• Весна В. Максимовић
    СА ДРУГЕ СТРАНЕ ПЕСМЕ

      Усне су изгризле године, косу зализале седе, урамљене слике скупиле обрве, Само очи не бледе. Уши натегла кожа, руке поломила потреба, око врата жеље се стегле. У инат, очи не слепе. Где су нестали људи? Где су отишле песме? Где су године чежње, под ребрима стрепње?   У ОЧИМА МОЈИМ Годинама сам те чекао, да прођеш као бол са друге стране тротоара, да одходаш батом корака који разбија камене тишине, са надом да се нећеш освртати на откуцаје срца. Да се промени мирис света и прекине крилатање рањених птица, уместо бацања каменчића, ломио сам пера главом на грудима ветра. У граду крај реке преживео сам мостове и бандере које…

  • Татјана Јанковић
    ШЛАГФЕРТИХ

      Тончи је према баки груб. Каже да је глува ко топ. − Могу јој свашта рећ, ниш не чује. Бака се збуњено осмехује. Није чула шта је рекао. Погледала је на њих двоје мојим очима и видела: себе, дипломираног филолога, преводиоца са француског, енглеског и немачког, и њега, морнара на копну. Сусједи су. Он је млађи − здрав, спретан („Зна ти тај свашта“). Она је у 85-ој, покретна, кочоперна, али наглува. Има катаракту на оба ока. Више пута је падала, повређивала се до лома костију. Задржала је црног лабрадора, упркос савету лекара. Изводи га у шетњу два пута дневно стазом дуж мора. Или лабрадор вуче њу. [Понекад се не…

  • Саша Кнежевић
    МОЈОЈ ПРОВИДНОЈ ДЈЕВОЈЧИЦИ

                – Не можеш, бона, боса у паприке? Можда ми се и насмејала, баба сигурно јесте. – Немамо ми тако малешних чизама, ајде ти шћери, ти си Ерцеговка, ви сте навикли. Да, моји су се већ одавно охладили од идеје да ћу се икада оженити. Не тако давно то им је била агенда. Оженити Бранка на јесен! Ономад су и чају договорили и са Милетом шатор ћале на вашару за Преображење погодио. Али то је било давно. Има нека година мајка више и не спрема којешта, осим мени пуњених паприка, а да и не пита шта невеста воли. Можда још питу да развуче, али то и није она гостинска.…

  • Милан Мицић
    ДУГА ИСТОРИЈА РЕВОЛУЦИЈЕ

      1. Ленард Рење, глумац из Солтура у Банату, 17. фебруара 1919. године одлучио је да постане дама. Та одлука долетела је ненадано, право у точак његовог срца када је играо Коцебуову Крешталицу на позоришним даскама у Жомбољу и док су га посматрали Франц Веце апотекар, Роберт Декер фабрикант, Николасу Франхофер власник циглане, Петер Хајнрих професор, Адалбер Тауфер адвокат, Нандор Семере ветеринар, Петер Фајц, чиновник – сви из Жомбоља. (И – наравно – чувени жомбољски велепоседник Александер гроф Чекоњић чије се имање од тридесет и пет хиљада јутара земље протезало од Жомбоља, све уз тзв. „малу пругу“, до Бегејског Светог Ђурђа и реке Бегеј.) Услед рата, који се тек оконачао…

  • Милош Кордић
    ВЕЧЕ. ВЕЧЕРА

      БАЛАДА О НЕЗАПОСЛЕНОМ Тридесет и три године држали су ме незапосленог. За то вријеме путовао сам од Шкотске преко Сибира до Аљаске возовима друге радничке класе, убацивао угаљ у локомотиве, јео државне киселе краставце с новина, из чијих се слова осјећао бијели лук који, ни кад сам, понекад и помало, био и запослен – нисам јео. Увече бих препродавао возне карте исте те радничке класе, како бих могао барем до јутра да преживим.   Иначе су ме кондуктери редовно замјењивали са онима који не путују. Па ми је тако неки човјек, који је путовао у папучама боје сивог алпског вука, у одијелу модне конфекције „Луцифер и син“ (пушио је…

