ЧУДНА ЉУБАВ Људи заљубљени у крај света чекају га сваке године. Само што није, само што није! Крај света мора да бежи и да се крије од заљубљених људи… Кад одмакне далеко, крај света седне на брдо и данима се чуди. НИЈЕ ЛЕПО Пријатељу који сваке ноћи урања у море страха од смрти Видећеш кад се раздани да те је поштедела, као месец на грани у зору је избледела, дугачким црним прстима неког је другог шчепала, а теби је у пролазу поново тихо тепала: Опет ми лежиш на путу и ја те стално склањам спотичем се о тебе, почећу да те сањам, ниси ми на списку још много зима…

ТРЕНУТАК ПОСТАНКА Шест је дана Божјег делања једва почетак људског настанка. Јер да је све те дане неуморно стварао, а да седмог није сео да почине, ништа не би постојало. Био би то голи пејзаж без приче. Безгласна би тела пространством тумарала лишена значења, смисла и циља. Седмог су дана настали снови, тајне жеље, мисли – непокорне, грешне, туга и радост, раздраганост, нага тела у језерској води, дуго зурење у огледало, стајање на ивици понора а свесно одолевање паду. Седмог се дана на замрзнуту земљу пахуља спустила нечујно, попут речи Божје, мудре, на дно људске душе. Да није тог судбоносног дана, ни зрно не би пустило клицу, ни извило радознали…

  ЈОШ ЋУ НАПИСАТИ КЊИГУ ПЈЕСАМА Још ћу написати књигу пјесама, Сад, Под старе дане Који нису нимало пјеснички, Јер све се показало Што је И какво је, Све се разоткрило, Све илузије, Које би се могле опјевати. Само разочарања су остала, Проза свакодневна, Да ти се руга. Па откуд се онда пјесма ушуљала, Непозвана, Нетражена, Помало срамотна За ове озбиљне године, Кад се пребројавају Болести И боре? Можда се Из сутра ушуљала, Из ништавила. Из будућег дјетињства. ЗАБОРАВЉАМ ИМЕНИЦЕ Заборављам именице, Дођем на плац И не знам како се каже карфиол. Ово, кажем, И показујем прстом На бијело грудвасто, Окружено чврстим зеленилом, Које ћу скухати И ставити на презле,…

  1989. Све иде напред, само памет уназад. Апсолутни скептицизам према свему води у духовну беду и неиздрживу самоћу. Што је несигурност већа, страх од угрожености је интензивнији. То производи порив да будем што ближе оном од чега се плашим.   1990. Фуртула. Фуртулизам. Суманути мазохизам као производ поднебља. Сукоб климатских, историјских, географских, биолошких, културних и социолошких специфичности. Маштовитост и у злочину и у понижењу. Ђаволска компликованост, обредно претеривање и садржајна деструкција. Добио сам писмо од Николе Вујчића у којем ме обавештава да Јабуке Хесперида излазе у Едицији „Пегаз”.   1991. На београдској аутобуској станици срео сам Небојшу Деветака. Каже: ‒ Јебем им мајку, и Србима и Хрватима! Шта нам…

  У АРОМАТИЧНОЈ БАШТИ   Могу ти јавити да идем на море тамо расту борови који ће нас претворити у лаке манекене за акупунктурне вежбе.   Могу слагати да ћу тамо имати право ароматично медитеранско двориште у коме не кољу кокоши и у које не залазе којоти.   Прећутаћу то јер крв се притајила.   Љубав је окачила изношен веш изнад кртола проклијалих кромпира и ћути.   Све може почети поново као септембар али неке шаке увек остају изван чељусти нових жетелаца и школског прибора.   Ова жена на сунчаној тераси у цветној пукотини капитализма има главу лаку као црвени балон који цепа пуста америчка прерија пре него што га…

  Није дубички Циганлук одувијек био гдје је сада, већ подно зидина старог Града. Кад Аустрија поруши Град, преселише Цигане и њихов Циганлук. Док су себи правили нове сокаке, нестало је platz-a за Цигане, а нови грунтови су им дати у мочвари према Лептихору. С једне стране спахијске куће Хатиповића, уз тврди пут према Костајници. Мочвару су, с друге стране, окруживале шокачке куће, све од Стипана Башића, па до Тренкових хижица. На брзину склепани кућерци извиривали су из те баре ко пањеви остарјелих врба у Зеленцу. Ко није знао шта је кијамет, могао је, сербез, то знати ако је видио нови Циганлук у вријеме поводња. Тек ће након Великог рата…

  ПОСЉЕДЊИ ВУК У ЈЕДНОЈ ЗЕМЉИ Возећи се кроз једну велику шуму У Њемачкој Демократској Републици Наишли смо на таблу поред пута На којој је писало да је ту убијен Посљедњи живи вук у тој земљи. Смјеста ми се вратио горак осјећај Недостатка слободе у тој држави, Што сам искусио на сопственој кожи. Застао сам пред таблом да одам пошту Том бићу дивље, неукротиве слободе, Што је била суштина његовог Ја, И истог часа закључио како ће убрзо С лица земље нестат и та држава.   ИЗВЈЕШТАЈ СА ГУБИЛИШТА Гледао сам из прикрајка Ушушкан у грмљу недалеко од губилишта Како џелат поставља столицу На коју се пење младић Кога су…

  ЛЕТО, ПОЧЕТАК Кишни је период, жене преврћу куће и сређују фиоке, наткасне, висеће делове и ормаре, преградице испод основног триjа: со, кафа, шећер, дрвене кутијице у којима су разнобојне гумице за тегле, пластичне кашичице за еурокрем, гвоздено зарђали отварачи сардина, чачкалице, ловоров лист, мало зарђало ренде за мушкатни орашчић и кесице неког слаткастог праха ‒ цимета, прашка за пециво, ванилиних шећера ‒ и неискоришћених фарби за јаја; а на дну, ко сидро бачено у море, отварач за флаше једноставне и вечне израде на којем је урезано ДДР, ко жиг БСЖ вакцине на рамену, сав кородирајући ко да је био на Титанику али неуништив, и трајан, ко очевина, мирисна на…

  – Здравље ти је најважније! Први пут то чује са шест година. Тадашња она могла би да се зове… Елвира. Или Анита? У припреми је предшколска представа поводом Дана жена. Васпитачица је млада и ентузијастична. Измишља математичке игре за децу, чита им из илустрованих магазина, учи их како да праве папирне птице, уме да оживи лутке, да од сувог багремовог лишћа сложи рибљу крљушт. Сад их уиграва за осмомартовски плес. Било да је Елвира или Анита, она не воли позорницу, воли све оно што се дешава иза завесе и воли васпитачицу. Елвира редовно одбија да трчи у круг на часу физичког, али је васпитачица не кажњава зато што Анита…

  СЕДАМ СМРТНИХ КОНТИНЕНАТА Родио сам се без коже: ово на мени ваздух је који се наслања на живо месо. Оно прљавштине свијета што не удахнем наслојава се и, попут леда на Сјеверном полу који штити Земљу од Сунца, чува ову крв коју храним. Али човјек сам коме врелина Звијезде пријети изнутра.   ПОСЉЕДЊА БРИГА На Институту за здравље Звијезда питао сам могу ли ја овакав безбједно да умрем, смијем ли несрећан да се изручим у небо и коме да се пријавим за непроливене сузе?   УДОБНА РАНА Убодна ријеч, крв сачувана у пјесми. Тек стота може да буде удобна рана. Од поезије уморан, проклињем: радо бих престао да крварим.…