МАСТИЛО             Kада су књиге нестале из употребе, цивилизација је одахнула. Ред је завладао планетом. Није било рушења и побуна. Људи су се окренули миротворству. Пливање у мастилу представљало је нову моду. Његова некадашња употреба била је потпуно заборављена.             Управа спортских објеката тврдила је да су се, пре извесног времена, под водом појавили ванземаљци. Једноставном провером, редари су уочили да се по неколико њих, током дана, шета по дну базена. Личили су на огромне главе које корачају. Иако се чинило да су мирољубиви и да се само забављају, сазнање о њиховом присуству, према процени менаџмента, могло је да изазове панику. То би, наравно, био повод за затварање купалишта,…

  CANTO                                     Di Comunione 1. Све је слободан пад ка осванку, милосрђе и љубав које се даје ближњима. Слободан пад није скок очајника с немог торња.   На раме ми стаде лелујава гусеница: Да ли би ти постојао да нисам дошла?   Од вуне плетем ружу на крсту Умберта Ека. Canto di comunione, хорски одјекује док облачим кожу јагњећу, и прамење меко око главе обавијам да бих осетио блискост чисте душице беле, а она ка осванку усходи.   У поткожној топлини и спокоју, угодно је, поново кажем: Ово је тело моје!   CANTO                                              Della Terra 2. Тамо је све скривено у пергаменту модрог мора, тамо твоја мала барка…

  Из комшијског, задњег, дворишта дизао се дим. Мирис ужареног ћумура и печеног меса улазио је у стан. Увлачио се у бели веш раширен на сушилици. Комшиница и њена жена износиле су чаше, тањире и есцајг. Постављале су сто за вечеру. Њихова два сина, тинејџера, били су нагнути над роштиљем. Стајала је пред прозором у купатилу и гледала небо. Авион је клизио по плаветнилу и лагано зашао иза кумулонимбуса. ,,Сутра одмарам”, размишљала је Марта о два слободна дана која су јој предстојала. Затворила је прозор. Термометар у дневној соби показивао је 27C°. Врата терасе била су широм отворена. Разгрнула је завесе, изула папуче и боса искорачила на топле дрвене даске.…

БОГ БЕЗ ЛИЦА Топи кров, вијуга темељ, Цури из зидова, намигује Сусеткином свецу. Зебљиви то зову почетком; оптимисти Крајем. Чудо је близу, Ближе од тебе. Проветри дан. Усисај сунце. Остаће вече. Круто од картона.   ВЕШТЕГАР Од неба природнији, на киши се суши, У трави зелени. Лице му је кљун, Тело стабљика чаја. Рукама дише, Ногама мисли, у људима сања.   ЉУПКОСТ Јутро са дописа, подне из архива, Вече на размени. Лепи су дани Који не постоје.   ТРАКА Сече лето, растеже шуму, Покрива село, брише реку. Замотава стварност, лепи Космос. Дугачка је Шест минута. Шира од Истине, виша од разума, Реалнија од логике, опаснија Од снова.   НА СПАВАЊУ…

остављам ти кломпе: правиле би исувише буке док будем по облацима ходао. Миодраг Раичевић: ОКОЛИНА ГАНЕ Зашто ме зову Чиле? Ех, зашто! Живио сам двије деценије у Сaнтијагу де Чилеу, а људима лакше, изгледа, памтити Чиле него Срђан. Што прије прихватимо надимак, мање ћемо се једити. Мог кума зову Коњ и он, наравно, никада се није с тим помирио, те му иза леђа нико не изговара крштено име. Надимак је наслиједио од дједа, краљевског официра који је градом јахао на бијелом коњу и кад се оженио лијепом мјештанком, знала је да каже како се заљубила у бјелца. Нагађало се да ли госпођа мисли на просца у бијелој униформи или на…

Бериславу Благојевићу   На почетку ове приче стоји смрт   Скончао је мој господар, гроф без грофовије, Луиђи Фердинандо Марсиљи, првог дана месеца новембра 1730 – овде, у родној Болоњи, осмехнут и мртвих очију загледан у реку Рено, као у привиђење, и отпловио на ону страну из које се не враћа и са које се не обазире на пређени пут.   Кад је осетио да му се ближи судњи час, наложио је свом потоњем секретару Шојхцеру да ме пронађе како зна и приволи да га посетим пре него што умре. Биће да му је сећање на заједничко проведено време у сливу Дунава била последња утеха, а моје присуство потврда да…

  ЗУПЧАНИК И ПТИЦЕ [Зупчаник Резани челик] Зупчаник седмокраки окреће се спорим ходом Траје време 21 Преноси звекет путање С већег на мањи точак Врти се круг Подиже терет У бесконачни космос Знак памтим и бројим 7 Љуљамо се безбрижно и лако Наш лет је и кратак и дуг Светлост понире Гравитација је напустила земаљски корак Смејемо се иза завесе На сцени смо с маском озбиљног лица Зупци штанцују рупице Ушивамо дугмад Да закопчамо фрак Путем се креће масовна сцена Људи пролазници Сеоба птица У два века човек је срео свој лик Гледао филм пун смрти и крви Мирисао барут Вадио челик из утробе Зарађивао црни хлеб Зупчаник је бивао…

  ПРЉАВИ ТАЊИРИ Од твоје патње праве колаче за своје зло. Свакога дана окрећу странице лица као стране света за нове госте и сведоке. Ноћу сањају твоје сузе као сируп за слатку питу, уздахе – шлаг пену за хладно огледало. На крају заплачу изнад прљавих тањира. Oд сувог кашља реченица, грчева узвичника у желуцу.   УГАШЕНИ КРЕЧ Истерују ђавола из твојих речи. Мачкама за репове везују истину. Из свог ума црну вуну преду. Из твоје душе памук ваде. Душа, као угашени креч све боји у бело. ПРЕДАХ Одмараш се од празних речи и туђих погледа. Протичу лица и кораци, као мрље светлости, божје поуке. Мирис мртве истине у ваздуху укус…

  ИЗЛОЖБА Стао је пред слику. Све осим потписа на њој било је јасно. И све што је било боја, звук, осећање и заустављен додир, сливало се у име аутора. После неколико тренутака усмерености, посматрач је осетио да потпис ослоњен на рам тог дела, гута и њега самог и да постаје свестан да празнина и понор нису илузија.   ЧАС У соби без прозора једини намештај је био зелени папагај. Зурећи, хипнотисао је прашњаву сијалицу. Неко у суседству покушава да укроти разуздани клавир. Сијалица је удвостручила сенку пиљећи са висине. Позеленео сам и залепршао крилима: „Промените штимера!“   СВИРАЧ ОРГУЉА Прсти свирача оргуља шапућу о Богу. На њиховим врховима стварају…

  PARLO ITALIANO UN PO’ Имам Венецију у џепу Непрегледне канале сећања И пар слика из Тоскане Гондоле нестају у вину Бескрајних винограда Уређених, слободарских живота Andiamo bella У плаветнилу Лаго ди Гарде Нестају очи Корак ми све краћи Parlo italiano un po’   РАЗГОВОРИ ПОСТАЈУ БЕСКРАЈНИ ТРГОВИ На Тргу Светог Марка Сви сањају слободу Ma che bella Italia Сањам мирис градова Разнобојних фасада Лице ми је младо И тело ми лебди Над мермерним плочама Мирис мора у ноздрвама Враћа осмехе звездама Све смо више своји Док песмом отварамо ноћ   ЛЕТО ОПАСАНО ЗИДИНАМА У срцу Вероне Слушамо Вердија Аида буја улицама На тргу Бра Ускоро ће поноћ Лето опасано…