Драган Бошковић, Ave Maria!, Београд, издање аутора, 2018. „Опростите, праштајте што падам у језик, Алелуја, у теологију, а само јурим Гас, Григорије, гас! у Лаудеамус, Теотокос, Те Деум, ТУ-ДУМ, толико ми се жури, жури, праштајте, молим вас, праштајте…“ Драган Бошковић, Ave Maria! Проговор о поезији увек може бити вишеструк, академски, интимни, компаративни, аксиолошки, херменеутички, стваралачки… У запитаности како говорити о поезији коју „нико није разумео, неће разумети, нико“ бирам да разговарам с језиком, идејама и реализованим нотним записима, али и са песником, само то ми преостаје, или највише то, као дарованом читаоцу који од поезије очекује оно хајдегеровско самеравање човека колико и филозофију малих ствари која се чудесно од ропографије…

  ИЗ БАШТИНЕ МОДЕРНЕ ИСКОНИ Марко Недић: Повратак причи: огледи о савременој српској прози Академска књига, Нови Сад, 2017. Неретко се дешава да при читању одређених прозних или песничких остварења морамо своју пажњу вратити и преусмерити на сам почетак тог истог дела, а то је његов наслов. И у овој прилици, када се иницира својеврсни метакритички дијалог, односно када дајемо наше тумaчење других критичких текстова, у овом случају огледа, како их сам Марко Недић жанровски одређује, није наодмет да се, пре раскривања структуре и садржаја саме књиге Повратак причи, вратимо на значај и скривену употребу њеног наслова. Као да собом носи тежину препознатљивог, античко-митског повратка, заједно са књигом магијског наслова…

Мишко Шуваковић: Neo-Aesthetic Theory Hollitzer Verlag, Беч, 2017. Neo-Aesthetic Theory је књига проф. Мишка Шуваковића која је 2017. године објављена на енглеском језику код угледног издавача Hollitzer Verlag из Беча. Реч је о другој књизи истог аутора која је, након више од петнаест година, објављена на енглеском језику (прва је била монументална колективна монографија Impossible Histories коју је аутор приредио заједно са проф. др Дубравком Ђурић за MIT Press 2003. године). Књига је збирка различитих есеја који су претходно већим делом већ објављени на (пост)југословенским језицима, углавном у стручним часописима и делом уметничким каталозима; као такви, ови есеји покривају прилично хетерогено поље тумачења и интерпретације визуелних уметности, музике, извођачких уметности,…

Ребека Чиловић: Албум за прогнане ЈУ Ратковићеве вечери поезије, Бијело Поље 2017. Збирка песама Албум за прогнане Ребеке Чиловић конструисана је по моделу својеврсног фото-албума где се јаке поетске слике трагичног удеса жене нижу од прапочетка до савременог доба. Оваквим стилским поступком песникиња предочава своје друштвено и литерарно искуство као темељ самосвојне поетике, али и онај део (свог и туђег) живота без којег је тешко спознати себе. С тим у вези, збирка је отворена неколиким песмама које сачињавају циклус иако нису оцртане таквом формалном границом, тачније, оним песмама које припадају првом делу збирке насловљеном Име, али су категорисане истим тематско-мотивским оквиром као основом имена. Тако је Име отворено иницијацијом у…

Жељко Медић Жац: Двојеручица Књижевно друштво „Свети Сава“, Београд, 2018. Пратећи развојну линију поетске продукције Жељка Медића, не можемо да занемаримо контекстуалну чињеницу да су сва његова „тражилишта“ љубави почињала с узвишења над морским видицима одакле су видљивији поетизовани хоризонти. То је најтананија осматрачница погледу у сопство и затомљене скривалице песничке душе. Медићев поетски планетаријум осветљава траг комете а ту светлост песник депонује у стваралачко складиште; одатле га расејава и „утројава“. Некад је то у тренутку надахнућа – а често у континуитету сличних мотивских преокупација које пратимо од стихова из прве књиге Побуна симбола. Људска ситуираност на глобусу, под окриљем неба, зависна је од положаја звезда – код Медића се…

