће. Моје обуће посвуда. У разним просторијама. Побацане на све стране – почињем јутарњи разговор, уз продужени с млеком. Маниту не воли много млека. Сваки пут зна да сам усула више од оних неколико капи које му кафу учине пријатном. Увек се пропне са столице да преконтролише док капљем млеко у кафу. На кухињском симсу врабац је кљуцкао мрвице и гледао ме. – Је л’ ту? – пита Маниту. – Аха. Дођи да видиш како ме гледа право у очи. – А јеси ли видела како је мушмула узрила? Требало би је побрати. Брзо ће мраз. У нашем новом дому све врви од живота…

  ЗАБОРАВЉЕНИ ПРЕ СВОЈИХ ЖРТАВА   заборав ти је био (пре)суђен Кодеру мој док су поротници били живи и моћни стање се није променило ни данас када су Пилати одавно мртви и већином заборављени пре својих жртава али то не умањује зло о којем се ћути     АЛБУМИ СЕЋАЊА   мртви и ти међу њима предодређени на будућност још увек непробуђени из наше стешњене историје из сабирања и дељења а тамо између слепљених страница албума си и ти и ми који верујемо у тебе надам се тебе се заборављеног ни тада неће сетити и нећеш исцурети из сећања наших предака низ странице албума     НИКО ИХ НЕЋЕ  …