Живот средњовековног човека испуњен је литургијом, што значи да је за њега Христос мера свих ствари, центар свега, све(т) се гледа Христом, све(т) се тумачи Христом. Свака „слика је далеки одраз невидљивог Пралика, а говор или реч – исказивање – или откривање Логосаˮ[1]. Дакле, „доживљај света је мистичан и апстрактанˮ – песнички, јер „песништво је у природи свакога религиозног књижевног стварања у средњем веку, као што је песма још у античка, библијска времена најприроднији израз религиозне емоције која је и нагонила на стварање једнога цара, као што је био Давид, или пророка, какав је пророк Јеремија.ˮ Молитва, самим тим и песма, биће „увек на уснама и у перу…

  Вељко Петровић је приповједач чија је позиција у српској прози почетком XX вијека била смјештена између два нараштаја. Оно по чему је близак својим претходницима (Ћоровићу, Ћипику, Кочићу) јесте питање осјећања за стварност, упечатљивост ликова, проблематизовање питања односа друштвене и природне средине. Ране Петровићеве приповијетке које су нашле своје мјесто у збирци Буња и други у Раванграду писане су када су му сјећања на село морала бити још свјежа „а сазнања о сеоском животу и сеоским људима изворна, стечена у родитељској кући или личним, непосредним увидом, макар и кроз танки вео друштвених збивања равничарског провинцијског градића какав је био његов родни Сомбор.ˮ[1] У приповијеткама Федор и Потиснути из збирке…

  Херменеутички приступајући песми Црни јамб сна, можемо рећи да она призива у читалачку свест ауторове опсесивне теме смрти, ништавила и празнине уткане у стихове поезије, која им се као моћна творачка снага једина може супротставити, и као таква оличење је поетике Бранка Миљковића. Њеном анализом настојаћемо да уочимо како Миљковић, на себи својствен начин, спаја наслеђе симболизма у виду нејасности, шифрованости, творења значења која се отимају једноставном тумачењу, и одлике надреализма као што је слобода језичког изражавања и особена перцепција појавности и датости предметног света измештеног у раван постојања која се формира у свести самог песничког субјекта. Покушаћемо да кроз тумачење спознамо моћ речи и стваралачког акта у виду…

  У годинама након Првог светског рата у књижевности се дешавају велике промене. Генерацији, којој је пре рата првенствено „било важно то: како се Скерлић односи према најновијима – Дису, Пандуровићу, Јовкићу, Винаверуˮ[1] – сада постају примарна сасвим другачија мерила и ставови у животу, па и у књижевности. У есеју Послератна књижевност Црњански истиче „осећај ништавилаˮ, „трагикомикеˮ, који су у човеку владали након Великог рата. У Београду, „пуном рупа и рушевинаˮ, песници су почели да се окупљају у кафани „Москва“, „да би живели за књижевностˮ[2]. Године након рата доносе са собом и многобројне часописе: Мицићев Зенит, Хипнос Рада Драинца, Глигорићеву Нову Светлост и Раскрсницу; затим, часописе групе „тзв. неороматичара (Уметност,…

  Својеврсна сижејно-стилско-тематска неуједначеност, хетерогеност уочена на више нивоа, најупечатљивија је одлика приповедака Данице Марковић. Сва та наративна разуђеност говори најпре о разноликости извора из којих је ауторка црпела надахнуће, а затим и о њеним стваралачким намерама и преокупацијама. Са друге стране, критика је једногласна у ставу да Даница Марковић „и поред релативно већег броја објављених приповедачких текстова у књижевној периодици између два светска рата није у потпуности открила свој доминантни наративни глас нити у потпуности изградила властити наративни системˮ[1]. Ипак овај недостатак испољен у погледу доследности јединственом приповедачком циљу, није се показао као чинилац који би умањио квалитет сваке појединачне приповетке. Напротив, списатељска вештина Данице Марковић изразито је уочљива…

