ГОШЋА Ни бела, ни црна, Безбојна и безболна, У пô корачаја, У пô залогаја, У пô срка, У пô мисли, У пô најкраће речи – Доћи ће. У сребрној кâпи, У поветарцу Милујућем, Циљајући Пукотину У моме оклопу Од пергамента – Доћи ће. Ако ми у оку, У сну који ми спрема, Изгрев или залазак, Булку у житу, Или само Ластин репак Сачува – Хвала јој! Обећани смо Једно другом На почетку, А реч је – реч. Не стрепим. Јер… В этой жизни умирать не ново, Но и жить, конечно, не новей*. _____________ *Завршни стихови Јесењинове песме Довиђења, другде, довиђења.   У ОКЛОПУ ПРАХА Као некада, Ка небу очи…

  БОРЕЈ када у херцеговини пуше сјеверац кобиле размакну бутине и ждријебе се без пастуха мачићи рашире она невидљива крила па полете и пишке на врхове богомоља тада не љуте људе а бога веселе несташлуцима својим када у херцеговини пуше сјеверац у мом хаустору риче минотаур обзнањујући своју глад ко је заборавио значење мита нек не заборави пред спавање замандалит врата   ПРИЈАТЕЉСТВО леђима наслоњени свако на свој дио ноћи разговарали смо плавим ријечима ниједна линија сјећања није преостала до јутра када је стигла свјетлост у њој је нешто зујало чујеш ли ове каопчеле оне ће нам оплодити снове КОЛАЖ понекад у соби размотам мрак па га режем мајчиним маказама…

  Замислите гомилу песка велику као свемир и сваких хиљаду година голубица дође и однесе једно зрно. Ипак једног дана, гомила ће бити испражњена, а муке проклетих у паклу неће бити ближе крају него што су сад.   Осећала сам њене груди на плећима и њен дах на врату: Пре десетак година, у Салему, због вештичарења је обешено двадесетак људи и један пас. Девојчице су виделе фантомски сјај око оптужених. Ја сам била једна од девојчица. ‒ Ти! ‒ ускликнула сам. ‒ Па ти си најбоља. Продрхтала је: ‒ Почело је са Титубом, робињом свештеника Семјуела Париса. Било је хладно као сада. Ми смо се збиле око Титубе. Она нам…

  Сати је одавно полудео – тако би без сумње сви мислили, да га познају или да с њим проводе сваки дан својих живота. Сати је открио црвоточину, Сати сада може да путује кроз време, машина на којој је радио претходних двадесет година налази се у гаражи викендице коју им је оставио њихов дугогодишњи пријатељ кад је знао да му није остало још превише времена на овом свету, прекривена пластичним застором што мирише на летње пљускове и жар који се полако гаси, мада Ени само тако претпоставља, Ени никада није видела машину уживо, ни не намерава тако нешто, само чује оно што излази из Сатијевих генијалних уста, генијалних јер му…

НЕВИДЉИВИ Ја нисам излазио из себе да се више не вратим И поред времена које је на то нагонило увек И ако ме је неко изводио изван себе И заводио на неку туђу страну. Никад ми се није догодило Да одлутам превише далеко, Неки невидљиви ланац искован у крви Кроз дуге векове робовања, буна и ратова Затезао се изненада и чинио крај лутањима. Интуитивно сам осећао да живот није негде тамо, Да се све налази ту негде, при себи и око себе, Да је ту место рађања и за овде и за тамо, Да су овде на овом брду смрти избијени зуби, На овој гори кушања око које сатана даноноћно…

  НЕКО НАС ОГОВАРА СВАКИ ПУТ КАД ГЛЕДАМО У СВОЈЕ РУКЕ, КАЖУ много тога бих могла да савладам служећи се овим рукама које су се училе одмереним покретима у музичким школама дугуљасти прсти с тако ситним наборима и по неком малом веном надомак корена која се понекад избочи као изненађење кад их стегнем, елеганција се стисне у предачку борбеност пожељну за рвање с медведима ако се залута у брдима тад помислим како ме можда баш сад неко оговара неко ко можда заслужује ту песницу у нос   ОКО МАЛОГ СТОЛА једно пиво код куће осушиће ми влажне дланове одбијам позив родитеља уз извињење присутнима неко помиње смрт свог оца снашао…

истина је постала говор мржње Улицом се ширио мирис спаљених длака. Личио је на онај из Гвантанама или ближе околине, без намјере да се у једном тренутку оваплоти и допусти длакама да ускрсну и урежу се у корита на ободу пропланка како би послужиле за трљање смежураним праљама, заборављеним у даљини, заборављеним као и њихов занат, као и кости људи расијаних на Кошарама. Држао сам дјечачића за руку и пробијао се кроз паркиће без клупица, тражећи мјесто да сједнемо и скинемо шешире јер је већ сунце зашло и поставимо их поред табана ближе малом прсту, чисто да дјелује како ти шешири заправо нису наши, а опет да су нам при…

  „Нисам бирао да будем рођен: тај избор су нада мном извршили други.“ У овом или нешто измијењеном распореду ријечи почињале су приповијести бројних жалбеника на човјечију судбину, у које сам дуго сврставао себе. Оригиналност никада није била јача страна просјечности, признајем. Јављала се тек у малом проценту опуса. Критичари, једнако као и читаоци, са пажњом су приступали сваком мом дјелу, ријечи или исказу, и то ми је било довољно. Моје памћење сеже неколико хиљада година уназад. Ако не бих претјерао, рекао бих нешто мање од три. Ту недоказиву чињеницу користио сам и као преимућство: у свакој новој генерацији, поред очигледних учинака карме, носио сам и предности тешких спознаја. Од…

исечци стварности Вела Лука Ровињ Стариград   I Свет се пребацио на другу страну бока на малу суштину млеко из смокве сврабеж од листа и макију  пролази кроз стварности у летњим папучама по црвеној земљи Спуштање до обале истраживање камењара небројених завијутака козјих стазица Упрла је прстом топлота у тебе Нема скривања на мору си Нема стварнијег од тебе Овде Сада Свет је увек на правој страни окренутог бока  све док удише со   II Било је довољно понети пешкир сести на бицикл пронаћи спас од града на полуострву купача Стазицама кроз ретку шуму тражио се део земље с погледом на море Граница хоризонта био је шешир донесен с друге…

  НЕСРАЗМЕРА Данас сам по заповести строгој чучао, клечао, слушао крцкање и зглобова својих ножних прстију, падао на колена, на прстима стајао, на пети се обртао, како никада у животу нисам. Кришом, када сам могао, прсте на рукама, презнојене, ломио сам. А све то не бих ли заслужио благослов ортопеда да ми се замени колено, случајно само клецаво. АХ, ТА ПОЕЗИЈА… Искусан је човек. Многа се неискусна нога оклизнула. О кору његове банане. Да ствар не буде за причу. Поезија је у пируети. Ко ће му је доживети, пита се. ПЕТЕЉКА ВЕЛИКОДУШНОСТИ Свако признање откупљивао је својим понуђеним животом. После тога могао бих да умрем, тако би увек рекао, ако…