Силвана Маријановић: Хајделберг Мали врт, Београд, 2019. Ауторка кратких прича, учесница фестивала „Ignor“ у Љубљани и препевана на словеначки, Силвана Маријановић, у песничким круговима позната је тек однедавно. Поезију коју одскора ствара објављивала је у часописма Кораци и Поезија, док су јој кратке приче углавном публиковане на немачком. Пореклом из Мостара, живећи у Копенхагену, Амстердаму, Мадриду и Халеу где започиње студије културологије и историје, Силвана Маријановић одлучује да своју песничку збирку, ипак, наслови именом једног другог града – Хајделберга где данас живи и ради. Но, иако се чини да је Хајделберг поетско језгро око којег се плете мрежа ликова, мотива, импресија и осета, често се у песничком изразу наслућује дубинско…

Томислав Маринковић: Вечито сада Архипелаг, Београд, 2018. Збирку песама Вечито сада Томислава Маринковића чине три циклуса и програмска песма Узми или остави која отвара ову изузетну песничку збирку. Циклуси су обележени редним бројевима и чине их на десетине песама неједнаке дужине. У песмама Томислава Маринковића ухваћени су тренуци свакодневице у којима се као у пропламсајима смењују светли и тамни моменти. Тако у песми Можда, која отвара први циклус збирке Вечито сада, поред идилично-пасторалне слике гомиле усева, постоји и нека врста опомене: „Цвркут дрозда опомиње: овај тренутак / је нарастао до опипљивости и равнодушно / нас предаје у руке нашој судбини. / Можда ћемо бити натерани да поред лепоте / Упознамо…

Анђелко Анушић: Српска крајишка трилогија, II,III,IV. С Хомером у олуји „Завод за уџбенике и наставна средства“ а.д. Источно Ново Сарајево, 2018. Била је у праву Сања Мацура када је констатовала да смо добили роман са којим тек треба да видимо шта ћемо. Није лако говорити о трилогији романа С Хомером у олуји Анђелка Анушића јер их је писао полихистор, човјек са много знања из различитих области људске дјелатности. Како је и писац детерминисан временом и простором у којем живи и ствара, ваља му прићи, бар за почетак, поређењем с оним што нам је познато, одредити координате и уклопити га, смјестити га у мрежу наше књижевне топографије и жанровске припадности, бар…

Братислав Милановић: Повратак УК „Кораци“, Крагујевац, 2019.     После романа Крв и млеко (2003) и Незавршени портрет (2016) књижевник Братислав Милановић са, нетом објављеним романом Повратак (2019), затвара трилогију под насловом Искупљење. У средишту досадашња два тома Милановићеве трилогије јесте коб једне српске разбраћене породице (чине је Јаковљевићи и Даниловићи – и презиме су променили, да би се што више разликовали), која је отерана са свог вековног огњишта, са југа Србије, у време после Првог српског устанка. Али, како су се докопали обећаног тла земље матице, пре него што су и стигли до коначног циља, до скровишта, на први поглед, без неког великог разлога, браћа Јаков и Данило су…

Слободан Јовић: Поднебље Удружење књижевника Републике Српске, Бања Лука, 2018.   Ако је претходна збирка Страх од савршенства Слободана Јовића представила песника песимисту, загледаног над судбином света и опстанка човековог у том свету у који се пада као у тамницу, збирка песама Поднебља открива нам песника који бележећи зло, тумачећи га и демаскирајући, тражи начин да га преживи. Тај једини начин којим се зло може победити јесте доброта, стога и Јовић свету зла супротставља свет добра. Манихејска слика света у овој збирци доследно је изведена. Нема у њој ничег између, све је или добро или зло, а песник је, разуме се, на страни добра. Песник, посматрајући свет који нас окружује,…

Никола Поповић: Скице за пловидбу Агноста, Београд, 2019. Море је, веле они који плове, дом туге. Једнако вели и Поповић, сједећи дуж обале у Сидону, скупа са пеликанима, потежући жице на својој лутњи и цртајући скице којима ће запловити најприје домети очију, затим крајности маште, а веома брзо и тјелесина која нас свом својом тежином обично веже за мјесто и не дозвољава ни макац. Има нешто крајње мистично у том осјећају путовања, рекао је некоћ и Киш, а ја ћу покушати парафразирати. Сједимо у мјесту, а пут се испод нас помјера и преваљује сам од себе. Заклопимо очи и поново их отклопимо, и већ смо на посве различитом меридијану, а…

Биљана Миловановић Живак: Лирско копиле и баба-тетке Центар за културу Пожаревац, 2019.   Ако се песникиња у претходној књизи и запитала: „А где сам ја, и зашто ту?“ у новој, у сваком смислу одређенијој, није оставила простор за дилеме. У томе јој је помогло ослањање на ауторитет и особеност лирског Субјекта; од њега почиње и њиме се завршава ова песничка приповест. Носилац лирског исказа, песничко Ја, по дефиницији, не мора бити исто што и песник.             Стрепња „хоће ли довољно добро, хоће ли довољно тачно превести Реч у Реч“, наговештена у првој песми Жене преводе, постепено ће, како буде расла свест о томе да песникиње имају моћ да „из поезије преводе у живот“, узмакнути пред снагом Лирског…

Милуника Митровић: Да нисам: изабране и нове песме Листак, Београд, 2019. Кад прочитах књигу, гласовиту биографију, Да ли је ово (упитах се) оно што аутор назива људским животом? В. Витман   Кад се све измакне Можеш се ухватити За влат најближе траве  М. Митровић               Песничка књига Да нисам Милунике Митровић представља избор њених старих и нових песама, почев од уводне гимназијске песме Јутро из 1966. године, па до песама које су релативно недавно изашле из пера наше еминентне песникиње. Уз опсежан интерпретативно-информативан поговор Песма као (ауто)портрет Бојане Стојановић Пантовић, књига је заокружена лепим форматом и корицама које емблематски илуструју песништво Милунике Митровић. Издавач књиге је „Листак“, што иначе…

Александар Б. Лаковић: Хиландар и Света Гора између мита и историје: путопис у слици и речи Центар за културу, образовање и информисање „Градац“, Рашка; Духовни луг, Крагујевац, 2018. У (смутним) временима глобализма и надобудне (само)прокламоване постисторије, када се агресивно бришу национална свест зарад свеопштег и ултимативног конзумеризма као врховног циља и сврхе постојања Човека (оног из хегемонијски настројеног Западног света али и свих који живе у неоколонијалним државама под патронатом Западног света), било какво исказивање поштовања за традицију и духовност потиснуто је, исмевано и презирано као „заштитни знак“ заосталости и неприпадање најновијим врлим Новим временима. Мада је, у име прокламоване демократије и слободе мишљења и говора, изражавање одређених вредносних судова…

Мирољуб Тодоровић: Дневник сигнализма 1984–1989. „Everest Media“, Међународна културна мрежа „Пројекат Растко“, Београд, 2019.               После већ објављених пишчевих дневника: Дневник 1982 (Ниш, 2006), Дневник 1989 (интернет издање, 2011), Дневник 1985 (Ниш, 2012) и Дневник сигнализма 1979–1983 (Београд, 2012), појављује се ова књига којом Мирољуб Тодоровић ставља тачку на своје дневнике – нема их више у његовој стваралачкој ризници.             Дневници су, посебно у последње време, веома присутни, и веома читани, и када је о светској и када је о нашој књижевности реч. Важи то за оне које су писали Флобер, Достојевски, Кафка, Крлежа, Ками, Канети, Фриш, Мараи, Пера Тодоровић, Марко Ристић, Борислав Пекић и многи други. У чему…