  ОСОБЕНОСТИ СОЛАРНИХ И ЛУНАРНИХ ПРИНЦИПА   Интересовање за небеска тела – Сунце, Месец, звезде – и астрономију било је одувек присутно међу бројним народима широм света. Небеска тела имала су своју улогу у различитим обредима, присутна су у бројним култовима, магији и свакодневном животу људи. Месец своју функцију има у магији, док је Сунце у религији и култу остваривало своје функције, али, упркос томе, ни Сунце ни Месец нису могли достићи ранг божанстава што говори о недовољној антропоморфизацији; у митологији до антропоморфизације дошло рано, те се присуство овог феномена уочава у обредним песмама[2]. Сунце и Месец –  соларна страст, рекли бисмо херојски ватрени карактер, треба бити припојен мушком принципу,…

  Узмите новине. Узмите маказе. Изаберите у новинама неки чланак за који вам се чини да садржи довољно материјала за вашу песму. Исеците чланак. Исеците потом пажљиво све речи у том чланку и ставите их у неку торбу. Лагано промешајте. Потом вадите сваку исечену реч једну за другом оним поретком којим их проналазите у торби. Препишите пажљиво. Песма ће вам наликовати. И ето од вас „писца бескрајно оригиналног и дивне осећајности,” иако још увек несхваћеног од простака.   Tristan Tzara Како направити дадаистичку песму   1.                         Дадаистичка критичка поезија с почетка прошлог века (Драган Дада Алексић и браћа Мицић) ниje само негација постојеће књижевности и друштва уопште, него,…

  Јелена Ленголд: Мутни наговештај кише Архипелаг, Београд, 2020.   Оно што се дешавало по питању читања ове збирке песама, наше велике песникиње и списатељице Јелене Ленголд, заслужује да буде поменуто на почетку овог кратког осврта, јер неће бити без значаја на даљи ток нашег текста о овој одличној збирци. Иако сам збирку добио чим се појавила, некако се није дало да напишем текст о њој; ишчитавао сам је много пута, али писање није ишло. Тако је збирка Мутни наговештај кише постала најчитанија збирка икада. Не могу да пребројим колико пута сам је прочитао. Тек приликом последњег ишчитавања схватио сам због чега се никако није дало да о њој напишем…

  Ђорђе Деспић: Аутохипноза Народна библиотека „Стефан Првовенчаниˮ, Краљево, 2021.   Песнички свет најновије збирке песама Ђорђа Деспића подељен је на три целине, једнаке по дубини израза. Песничко биће у првој песми Кад кажем сад отвара се ка фигури оца, односно творца као метафизичког упоришта. Концепт тела превазилази се у корист нематеријалног света: „твоје тело/ више нијеˮ. Користећи се поетиком (ауто)хипнозе, Ђорђе Деспић уводи читаоце у свет растерећеног од свесног дела бића: „мисли су непотребне/ ослободи их сеˮ. У поетском универзуму збирке укрштају се рационално и ирационално: до успомена и слика драгих људи може се доћи једно аутохипнозом. Песничко биће узнемирено је чињеницом да је немогуће сагледати себе у свету,…

  Александар Петровић Бабић: Аркам гори ППМ Енклава, Београд, 2021.   Збирка песама Аркам гори у композиционом смислу подељена је на три циклуса смештена између пролога и епилога. Прво што запажамо јесте да је обимнија него већина песничких књига и да се сва три њена циклуса завршавају прозним деловима: прва два псеудоновинским чланцима, трећи уводним предавањем са симпозијума који за тему има ратну трауму у високотехнолошком добу. У својој четвртој збирци, Александар Петровић Бабић под великим утицајем бит књижевности свој наратив гради из рокенрол мита о Роберту Џонсону који је продао душу ђаволу и приче о загонетном лику првог фронтмена Пинк Флојда, Сиду Барету. Песме испеване из перспективе неколико јунака…