АНДАНТЕ У камену болесних градова чује се понекад музика, у тесним строгим собама руши се зид. Неко дете говори. Нека жена плаче. Издалека, иза сигнала у магли, јечи ослобођено море и у шкољци нашег срца шуми Бог.   ОРФЕЈ Улазим у сваки воз за периферију у ком седи жена са сомотним шеширом и очима од сна као ти. У свим оперским кућама претражујем ложе имам карте за сваки пароброд ка Хипербореји: откад сам тебе, Еуридико, изгубио зато што сам се једном окренуо, морам да се окрећем за свим женама света.   ЕУРИДИКА На улазу у пакао на пристаништу заборава напустила си ме не окренувши се и нисам могао да…

  НИКАД  НЕЋУ  ЈЕСТИ  МЕСО  СЛОНА Причао нам је Џафер ал-Халади, а он је то чуо од суфије ал-Хаваса[1]: Запловио сам морем са дружином суфија. Kада смо били далеко, лађа се разби заједно са нама. Попесмо се на даске бродских остатака. Тако се неки од нас спасоше па доспесмо до непознате обале за коју нисмо знали чија је. Проведосмо на њој неколико дана, не налазећи било шта за јело, и осетисмо скору пропаст. Тада се окуписмо и један од нас рече: ‒ Хајде да обећамо Алаху, нека је вечно слављен, уколико нас избави са овог места и поштеди нам живот, да ћемо се одрећи неких ствари из захвалности према њему.…

  За годину дана стекли смо читав круг сталних спољних сарадника. То су били различити, углавном талентовани и симпатични људи. Плаћали смо им бедну цркавицу. Међу нашим ауторима истицао се публициста Зарецки. Он је некад био познати совјетски писац. Објавио је двадесет шест дебелих књига о научним радницима. Када је достигао стваралачку зрелост, почео је да пише о генијалном биологу Вавилову. И тада су га позвали у КГБ: – Зар друг публициста не зна да је Вавилов био ухапшен као шпијун? Да је умро у логорашкој бараци? Ах зна, па ипак намерава да пише о њему књигу?! Зар је код нас мало генијалних људи који су умрли у сопственим креветима? – Је’н,…

ПРАЗНА ЧАША Много сам тражила; добила сам много. Много сам тражила; добила сам мало, добила скоро па ништа. А између? Неколико кишобрана отворених у соби. Пар ципела грешком на кухињском столу. О грешке, грешке ‒ таква сам била. Била тврдог срца, далека. Била сам себична, непромењива као тиранин. Али сам увек била та особа, чак и у раном детињству. Мала, тамнокоса, у страху од друге деце. Никада се нисам изменила. У мојој чаши, апстрактна плима среће прелази из високе у ниску преко ноћи. Да ли је то било море? Одазивало се, можда, силама звезда? Да будем безбедна, молила сам се. Да будем боља пробала сам. Ускоро ми је изгледало да…

  – Ружно сам сањао – каже Вртлар својој сестри, Ани Гешти. – Грозан сан. Седи за кухињским столом у пижами, рашчупане косе, пировао је до зоре, плесао с пријатељима по меким травњацима, пио, зато је лоше спавао. Фешта је почела увече и његови лампиони су прекрасно светлели. Али кратко. – Некакви нереди су у граду, некакве уличне туче. Полупали су моје светиљке, изгазили моје травњаке. Интервенисала је полиција. Не знаш шта се десило? – Убацује шаку витамина у чашу. Мућка их, они шуме, враћају му мир.   Ја, Ана Гешти, ја, његова сестра, ја свака која разумем снове, видим да мој брат ништа не зна. Ништа није било у…

  У стану није било ничег необичног што би привукло пажњу или могло користити детективу. Састојао се од две собе и предсобља. Једноставно, све је било обично. Међутим, оно што је збуњивало била је спаваћа соба. Изгледала је сасвим нормално, све ствари су биле на свом месту, мада је у њој почињено ужасно убиство. Чак је и кревет био како треба, односно није био у нереду онолико колико се то очекује након спавања. Осим што човек који је сада лежао на њему није спавао. Био је убијен, о чему је сведочила крв која се још није осушила. Усмрћен је дављењем, на шта указује траг конопца око врата и исколачене очи.…

  ДИВЉЕ ГУСКЕ   Не мораш да будеш добра. Не мораш на коленима пустињом да пузиш стотинама километара у покајању. Једино мораш да дозволиш тој мекој животињици, свом телу, да воли оно што воли. Подели са мном очај, свој, а ја ћу мој са тобом. У међувремену живот иде даље. У међувремену сунце и прозирни белуци кише плове преко крајолика, преко прерија и густих шума, река и планина. У међувремену дивље гуске, високо на чистом плавом небу, поново се враћају кући. Ко год да си, колико год усамљена, свет се нуди твојој машти, дозива те као дивље гуске, кричући узбуђено – изнова и изнова објављујући твоје место у породици свега…

  Сутра ће сунце ово посустало нестати. Бићу ја тада по повратку од свега што иначе јесам             оној себи на коју сам успут можда или свакако заборавила а вера, тек тако, ипак не постоји. Ниједна пустиња није занавек ниједна самоћа без разлога ниједно место погодан заклон није. Само цветнице су слободне јер знају да ће ионако кад-тад бити посечене. Али ја не познајем нити ово небо, нити овај песак, већ само влажне трагове             вруће мокраче своје                         баш као камен прокажен: збогом, мили мој, иди с богом иако те и даље волим, само да те некако замолим не заборави ме никако, од моје крви речи моје крви. Кад…

  АНТИПАТИЈА   Једнога дана, један помало лењ човек који се није никада занимао за политику јер није уопште сматрао – упркос пребацивању које је пљуштало са свих страна – да „је сваки људски поступак политички поступак“, зачуо је како телефон звони на помало антипатичан начин. Овај човек, за разлику од многих који су са сигурношћу у стању да сваку ствар објасне разумски, често није објашњавао ама баш ништа и задовољавао се, можда због своје лењости, тиме што би од људи и од ствари примао сигнале који су, без икаквог објашњења, већ садржали објашњење. То што је тог дана звоњава телефона била антипатична није представљало законитост коју ваља „продубити“ уз…

Естетички доказ о постојању Бога Идиот је између осталог роман о лепоти. Напросто врви од лепотица. У њему се појављују две изванредно лепе жене – Аглаја Јепанчина и Настасја, и једна прекрасна душа – кнез Мишкин. Мишкин, замољен да изнесе мишљење о све три млађане Јепанчине, говори Аглаји, у присуству њених сестара и мајке: „Ви сте изузетна лепотица, Аглаја Ивановна. Тако сте лепи, да се човек боји да вас погледа“. На питање мајке која није била задовољна овом оценом („Само то? А особине?“) Мишкин одговара: „О лепоти је тешко судити, лепота је загонетка“ (VIII, 66). Посматрајући портрет Настасје Филиповне, Алелаида Јепанчина га коментарише: „С таквом лепотом може да се преокрене…