– Добро момци, на своја места! – командујем својој дружини и гледам како се воз полако зауставља горе високо над нашим главама. Мост боје рђе надвија се над нама, бацајући тамну сенку по мутној површини реке. Ослушкујемо бректање заустављеног воза, који попут задиханог тркача покушава да дође до даха док прави мали одмор пре него што настави свој далеки пут.             Никад нисам био у возу. Нисам му ни пришао. Али га овако свакодневно гледам издалека. И чекам. Чекамо свих осморица док се тискамо на старом чуну којег љуљушкају благи таласи мајке реке.             Свакога дана отприлике у ово доба, када сунце већ почне да пада, воз се…

For how much longer can I howl into this wind? THE CURE               Она преводи. Преводи све што јој привуче пажњу: рекламе, називе улица када је то могуће, робу и називе продавница. Преводи наглас. На каталонски, руски, пољски, хебрејски и латински, са чешког. Почела је да учи српски. Наглас у трамвају, уз радозналост, неодобравање путника, уз ишчуђавање возача што је прати у ретровизору.  Преко Скајпа, по два сата дневно, на српском језику радимо заједно. Ја матерњи користим по интуицији јер не знам његова правила. Као и већина земљака слабо се сналазим с деклинацијама. Трагам по речницима, правописима, ангажујем другаре – професоре како бисмо пронашли правилно значење. Прецизна је и…

  ЗАЛЕТ 1989 метро је штуцао кроз мирис масног метала чупаво дете гледало ме је као теријер гласно је упитало своју тетовирану маму да ли сам мушкарац или жена   не знам, не занима ме одбрусила је   андрогини глас аутомата најавио је станицу Potsdamer Platz цртеж Тријумфалне капије умножавао се на прозорском окну   мајке са дредовима јуришале су на Берлински зид   ГЛОБАЛНИ ОЛИГАРХ             Са хелиодрома сам одјурила право у галерију. Масивне скулптуре личиле су на ауто отпад: радост ауспуха, страх челичне греде, нада жмиркаве сијалице. Рециклажа је постала шик инвестиција. Пред бронзаним пауком Мама, осетила сам кривицу. Макета града од метака била је продата. Требало је…

За Тамару   1. Плашили смо се само првог пута: Ласте нису дошле и орлови су нам јавили Да нема више вртова у обећаној земљи.   После је постало ствар рутине – Сваког смо се јутра спремали да кренемо Бесповратним морем У безнаковну пустињу.   Рекли су нам: Љубав је светогрђе, Нема моста између ока и истине, Ваш је оклоп гори од зарђалог.   Уплашили смо се једино пред градом. Нисмо ни ушли у Јерусалим, А већ смо били раздвојени Нерешиво проклетим олеандрима.   И ти си знала како трају ватре, Како се милују мора, Како прашњаве стазе Постају исправни крвотоци.   Ја сам се изгубио само првог пута. Није…

  СТАМБОЛ КАПИЈА Душа ми се родила На лепом плавом Босфору И онда је расла Пењући се делтом Дунава Узводно. Добила је име Јелена И златом платила Мало тешке крви, Динарских костију и меса. Неколико цариградских гроздова Сасушило се у младеже На оним местима Где се зауставе сузе Када напустиш све Не знајући зашто И кажеш да идеш негде Горе, па макар пливајући узводно.   Ту, на Стамбол капији, Претворени у вејавицу, Љубили смо све оно У нама Што није имало име, Што није било сан, Што било је само сладак Бездан.   Кад год ме заборав остави на коси Брисаног простора, Где дува са свих страна, Кад одлети тапија…

  А БЛАГОСТ ЈЕ СУШТА ПОТРЕБА гост са севера донео је осмех у наше прозаичне крајеве коначно су у нашим разговорима речи постале тамне од ишчекивања нечег великог нечег паметног колоквијално-колосалног а благост је сушта потреба јер мој крај ће бити у теби као бездан битишем пишем шта стигнем где стигнем како стигнем и то је добро писање увек су ми била мишљења других смишљена надомештен формом садржај ја пишем оде њеним дојкама њеном пупку са пирсингом еротска етеричност чини тој изложби пуноћу укуса другог дана: замишљен посматрам кретање бродова не пишем ни једно слово до глуве ноћи не једем кисело воће не берем презреле плодове на пијаци покушавам да…

  ПОСЕТА Угледао сам дрвене вратнице Рече Капију обраслу лишћем Бујним тамнозеленим   Њени ме родитељи уводе у дом У мимоходу је угледах Кад окрете главу у мом правцу Зачуђена посетом   Коса плава расута преко грања Фигура срасла са биљем   Док газим преко високе траве Њено ме строго око Из саме црнице Прати   Угледах дом(ове) и помислих: Прохујало – Кад пре   Савршени оквир за одрастање:   Шуме су гушће лишће је црње Никад живља Моја потреба да се ородим С тим   И нема горе, мислим, то гледати Нема горе Него пред буђење   ОПШТА МЕСТА Запад је дескриптиван Исток симболичан Беспрекорни тек Покрети су купачице…

  НОВИНЕ СУ ПИСАЛЕ ИСТИНУ: СНЕГ ЈЕ ПАДАО У ЦЕЛОЈ ПОЉСKОЈ Тај снег несвакидашњи, туђ мојој улици. Тек што је стигао и не зна како да се смести на кровове и затисне поткровље. Снег је ког треба записати. Дочекао бих га као госта, али прши опоро. Иако си отишла, сипи као да је гладнима хлеб сишао, момци престали да се крију испод надвожњака, а пси пошли пртином коју им је папа утабао у живот вечни.   У ОСВИТ ЗОРЕ ПОСЛЕ РЕВОЛУЦИЈЕ Наредног, новог дана, кад се лишће крваво од октобра ороси и замирише нашим ноћним знојењем, пробудићеш се крај мене и рећи ћеш: „Добар хлеб”. „Добар хлеб”, одвратићу ти. Узећу…

– у четири насумце одабране појаве – У плусквамперфектном ономад, кад смо се срели први пут, сумрак беше већ силазио на земљу. Узела сам његово лице у руке и пољубила бледо чело налик месецу. Био је миран. – ШТА би волела да буде вечерас? – загледао се у моје руке, мало одсутно. – Паааааааааааа, да пробамо џемовање[1] , споро, тихо, плутајуће…? Ноћ је прошла брже него што смо хтели. Његов сонорни глас отапао је лед периферијске злокобне тишине. Мој напукли алт, повремено је будио његову расуту пажњу. Били су то тренуци које памтим. Остало сви знају. Ми смо се волели, ономад. У време плусквамперфектно *** Извезла сам се кочијом пред сутон.…

  КЛУПА У парку испред некадашњег стана Понекад роде шљиве јабуке и крушке Испред закључаних врата зује пчеле Из старих кошница покојне мајке Испред иструнула клупа и неки стари столић За којим смо некад сједили Моји најближи и пријатељи намјерници Ту се пила кафа са рахат локумом Испијала лоза и конаваоско вино У вријеме љетних жега Нас буљук дјеце Извлачили смо кантама воду из чатрње Испијали је без чаше квасећи њедра Данас посјетих своје родно мјесто Кућа закључана прозори сиви Влага се увукла у зидове Ријечи немам ни са ким да подијелим Плашим се овога ужаренога сунца Оно полако носи остале ствари и нас Пустош је заузела све собе Стазе…