− Шта ти је то на рукаву? – пита га са осмехом. Мисли колико се променила. Пре неких десет, пре ће бити петнаест година, флека на рукаву момка, помисао да је рукавом трљао нос – згрозила би је. А ово је, поврх свега, њен човек и притом не осећа ни љутњу. Зеза га с љубављу. Уместо одговора оћутао је, у одбрани претходног расположења. То је био разлог више да она настави: − Од истог оног као на седишту? Тад је већ погледао у очи. Било јој је довољно, само је желела неку реакцију. Није јој падало на памет да размишља од чега су флеке на његовим рукавима, седиштима… Не…

  ОБЛАЦИ У праву је Ади И његово друштво Пјесме данас пишу Породични људи Који стоје Пред гладним лавовима Чију рику Претварају у мастило У траву зелену Стари учитељ храбрости Отвара пјесму Као кишу Из које пјевају Облаци   КРУГОВИ Плач Антигоне Очајни плач Као глас Марије Калас И сад причај О Микени Једрима и катаркама Острвима и црквама О промашеним љубавима О сузама и стиховима О Троји Која Васкрсава   ПОНОР Заборави на себе Као стари корморан На море Сјети се Венеције И звона Светог Марка Из твојих слова Расту крила   РИЈЕЧ Ноћ одмакла Мутна јесен Врисак стакла Издише књига На црном столу Свако је слово суза Загледана…

  ШТА СВЕ МОЖЕ ДА БУДЕ ПЕСМА Рука у руци Коса у устима Уста на рани Рана на папиру Папир у поруци Порука у глави Глава у срцу Срце у леду Лед у ватри Ватра у оку Око у пламену Пламен на длану Длан у длановима   НЕШТО НИКАД Гледам у Нешто Што личи на тугу А није На папир неће Није у глави, није у срцу Тај ехо Нечега што Никад Било је   АКО Ако сам камен Нека ме баце у реку Или у Ватру Нек неког њиме ране Само да међу другим камењем не останем ОСВЕТА За сваку песму Даћеш ми једно ребро Ако их пуно буде…

  Усне су изгризле године, косу зализале седе, урамљене слике скупиле обрве, Само очи не бледе. Уши натегла кожа, руке поломила потреба, око врата жеље се стегле. У инат, очи не слепе. Где су нестали људи? Где су отишле песме? Где су године чежње, под ребрима стрепње?   У ОЧИМА МОЈИМ Годинама сам те чекао, да прођеш као бол са друге стране тротоара, да одходаш батом корака који разбија камене тишине, са надом да се нећеш освртати на откуцаје срца. Да се промени мирис света и прекине крилатање рањених птица, уместо бацања каменчића, ломио сам пера главом на грудима ветра. У граду крај реке преживео сам мостове и бандере које…

  Тончи је према баки груб. Каже да је глува ко топ. − Могу јој свашта рећ, ниш не чује. Бака се збуњено осмехује. Није чула шта је рекао. Погледала је на њих двоје мојим очима и видела: себе, дипломираног филолога, преводиоца са француског, енглеског и немачког, и њега, морнара на копну. Сусједи су. Он је млађи − здрав, спретан („Зна ти тај свашта“). Она је у 85-ој, покретна, кочоперна, али наглува. Има катаракту на оба ока. Више пута је падала, повређивала се до лома костију. Задржала је црног лабрадора, упркос савету лекара. Изводи га у шетњу два пута дневно стазом дуж мора. Или лабрадор вуче њу. [Понекад се не…

            – Не можеш, бона, боса у паприке? Можда ми се и насмејала, баба сигурно јесте. – Немамо ми тако малешних чизама, ајде ти шћери, ти си Ерцеговка, ви сте навикли. Да, моји су се већ одавно охладили од идеје да ћу се икада оженити. Не тако давно то им је била агенда. Оженити Бранка на јесен! Ономад су и чају договорили и са Милетом шатор ћале на вашару за Преображење погодио. Али то је било давно. Има нека година мајка више и не спрема којешта, осим мени пуњених паприка, а да и не пита шта невеста воли. Можда још питу да развуче, али то и није она гостинска.…

  1. Ленард Рење, глумац из Солтура у Банату, 17. фебруара 1919. године одлучио је да постане дама. Та одлука долетела је ненадано, право у точак његовог срца када је играо Коцебуову Крешталицу на позоришним даскама у Жомбољу и док су га посматрали Франц Веце апотекар, Роберт Декер фабрикант, Николасу Франхофер власник циглане, Петер Хајнрих професор, Адалбер Тауфер адвокат, Нандор Семере ветеринар, Петер Фајц, чиновник – сви из Жомбоља. (И – наравно – чувени жомбољски велепоседник Александер гроф Чекоњић чије се имање од тридесет и пет хиљада јутара земље протезало од Жомбоља, све уз тзв. „малу пругу“, до Бегејског Светог Ђурђа и реке Бегеј.) Услед рата, који се тек оконачао…

  БАЛАДА О НЕЗАПОСЛЕНОМ Тридесет и три године држали су ме незапосленог. За то вријеме путовао сам од Шкотске преко Сибира до Аљаске возовима друге радничке класе, убацивао угаљ у локомотиве, јео државне киселе краставце с новина, из чијих се слова осјећао бијели лук који, ни кад сам, понекад и помало, био и запослен – нисам јео. Увече бих препродавао возне карте исте те радничке класе, како бих могао барем до јутра да преживим.   Иначе су ме кондуктери редовно замјењивали са онима који не путују. Па ми је тако неки човјек, који је путовао у папучама боје сивог алпског вука, у одијелу модне конфекције „Луцифер и син“ (пушио је…

  према Бергману   ПРВА УПАЛА ПЛУЋА Имам две и по године и лежим поред тебе Не познајем те и не знам да ћу те поново срести   Не раздвајају дечаке од девојчица и ја се због тога стидим   Један дечак је урадио оно прљаво у постељину И обрисао остатке измета у чаршав којим се покривао Страх га је било, ваљда, да каже да му се иде у тоалет или је био сувише диваљ да о томе говори Смејао се док је то радио, чаршав је смрдео Правила сам се да спавам, пренеражена, посрамљена туђом срамотом (то ће ми се у животу стално дешавати, ланац трансфера блама не престаје)…

              Риста Срдић је рођени књижевни јунак. Само треба да бележи свој живот. Њој се дешавају такве ствари; такве ствари да човек не поверује док слуша. И она прича те приче, тако да Петру вилица заигра; у очима се зацакле громови; Риста то осети, али не зна да ли је шала или он одиста тaко мисли. Сваки пут кад се сретну, он каже, пиши, бре, те своје доживљаје, то је права ствар. Риста је одавно закључила да јој је довољан живот књижевне јунакиње. Довољан, одговара Петру. И тачка. И још каже: Зар је то мало? За Ристу је све то нормално. Ваљда се и другима дешава свашта, само не…