Драшко Ређеп: Постајати други Агора, Зрењанин, 2017. Књигом Постајати други Драшко Ређеп отвара читаоцу зачудни свет великих писаца, Милоша Црњанског, Душана Матића и Мирослава Антића, а разговор са њима постаје уметност. Избегнути су банални одговори у том „бермудском троуглу наше прошловековне речитости и исповедањ“, јер саговорник њихов уме да из њих извуче оно најбоље, знајући шта да пита, на који начин да питање формулише и када да, као равноправни сабеседник, изложи свој коментар. Разговор се отвара класиком модерне књижевности, Милошем Црњанским, тим „вечитим емигрантом из живота“ коме је суматраизам изникао из живота (такође), и коме је завичај оно што одабере. А одабрао је у својим сталним лутањима Срем, тамо где…

Славко Гордић: Осматрачница, књижевне и опште теме Академска књига, Нови Сад, 2016. Осматрачница није примарно географски, него функционални (и метафорички) појам, најчешће у војном, стратегијско-техничком вокабулару, извиђачко-обаветајном и све више у туристичко-излетничким мапама. У сржи тог појма је сваковрсна радозналост. У земљописним координатама, то је доминантна висинска тачка која отвара панорамски видик и релативно најбољи преглед нижих нивоа становитог пејзажа. Као код Старца Вујадина који са свог издигнутог стојишта и станишта осматра, „гледајући доле на друмове, куд пролазе Турци и трговци“. Умало не рекох – Турака више нема, има их, не морам шаку изнад очију, ево долазе, вапимо да дoђу; писмени жбири, харачлије и трговци као да нису ни одлазили.…

  Јелена Ћусловић: Снови за будне Ammonite, Београд, 2017. Прва књига Јелене Ћусловић необична је по много чему: по храбрости да се пише о љубави или жудњи за њом и њеном одсуству, односно усамљености душе (теми због које су и искусни приповедачи падали у клопку патетике или тривијалности); по стилској виртуозности, поетичности, лепршавости и разбокорености реченице коју обично не очекујемо од почетника; по неочекиваној употреби елемената различитих жанрова и књижевних родова (басне, алегорије, драме, поезије); по више него очигледној тежњи ка писању романа, чему ова збирка претходи као стилско вежбање; по неодустајању од тога да се пише „без фолирања”, без наглашене фикционализације која писцу омогућава да се дистанцира од наратора,…

Бошко Сувајџић: ANIMA VIVA Чигоја штампа, Београд, 2016. „Човек је звер чије су чељусти разјапљене према бескрајности“, писао је Растко Петровић. Бошко Сувајџић је на племенитом трагу ове мисли. Он проучава и баштини, као негда Петровић, есенцијално: једнако из митског, књижевног архетипа, као и из доживљеног и искуственог, да би га потом преобликовао у стихове, којима се објашњава и осмишљава сврсисходност егзистенције. Ни мало случајно, „јер су везе, свуда скривене“, по лепој речи Црњанског: у Дантеовој La Divina Commedia аутор проналази стих који постаје мото поетске збирке: „Тој звери, чије крзно ведро блиста“. Тако је, на самом почетку, сублимирана мисао коме су стихови намењени и са којим се разлогом пишу:…

Петар Матовић: Из срећне републике Културни центар Новог Сада, 2017. Већ при првом сусрету са књигом Из срећне републике Петра Матовића, читаоцу се намећу њена друштвена ангажованост, ауторова промишљања о дехуманизованом свету који нас окружује и месту јединке у њему, као и брига за поезију и вера у њену неопходност. Нова читања откривају још нека њена лица: ова књига је и дубоко филозофска, а у техничком смислу изграђена на слици и необичним поређењима, ослоњена на филм и фотографију, нешто мање на музику. То је и књига саздана на снажним емоцијама, готово бисмо могли рећи веома страсна, која управо јаким, непатвореним осећањима трајно везује посвећенике песничке речи. Четврта по реду песничка…