ПРЉАВИ ТАЊИРИ Од твоје патње праве колаче за своје зло. Свакога дана окрећу странице лица као стране света за нове госте и сведоке. Ноћу сањају твоје сузе као сируп за слатку питу, уздахе – шлаг пену за хладно огледало. На крају заплачу изнад прљавих тањира. Oд сувог кашља реченица, грчева узвичника у желуцу.   УГАШЕНИ КРЕЧ Истерују ђавола из твојих речи. Мачкама за репове везују истину. Из свог ума црну вуну преду. Из твоје душе памук ваде. Душа, као угашени креч све боји у бело. ПРЕДАХ Одмараш се од празних речи и туђих погледа. Протичу лица и кораци, као мрље светлости, божје поуке. Мирис мртве истине у ваздуху укус…

  ИЗЛОЖБА Стао је пред слику. Све осим потписа на њој било је јасно. И све што је било боја, звук, осећање и заустављен додир, сливало се у име аутора. После неколико тренутака усмерености, посматрач је осетио да потпис ослоњен на рам тог дела, гута и њега самог и да постаје свестан да празнина и понор нису илузија.   ЧАС У соби без прозора једини намештај је био зелени папагај. Зурећи, хипнотисао је прашњаву сијалицу. Неко у суседству покушава да укроти разуздани клавир. Сијалица је удвостручила сенку пиљећи са висине. Позеленео сам и залепршао крилима: „Промените штимера!“   СВИРАЧ ОРГУЉА Прсти свирача оргуља шапућу о Богу. На њиховим врховима стварају…

  PARLO ITALIANO UN PO’ Имам Венецију у џепу Непрегледне канале сећања И пар слика из Тоскане Гондоле нестају у вину Бескрајних винограда Уређених, слободарских живота Andiamo bella У плаветнилу Лаго ди Гарде Нестају очи Корак ми све краћи Parlo italiano un po’   РАЗГОВОРИ ПОСТАЈУ БЕСКРАЈНИ ТРГОВИ На Тргу Светог Марка Сви сањају слободу Ma che bella Italia Сањам мирис градова Разнобојних фасада Лице ми је младо И тело ми лебди Над мермерним плочама Мирис мора у ноздрвама Враћа осмехе звездама Све смо више своји Док песмом отварамо ноћ   ЛЕТО ОПАСАНО ЗИДИНАМА У срцу Вероне Слушамо Вердија Аида буја улицама На тргу Бра Ускоро ће поноћ Лето опасано…

  ТОKИЈСKО ЈУТРО, ДРУГОГ МАЈА 2014. Мајско јутро у Токију мирише На лијандер На ђурђевак На цимет Мирише На буђење пре будилника На устајање на десну ногу Мајско јутро мирише на carpe diem Мајско јутро у Токију мирише На кафу за маму и тату На какао за децу На задовољног мужа На комшијско „добро јутро“ Мајско јутро мирише На одлуку да се пусте Врабац у руци и голуб на грани Да се опрости онима који су отишли својом вољом Мајско јутро мирише На кошуљу са кратким рукавима Неношену од прошлог септембра На сандале којима је потребно пенџетирање На огрубелу кожу на петама Мајско јутро у Токију мирише На нови антиперспирант…

  ХОСТЕЛ ЖИВОТ Изникао на најчуднијим местима Необично обичан ланац Kонцепт је једноставан Живот овог хостела Зависи од његових корисника Сваки посетилац улаже некакав труд Унесе, изнесе, поправи нешто Почисти, офарба, засере Освоји, изгуби Чак и онај који не уради ништа И то ништа значи нешто Kао знак У свемиру У свету идеја Места има баш за свакога ко је створен И који природно срља ка крају У гостољубивом преноћишту између два мрака Може да се смеје, а може и да плаче Може шта му воља Дивно место Почетна идеја творца је била да постоје четири пансиона Kао четири годишња доба Kао четири стране света Kао проста репродукција Kао мама,…

  ПАО САМ У ДЕФЕКТ Ложим макину Булеваром Деспота Стефана. Ноћ, акустична улица, пљуцка киша. Стојадин кашљуца и гура. Негде код Јевремовца стопира ме шлагер кока. Зауставим стојадина и пустим је у кола. Фацолика, фришка штрудла. Замолила ме да је одбацим до Панчевачког моста а онда зашнирала пљуцу. Ћутао сам и ја. Везао ми се језик. Кљинчим поред младе лепе девојке. Не отвара ми се лабрња, а имао бих штошта да певнем. Пао сам у дефект. Девојка одваја фарове у сат на руци. Где ли и код кога фура? Уштопам код моста. Крофна излази из кола, захвали се и одлепрша.   НИЈЕ УШТЕДЕО ВАШКЕ Милован Лепи би понекад дофурао код…

  ПРИЈАТЕЉИЦЕ ШАЉУ KАРТОЛИНЕ дуго бирају преврћу по рукама гледају са свих страна текстуру осјећај под прстима потом узимају оловке пажљиво, какве и јесу моје пријатељице остављају мекан траг исписују редове у којима се проналазим међу котачима куферима музејима књигама трговима далеком воћу и обалама унутрашњим пејзажима скицама тренутака стопама градова у њима   развеселиле су данас младу поштарицу с којом редовито разговарам на стубишту зграде сјећам се овог, кад сам била мала протрљаш мандарину на средини и мирише након покрета руке привуче је носу нећете замјерити на смјелости нисам дуго путовала а и ових дана разносим само лоше вијести     ТРОПСKА ШУМА уочи невремена једну по једну биљку…

  1946.               Групица се указала у смирај дана, ходајући дуж обале језера Ресија. Запиљио сам се у даљину и споро сам жвакао корицу свјежег раженог хљеба. Два мушкарца и жена су ишли напријед, док је посљедњи иза њих, погнут, мало заостајао. Носио је штаку. Нисам био сасвим сигуран је ли то барон Тревизан. У ово доба дана, отприлике од средине маја, збивају се мијене на небеском своду.             Мало-помало плаветнило се затамни и облаци попримају најразличитије облике.             Та мијена која наговијештава ноћ најбоље се даде замијетити у подножју планине Ортлер чија голема сјена наједанпут ишчезне. Вјетар се примирио и између два запуха који некад трају дуже а…

  у зиду поред кревета две рупе једна од колена друга од песнице шта се то слива у одвод каде не чује се ништа изузев зујања вентилатора отац ће ми умрети док мајка у соби поред буде држала час преко зума   *   данима сам загледана у гола леђа града мирише на креме за сунчање у сред децембра девојчице миришу на барбике и брескве очна јабучица није јабука него нар   *   шипка је зими хладна лети врела дешава се и теби и мени истовремено   *   понекад пожелим да живим у том месту хотел србија волво багери попут свежња новчаница дан известан и прљав   *…

              Бечки метро је сасвим другачији од париског, видећеш то. Лако ћеш се спустити поред оближњег рукавца Дунава, док повремено буде продирало дневно светло у наранџасту унутрашњост вагона. Затим ћеш изаћи на једну од широких улица унутар првог прстена. Подсетиће те на предимензионирану домовину, и док будеш ходала правилним, паралелним низовима у којима се множе снови више него свакодневне бриге, знаћеш да си стигла! У мојим сновима увек постоји та црно-бела фотографија аеродрома који више нема географску одредницу, само уздужне и попречне бетонске пречке, као већ утврђене смерове кретања. Ту се сусрећемо, а од нас постоји само наша прошлост               – Долазим сутра. Бићу у „Vienna Mariott“ хотелу…