За Тамару   1. Плашили смо се само првог пута: Ласте нису дошле и орлови су нам јавили Да нема више вртова у обећаној земљи.   После је постало ствар рутине – Сваког смо се јутра спремали да кренемо Бесповратним морем У безнаковну пустињу.   Рекли су нам: Љубав је светогрђе, Нема моста између ока и истине, Ваш је оклоп гори од зарђалог.   Уплашили смо се једино пред градом. Нисмо ни ушли у Јерусалим, А већ смо били раздвојени Нерешиво проклетим олеандрима.   И ти си знала како трају ватре, Како се милују мора, Како прашњаве стазе Постају исправни крвотоци.   Ја сам се изгубио само првог пута. Није…

  СТАМБОЛ КАПИЈА Душа ми се родила На лепом плавом Босфору И онда је расла Пењући се делтом Дунава Узводно. Добила је име Јелена И златом платила Мало тешке крви, Динарских костију и меса. Неколико цариградских гроздова Сасушило се у младеже На оним местима Где се зауставе сузе Када напустиш све Не знајући зашто И кажеш да идеш негде Горе, па макар пливајући узводно.   Ту, на Стамбол капији, Претворени у вејавицу, Љубили смо све оно У нама Што није имало име, Што није било сан, Што било је само сладак Бездан.   Кад год ме заборав остави на коси Брисаног простора, Где дува са свих страна, Кад одлети тапија…

  А БЛАГОСТ ЈЕ СУШТА ПОТРЕБА гост са севера донео је осмех у наше прозаичне крајеве коначно су у нашим разговорима речи постале тамне од ишчекивања нечег великог нечег паметног колоквијално-колосалног а благост је сушта потреба јер мој крај ће бити у теби као бездан битишем пишем шта стигнем где стигнем како стигнем и то је добро писање увек су ми била мишљења других смишљена надомештен формом садржај ја пишем оде њеним дојкама њеном пупку са пирсингом еротска етеричност чини тој изложби пуноћу укуса другог дана: замишљен посматрам кретање бродова не пишем ни једно слово до глуве ноћи не једем кисело воће не берем презреле плодове на пијаци покушавам да…

  ПОСЕТА Угледао сам дрвене вратнице Рече Капију обраслу лишћем Бујним тамнозеленим   Њени ме родитељи уводе у дом У мимоходу је угледах Кад окрете главу у мом правцу Зачуђена посетом   Коса плава расута преко грања Фигура срасла са биљем   Док газим преко високе траве Њено ме строго око Из саме црнице Прати   Угледах дом(ове) и помислих: Прохујало – Кад пре   Савршени оквир за одрастање:   Шуме су гушће лишће је црње Никад живља Моја потреба да се ородим С тим   И нема горе, мислим, то гледати Нема горе Него пред буђење   ОПШТА МЕСТА Запад је дескриптиван Исток симболичан Беспрекорни тек Покрети су купачице…

  НОВИНЕ СУ ПИСАЛЕ ИСТИНУ: СНЕГ ЈЕ ПАДАО У ЦЕЛОЈ ПОЉСKОЈ Тај снег несвакидашњи, туђ мојој улици. Тек што је стигао и не зна како да се смести на кровове и затисне поткровље. Снег је ког треба записати. Дочекао бих га као госта, али прши опоро. Иако си отишла, сипи као да је гладнима хлеб сишао, момци престали да се крију испод надвожњака, а пси пошли пртином коју им је папа утабао у живот вечни.   У ОСВИТ ЗОРЕ ПОСЛЕ РЕВОЛУЦИЈЕ Наредног, новог дана, кад се лишће крваво од октобра ороси и замирише нашим ноћним знојењем, пробудићеш се крај мене и рећи ћеш: „Добар хлеб”. „Добар хлеб”, одвратићу ти. Узећу…

– у четири насумце одабране појаве – У плусквамперфектном ономад, кад смо се срели први пут, сумрак беше већ силазио на земљу. Узела сам његово лице у руке и пољубила бледо чело налик месецу. Био је миран. – ШТА би волела да буде вечерас? – загледао се у моје руке, мало одсутно. – Паааааааааааа, да пробамо џемовање[1] , споро, тихо, плутајуће…? Ноћ је прошла брже него што смо хтели. Његов сонорни глас отапао је лед периферијске злокобне тишине. Мој напукли алт, повремено је будио његову расуту пажњу. Били су то тренуци које памтим. Остало сви знају. Ми смо се волели, ономад. У време плусквамперфектно *** Извезла сам се кочијом пред сутон.…

  КЛУПА У парку испред некадашњег стана Понекад роде шљиве јабуке и крушке Испред закључаних врата зује пчеле Из старих кошница покојне мајке Испред иструнула клупа и неки стари столић За којим смо некад сједили Моји најближи и пријатељи намјерници Ту се пила кафа са рахат локумом Испијала лоза и конаваоско вино У вријеме љетних жега Нас буљук дјеце Извлачили смо кантама воду из чатрње Испијали је без чаше квасећи њедра Данас посјетих своје родно мјесто Кућа закључана прозори сиви Влага се увукла у зидове Ријечи немам ни са ким да подијелим Плашим се овога ужаренога сунца Оно полако носи остале ствари и нас Пустош је заузела све собе Стазе…

  ЛИМУНОВО ДРВО У ПОДРУМУ Унели смо Анадолију у подрум. Kао да носимо венецијанску принцезу у носиљци, или као да носимо заветни ковчег. А носимо бакрач тежак ко црна земља напуњен до врха збијеним жилиштем. Нас четворица унели смо лимун у подрум. Ах, ви песници од Божјег поверења нашли бисте праве речи да опишете мирис лимуна. Једино што могу рећи; подрум је просто замирисао на лимун. Одахнули смо. Kао после ремонта. Све је било ту. Гране и лишће. Плодови зрели, недозрели, зелени. Цветови отворени и они други тек напупели. И бодље скривене као увучени мачји нокти. Чудно. Нисам осетио ни убод ни бол. Са надланице бришем капи зелене крви.  …

  Сједим на прагу куће и гледам у двориште преко пута. Широка авлија, кућа тријемом окренута равно према улазним вратима наше, усађене на камени темељ руком клесаних плоча, под јасикову шуму, стољетну кажу. Сачекале су јасике и бусењем и каменом закићена земља прадједу Николу када је 1912. сјездио с Шатор-планине са запрегом и дружицом својом, Девом, са троје нејачи и свим имањем што је у запрегу могло стати. Брат Михајло му смјестио се на ову земљу иловачу, пргаву и јалову, шест мјесеци раније, и кадa је стигло писаније братовљево, ето и Николе да са свим имањем и товаром снова крочи на земљу обећану. Једно огњиште, па онда и друго, земља…

  ХАЉИНЕ Најстарија од сестара, брзо сам израстала из хаљина на којима је цветало биље коме нисам знала име. И лаковане ципелице убрзо би боље пристајале уским стопалима млађих девојчица. Кад год би се потом сестрице затрчале према мени одевене у одећу из које сам тек израсла, тргла бих се од радости: можда то сама себи најзад трчим у загрљај.   ПОКРСТИЦА Баба нас зове да јој уденемо конац у иглу како би наставила да везе рајско цвеће по белом платну. Кад боље погледам мустру, помислим да баба, у ствари, везе мапу неког шареног гробља. Хумке су још свеже и крстићи на њима још се нису нахерили. Узалуд се упињем…