УВОД Није ово поезија него проза. Само тако изгледа, као записана у стиху. Зато се зове поема. Прозна, дугачка. Разлог је прост, физиолошки. Госпођа Халина, Та Која Приповеда, говори у прози, али дуго болује од срца и плућа и због тога се слабо проветрава. Тако јој је казао пулмолог – слабо се проветравате, тешко ћете се изразити. Кад се изражавамо, морамо да хватамо ваздух те паузе у тексту томе служе. Њих три знају: госпођа Халина, Та Која Зна, и Која Приповеда. Халина приповеда, а Пекинг се урушава тоне као лањска златница у мркли мрак. Пуца, осипа се, шùпља. Суше се стабла, у замршено корење не пробија се ваздух. Ветар дува,…

  Завеса се лагано њихала када је нешто пролетело кроз врата терасе. Евгени је склонио поглед са монитора и осмотрио предмет који се ушуњао. Сачувао је написани документ и устао да погледа изблиза. Био је то фишек од папира. Као дете, и сам је испаљивао сличне фишеке помоћу мале металне цеви. Узео га је и изашао на терасу. Стамбена зграда се преламала под правим углом и низ тераса издизао се са његове десне стране. Очигледно је неки малишан коме је било досадно одлучио да се забави гађајући кроз његова отворена балконска врата. Можда са терасе тачно поред њега, или са неке од горње две. Није га било брига. Сунце је…

  Једна од омиљених средњовековних књижевних форми била је хроника, будући да се у њеном тексту често бележе прошли историјски догађаји којима је писац таквог текста желео да истакне актуелности времена у којем живи. Садржај таквих хроника могао је већ по ставу самог хроничара да буде критичан, или пак свечан и похвалан, неретко уз приметне књижевноуметничке тенденције. Таква је и појава римованих хроника чији се почеци проналазе у латинским хроникама, али веће интересовање публике римована хроника могла је да има тек када је била написана на народном  језику – што је управо случај са Далимиловом хроником. Далимилова хроника је настала у годинама између 1308. и 1314. и представља најстарије историографско…

  Човек који је очекивао стрељање лежао је отворених очију, зурећи у горњи леви угао своје ћелије. Доста је времена прошло откако су га последњи пут пребили и могли би сваког часа да дођу по њега. У углу ћелије близу плафона беше жута мрља; испрва му се допала, а потом му се више није допадала; сада поново почиње да му се допада. Могао је јасније да је види са наочарима, али сада је наочари стављао само у посебним приликама – одмах ујутру, и кад су му доносили храну, и за разговоре са генералом. Стакла наочара су му напрсла током једног батинања пре који месец, па му је било напорно за…

  НОКТУРНО II Август стиже по мраку нисмо још ни заспали а ту је с пљуском што пред њим шушти како то да наједном је тако касно ка нама негде већ падају Персеиди брзином која би нас живе сажегла кад бисмо могли поверовати у њу али у тишини после кише не чује се ништа сем капи што падају једна по једна с врхова лишћа у ноћ а ја лежим у мраку ослушкујем оно што памтим док ноћ лети даље односећи и нас у саму себе   СИВЕ ЧАПЉЕ У ПОЉУ ПОНАД РЕКЕ Сад кад ноћи постају дуже од дана стојимо у мирном светлу после свитања у високој јесењој трави која…

  АНДАНТЕ У камену болесних градова чује се понекад музика, у тесним строгим собама руши се зид. Неко дете говори. Нека жена плаче. Издалека, иза сигнала у магли, јечи ослобођено море и у шкољци нашег срца шуми Бог.   ОРФЕЈ Улазим у сваки воз за периферију у ком седи жена са сомотним шеширом и очима од сна као ти. У свим оперским кућама претражујем ложе имам карте за сваки пароброд ка Хипербореји: откад сам тебе, Еуридико, изгубио зато што сам се једном окренуо, морам да се окрећем за свим женама света.   ЕУРИДИКА На улазу у пакао на пристаништу заборава напустила си ме не окренувши се и нисам могао да…

  НИКАД  НЕЋУ  ЈЕСТИ  МЕСО  СЛОНА Причао нам је Џафер ал-Халади, а он је то чуо од суфије ал-Хаваса[1]: Запловио сам морем са дружином суфија. Kада смо били далеко, лађа се разби заједно са нама. Попесмо се на даске бродских остатака. Тако се неки од нас спасоше па доспесмо до непознате обале за коју нисмо знали чија је. Проведосмо на њој неколико дана, не налазећи било шта за јело, и осетисмо скору пропаст. Тада се окуписмо и један од нас рече: ‒ Хајде да обећамо Алаху, нека је вечно слављен, уколико нас избави са овог места и поштеди нам живот, да ћемо се одрећи неких ствари из захвалности према њему.…

  За годину дана стекли смо читав круг сталних спољних сарадника. То су били различити, углавном талентовани и симпатични људи. Плаћали смо им бедну цркавицу. Међу нашим ауторима истицао се публициста Зарецки. Он је некад био познати совјетски писац. Објавио је двадесет шест дебелих књига о научним радницима. Када је достигао стваралачку зрелост, почео је да пише о генијалном биологу Вавилову. И тада су га позвали у КГБ: – Зар друг публициста не зна да је Вавилов био ухапшен као шпијун? Да је умро у логорашкој бараци? Ах зна, па ипак намерава да пише о њему књигу?! Зар је код нас мало генијалних људи који су умрли у сопственим креветима? – Је’н,…

ПРАЗНА ЧАША Много сам тражила; добила сам много. Много сам тражила; добила сам мало, добила скоро па ништа. А између? Неколико кишобрана отворених у соби. Пар ципела грешком на кухињском столу. О грешке, грешке ‒ таква сам била. Била тврдог срца, далека. Била сам себична, непромењива као тиранин. Али сам увек била та особа, чак и у раном детињству. Мала, тамнокоса, у страху од друге деце. Никада се нисам изменила. У мојој чаши, апстрактна плима среће прелази из високе у ниску преко ноћи. Да ли је то било море? Одазивало се, можда, силама звезда? Да будем безбедна, молила сам се. Да будем боља пробала сам. Ускоро ми је изгледало да…

  – Ружно сам сањао – каже Вртлар својој сестри, Ани Гешти. – Грозан сан. Седи за кухињским столом у пижами, рашчупане косе, пировао је до зоре, плесао с пријатељима по меким травњацима, пио, зато је лоше спавао. Фешта је почела увече и његови лампиони су прекрасно светлели. Али кратко. – Некакви нереди су у граду, некакве уличне туче. Полупали су моје светиљке, изгазили моје травњаке. Интервенисала је полиција. Не знаш шта се десило? – Убацује шаку витамина у чашу. Мућка их, они шуме, враћају му мир.   Ја, Ана Гешти, ја, његова сестра, ја свака која разумем снове, видим да мој брат ништа не зна. Ништа није било у…