ЈАБУКЕ Посматрајући кроз прозор старо дрво јабуке, писац се запита има ли још понека капља мудрости у њој. Односно, може ли се од ње још ишта научити након свих миленијума у којима је ријечју, вајарском руком и кистом била и хваљена и омрзнута и сецирана и клеветана и обожавана? Све се зна, помисли писац, од Библије, до Дирерових Адама и Еве, од Њутна до Сњежане и патуљака, од Сезана до Магритовог Сина човјека. Чему ме послије свега може подучити тај ћутљиви квргавац, разочарано помисли, нарочито сад, у новембру кад кроз голотињу његових грана и огранака пишти само студени сјеверац? А онда, одмичући се од прозора несигурним кораком, писац спази…

  Некад заспимо у четири ока, помислим, кад се он успава, само ћу да се искрадем испод покривача топлог од тела, али ме лажно склапање очију да би и он учинио то исто, превари и одем у простор иза капака. Помислим, сад кад он заспи, можда ћу и остати поред њега у кревету, али ћу читати, на пола стране гутљај кафе, лепота живота, с времена на време погледати румене усне свог детета и трепавице које личе на четкице за сликање, оштре, како само изненада израстају из мекоће лица. Волим кад се играмо онако како сам и ја кад сам била мала, да се завучем испод покривача, у нешто што сам…

  * У новогодишњој ноћи Док чека честитку Која никада неће стићи Јер никоме није битан А лампице које светле Кич који увесељава Постаје неми сведок Његове несреће Одувек је маштао о Самоубиству у празничној Ноћи Док су сви весели, пуни жеља Да себи улепша вече А некима упропасти Да кажу, зар је морао баш сада О чему је мислио 364 дана Ни о чему, рекло би се, Осим о томе ** Отворио је поклон Који је самом себи купио Покушао да призове успомене На срећније дане Када је веровао да испод јелке Деда Мраз оставља поклоне Сада не верује у Деда Мраза Верује себи А себе је увек најлакше…

  МАЈКА И КЋЕРКА Наизглед нерешиви неспоразум две старије госпође, наше сусетке Ковач, које су се упркос својим годинама добро држале, састојао се у томе да су обадве тврдиле како су мајка једна другој, што је, консеквентно, скончавало препиркама и свађама: мајка, односно кћерка, тврдила је да је она заправо та која је мајка, а кћерка, односно мајка, наравно супротно, услед чега је мајка своју кћерку, и дакле кћерка своју мајку, могла још само да обасипа увредама, а обе су, ипак, увек остајале само при своме, што природно, није могло да задовољи ни мајку, а ни кћерку. Два крајње драга бића, једине сусетке које су с потпуном пажњом и радошћу…

  ЂЕВЂИР Ако рај постоји моја мајка треба да се роди у њему. Да из кофера-колевке тихо склизну њена стопала да замасима крила умекшавају даљине, и иза леђа, разговарају јастуке ‒ мирно спремне за тежине. Она ће увојке-шкољке повијати иза чела, и очима гурати планине и из живих плућа вадиће речи, и слагати их као тек пристигло посуђе и кутије са успоменама, у собама хладним од празнине. Ал’ знала је она да раја нема, и сад се мртва смеје мојој жељи, одмахујућ’ руком ко летње муве да тера. И каже: „Драга моја Светлана, живот је изгубљен кључ што пева. Ил’, баш ако хоћеш, тек ‒ ђевђир.“ „Ево овакав ђевђир“, додаје…

  Сањала је поново родитељску кућу, ону прву, у којој су живели кад је била сасвим мала. Још није ишла у школу, или је можда ишла у први, други разред. Није имала браћу ни сестре. Деца из улице су била или много већа од ње или много мања. Мајка је била стално нервозна у то време. Очева плата још није доносила довољно новца за плаћање редовне помоћи у кући, па су Марту ангажовали само повремено. Отац никад није био ту. Наталија је тих година слободно луњала по дворишту и окружењу. Сва су се деца тако луњала. У неку руку, била су то мирна времена; деца су се играла на улицама,…

  У мојој породици ја сам млађе дете и то је моја највећа невоља. Чак и данас када имам тринаест година и још годину дана до завршетка основне школе, ја сам и даље само млађе дете. – Лизбет се још није вратила”, мајка се те вечери појавила на мојим вратима и ја сам без речи устао, узео капут и изашао на улицу. Није вредело расправљати се. Кад она нешто зацрта то ће бити тако. Могао сам да се правим да је не чујем, да кажем да радим нешто за школу, али не би вредело. Зато сам ћутке напустио кућу и пошао да тражим Лизбет. Био је новембар и било је…

  НЕ ЗАБОРАВИ ДА СЕ ОСМЕХНЕШ! ’Бро јутро, погледајмо се сада у огледалу. Шта видимо? Видимо себе, дабоме. Прве боре око усана и на челу. Упутимо огледалу осмех. Немојмо се мрштити, онда нам се продубе и оне између обрва. Очи крмељиве, пробадање у грудима. Синоћ испала пломба на кецу, мрави на поду. Коса масна на темену, при крајевима сува, нисмо опајали плафон. Уши помало клемпаве, дајте да их очистимо укосницом, млевено месо. Варијације на тему, кафа се неће сама скувати.   НЕКОЛИКО РЕЧИ О ВОДИ И ЉУБАВИ Вода спира јачину љубави. Ми стојимо на обали полупаних шкољки и привидног спокоја. Чекамо да наиђе плима.   РУПА, ПРВИ ПУТ Показао ми…

  КАЈАФИН ИЗБОР Кајафа је бирао, да се разумемо не поштар пред пензијом што тумачи нечитко име на препорученом писму без адресе, ни скретничар замахом некаквим рукохватом машиновођи са првог перона. Него Кајафа, да се разумемо брадати учитељ, углађен и фин са угледом судије, прави бакалин очи у очи изабраник-изабрани. До недеље кад немогуће постало је чудо.   С ОНЕ СТРАНЕ Пијемо кафу, мој покојни пријатељ и ја Каже ми он у једном тренутку: Боље да никад нисам био жив, овде не трошимо плату редовно нам довозе масти, дувана, ракије и хладнокрвно пљуцка црва у шољицу од сребра а ја се ослањам на његову постојаност као старкеља на штап загледан…

  ОД ДЕВЕТ ДО ДЕВЕТ Устала сам и почела да радим песоу, добро је кренуло, муж ми каже насецкај лук, устанем гунђајући али сецкам, боље да он спрема доручак него ја, сестра ме звала успаничена треба да носи снимак, мој сестрић оперише полипе/синусе, траже снимак, снимак главе његове није однела, нема паре за такси, кажем чекај, онда телефонирам, да видим шта ћемо, нико ништа не може, она иде превозом до далеке болнице треба да стигне на време како му не би одложили операцију, друга сестра и ја треба да идемо код гастроентеролога да је прегледа, бринем се за њу, ћерка треба да иде на упоредни клавир, мачор нема храну, напољу…