  • Биљана Миловановић Живак
    PERSONÆ

      према Бергману   ПРВА УПАЛА ПЛУЋА Имам две и по године и лежим поред тебе Не познајем те и не знам да ћу те поново срести   Не раздвајају дечаке од девојчица и ја се због тога стидим   Један дечак је урадио оно прљаво у постељину И обрисао остатке измета у чаршав којим се покривао Страх га је било, ваљда, да каже да му се иде у тоалет или је био сувише диваљ да о томе говори Смејао се док је то радио, чаршав је смрдео Правила сам се да спавам, пренеражена, посрамљена туђом срамотом (то ће ми се у животу стално дешавати, ланац трансфера блама не престаје)…

  • Весна Капор
    РИСТА У КЊИЖЕВНИМ ПОЉИМА

                  Риста Срдић је рођени књижевни јунак. Само треба да бележи свој живот. Њој се дешавају такве ствари; такве ствари да човек не поверује док слуша. И она прича те приче, тако да Петру вилица заигра; у очима се зацакле громови; Риста то осети, али не зна да ли је шала или он одиста тaко мисли. Сваки пут кад се сретну, он каже, пиши, бре, те своје доживљаје, то је права ствар. Риста је одавно закључила да јој је довољан живот књижевне јунакиње. Довољан, одговара Петру. И тачка. И још каже: Зар је то мало? За Ристу је све то нормално. Ваљда се и другима дешава свашта, само не…

  • Никола Петковић
    ДАРОВИ

                  – Добро момци, на своја места! – командујем својој дружини и гледам како се воз полако зауставља горе високо над нашим главама. Мост боје рђе надвија се над нама, бацајући тамну сенку по мутној површини реке. Ослушкујемо бректање заустављеног воза, који попут задиханог тркача покушава да дође до даха док прави мали одмор пре него што настави свој далеки пут.             Никад нисам био у возу. Нисам му ни пришао. Али га овако свакодневно гледам издалека. И чекам. Чекамо свих осморица док се тискамо на старом чуну којег љуљушкају благи таласи мајке реке.             Свакога дана отприлике у ово доба, када сунце већ почне да пада, воз се…

  • Миша Пасујевић
    БАРОКНИ АНЂЕЛИ  

    For how much longer can I howl into this wind? THE CURE               Она преводи. Преводи све што јој привуче пажњу: рекламе, називе улица када је то могуће, робу и називе продавница. Преводи наглас. На каталонски, руски, пољски, хебрејски и латински, са чешког. Почела је да учи српски. Наглас у трамвају, уз радозналост, неодобравање путника, уз ишчуђавање возача што је прати у ретровизору.  Преко Скајпа, по два сата дневно, на српском језику радимо заједно. Ја матерњи користим по интуицији јер не знам његова правила. Као и већина земљака слабо се сналазим с деклинацијама. Трагам по речницима, правописима, ангажујем другаре – професоре како бисмо пронашли правилно значење. Прецизна је и…

  • Лена Петровић
    ЊУЈОРК, МИТОМАН  

      ЗАЛЕТ 1989 метро је штуцао кроз мирис масног метала чупаво дете гледало ме је као теријер гласно је упитало своју тетовирану маму да ли сам мушкарац или жена   не знам, не занима ме одбрусила је   андрогини глас аутомата најавио је станицу Potsdamer Platz цртеж Тријумфалне капије умножавао се на прозорском окну   мајке са дредовима јуришале су на Берлински зид   ГЛОБАЛНИ ОЛИГАРХ             Са хелиодрома сам одјурила право у галерију. Масивне скулптуре личиле су на ауто отпад: радост ауспуха, страх челичне греде, нада жмиркаве сијалице. Рециклажа је постала шик инвестиција. Пред бронзаним пауком Мама, осетила сам кривицу. Макета града од метака била је продата. Требало је…