ПОВРАТНИКОВА ПЕСМА Сад смо безбрижни, лаки и нежни. Црњански   НОСИХ завичајни пејзаж у себи Док светом сам ходио У туђини да залутао не би   Препознавах облаке што небом плове Над завичајем су се огледали Чуле се озгорасвитања боје У сну сјали житни вали   О свему без речироман стих У сутону тихом видиш сену Живота што без песме оста Био си –JEСИ и НИСИ Затвараш у себи књигу успомену   На кућном прагу старац сам схватио У пејзажу који склопљених очијугледам Све је што сам по свету тражио   ВИДЕЛО, РУКОПИС П(ј)есникуРанку Павловићу   ОПОРАВЉАМ се у завичајном пејзажу Помно мотрим отворену књигу поезије Над којом бди…

              Чини ми се да је и друга вангла протандркала двориштем.             Још бунован и непробуђен, закључујем да то значи да је недеља, рано јутро, негде око седам, пола осам, и да се после овога вероватно може још мало да одспава. Јер, ако сањив нисам лоше чуо, ако је то стварно била друга вангла, то би значило да је приредба у дворишту скоро готова. Ваљда ће сада бити и мало тишине и дремке, макар до Састанка у девет и пет, моје омиљене рокерске радио-емисије. Подижем главу, ослушкујем, тишина је и окрећем се на другу страну.             А те приредбе је, сваким другим недељним раним јутром у заједничком дворишту изводио…

  АКО МОГУ Он буди моју будност Његово буђење моје будности Не отклања мој мамурлук Његово буђење моје будности Јава је мојих чула Његово буђење моје будности Никада није лажна узбуна Његово буђење моје будности Спасоносно је У наврата Много Његово буђење моје будности Моја је паметна срећа Његово познајем Њега не У његову славу испијам Овај Ово Није важно шта Ако могу да спавам спавам ВАСКРСНУЋЕ Мислио сам да смо ортаци Узгред пријатељи Мислио је да смо пријатељи Узгред ортаци Мислио је да ми је Дублер и двојник Ортак није толико пријатељ Да би ми био двојник Или дублер Овде се омча наших укрштености И његове умишљености Претеће цимнула…

   МАСТИЛО             Kада су књиге нестале из употребе, цивилизација је одахнула. Ред је завладао планетом. Није било рушења и побуна. Људи су се окренули миротворству. Пливање у мастилу представљало је нову моду. Његова некадашња употреба била је потпуно заборављена.             Управа спортских објеката тврдила је да су се, пре извесног времена, под водом појавили ванземаљци. Једноставном провером, редари су уочили да се по неколико њих, током дана, шета по дну базена. Личили су на огромне главе које корачају. Иако се чинило да су мирољубиви и да се само забављају, сазнање о њиховом присуству, према процени менаџмента, могло је да изазове панику. То би, наравно, био повод за затварање купалишта,…

  CANTO                                     Di Comunione 1. Све је слободан пад ка осванку, милосрђе и љубав које се даје ближњима. Слободан пад није скок очајника с немог торња.   На раме ми стаде лелујава гусеница: Да ли би ти постојао да нисам дошла?   Од вуне плетем ружу на крсту Умберта Ека. Canto di comunione, хорски одјекује док облачим кожу јагњећу, и прамење меко око главе обавијам да бих осетио блискост чисте душице беле, а она ка осванку усходи.   У поткожној топлини и спокоју, угодно је, поново кажем: Ово је тело моје!   CANTO                                              Della Terra 2. Тамо је све скривено у пергаменту модрог мора, тамо твоја мала барка…

  Из комшијског, задњег, дворишта дизао се дим. Мирис ужареног ћумура и печеног меса улазио је у стан. Увлачио се у бели веш раширен на сушилици. Комшиница и њена жена износиле су чаше, тањире и есцајг. Постављале су сто за вечеру. Њихова два сина, тинејџера, били су нагнути над роштиљем. Стајала је пред прозором у купатилу и гледала небо. Авион је клизио по плаветнилу и лагано зашао иза кумулонимбуса. ,,Сутра одмарам”, размишљала је Марта о два слободна дана која су јој предстојала. Затворила је прозор. Термометар у дневној соби показивао је 27C°. Врата терасе била су широм отворена. Разгрнула је завесе, изула папуче и боса искорачила на топле дрвене даске.…

БОГ БЕЗ ЛИЦА Топи кров, вијуга темељ, Цури из зидова, намигује Сусеткином свецу. Зебљиви то зову почетком; оптимисти Крајем. Чудо је близу, Ближе од тебе. Проветри дан. Усисај сунце. Остаће вече. Круто од картона.   ВЕШТЕГАР Од неба природнији, на киши се суши, У трави зелени. Лице му је кљун, Тело стабљика чаја. Рукама дише, Ногама мисли, у људима сања.   ЉУПКОСТ Јутро са дописа, подне из архива, Вече на размени. Лепи су дани Који не постоје.   ТРАКА Сече лето, растеже шуму, Покрива село, брише реку. Замотава стварност, лепи Космос. Дугачка је Шест минута. Шира од Истине, виша од разума, Реалнија од логике, опаснија Од снова.   НА СПАВАЊУ…

остављам ти кломпе: правиле би исувише буке док будем по облацима ходао. Миодраг Раичевић: ОКОЛИНА ГАНЕ Зашто ме зову Чиле? Ех, зашто! Живио сам двије деценије у Сaнтијагу де Чилеу, а људима лакше, изгледа, памтити Чиле него Срђан. Што прије прихватимо надимак, мање ћемо се једити. Мог кума зову Коњ и он, наравно, никада се није с тим помирио, те му иза леђа нико не изговара крштено име. Надимак је наслиједио од дједа, краљевског официра који је градом јахао на бијелом коњу и кад се оженио лијепом мјештанком, знала је да каже како се заљубила у бјелца. Нагађало се да ли госпођа мисли на просца у бијелој униформи или на…

Бериславу Благојевићу   На почетку ове приче стоји смрт   Скончао је мој господар, гроф без грофовије, Луиђи Фердинандо Марсиљи, првог дана месеца новембра 1730 – овде, у родној Болоњи, осмехнут и мртвих очију загледан у реку Рено, као у привиђење, и отпловио на ону страну из које се не враћа и са које се не обазире на пређени пут.   Кад је осетио да му се ближи судњи час, наложио је свом потоњем секретару Шојхцеру да ме пронађе како зна и приволи да га посетим пре него што умре. Биће да му је сећање на заједничко проведено време у сливу Дунава била последња утеха, а моје присуство потврда да…

  ЗУПЧАНИК И ПТИЦЕ [Зупчаник Резани челик] Зупчаник седмокраки окреће се спорим ходом Траје време 21 Преноси звекет путање С већег на мањи точак Врти се круг Подиже терет У бесконачни космос Знак памтим и бројим 7 Љуљамо се безбрижно и лако Наш лет је и кратак и дуг Светлост понире Гравитација је напустила земаљски корак Смејемо се иза завесе На сцени смо с маском озбиљног лица Зупци штанцују рупице Ушивамо дугмад Да закопчамо фрак Путем се креће масовна сцена Људи пролазници Сеоба птица У два века човек је срео свој лик Гледао филм пун смрти и крви Мирисао барут Вадио челик из утробе Зарађивао црни хлеб Зупчаник је бивао…