Словачка књижевност, посебно проза, је на територији бивше Југославије дуго била јако слабо превођена а тиме и скоро непозната, за разлику од чешке књижевности чија је присутност на књижевој сцени била далеко већа а рецепција код читалаца успешна. Услед тога врхунски словачки писци попут Антона Балажа, Душана Митане, Станислава Ракуса, Винцента Шикуле, Рудолфа Слободе, Павела Виликовског и других, остали су за ову културну јавност анонимни и услед тога елитни читалачки или интерпретативни део књижевне јавности на овим просторима стекао је дугорочно мишљење о већем значају чешке књижевности и о њеном вишем књижевном квалитету у поређењу са словачким делима. Пошто се о односу једног народа према друштвеним чињеницама такође закључује на…

Jоаким Вујић је јединствена личност српске културе, а значај његовог дела за успостављање и развој позоришног живота у Србији је немерљив. Његов кратак боравак у првој половини XIX века, у тада престоном Крагујевцу оставио је скоро двовековни траг на културни, а пре свега позоришни живот овог града. Он је сам, у ствари, био театар и по потреби све у њему: писац, редитељ, сценограф, костимограф, глумац…, а пре свега организатор позоришног живота. По томе га Крагујевац превасходно и памти. Позоришни живот града Крагујевца најдиректније је везан за дело оца српског позоришта, Јоакима Вујића. Предмет овог рада је позоришно стварање и трајање Јоакима Вујића у контексту развоја културног, а пре свега позоришног…

Неоавангардне праксе у књижевности и у уметности уопште представљају аутентичне, критичке и експерименталне праксе у времену доминације високог модернизма и историјске доминације једног рода над другим. Текстови неоавангардних аутора су углавном остајали на маргини јер су, у већини случајева, измицали устаљеним нормама лирске поезије. Експериментална уметничка дела настајала су на рубовима књижевних жанрова, између књижевности и уметности, приморавајући читаоце да преиспитају сигурна упоришта и знања, показујући тиме ригидност успостављеног жанровског система. Војвођанска неоавангарда, чијем је градацијском развоју изразито допринела Каталин Ладик, најчешће је настајала у контексту групног рада, мада су се неки аутори књижевне, визуелне и музичке неоавангарде издвајали својим индивидуалним учинцима. Неоавангардни наратив о Каталин Ладик бисмо могли, без…

УВОД Постхумно објављена књига Данила Киша (1935 – 1989) Лаута и ожиљци (2011) доноси многобројне приче из пишчеве заоставштине, већином настале у време када су писане приче и за Енциклопедију мртвих (1983). Приповетке Апатрид, Јуриј Голец, Лаута и ожиљци, Маратонац и судија, Песник итд. написане су између 1980. и 1986. године, било с намером да буду укључене у Енциклопедију мртвих, било као њен одјек, приметила је приређивач издања Мирјана Миочиновић, која је неке од ових приповедака већ објавила у књизи Складиште (БИГЗ, 1995). Суочавајући живот и причу, чињенице и фикцију, говор докумената и моћ имагинације, Киш у својим последњим причама остаје доследан постмодернистичком принципу усложњавања књижевног текста путем мноштва интертекстуалних…