Раздрндани камион је клопарао путем, окренут својом упрсканом левом страном још нејаком јутарњем сунцу – он је на тренутак спазио њено лице: помало скупљене, са зеленкастим одсјајем, очи („маца, бога ми маца!”), плави увојци бујне косе, који су навирали испод увезане мараме, смешан прћасти носић, једва приметан младеж на образу. Испрва Славко није могао схватити чиме му је привукло пажњу лице ове плавуше: очи као очи, нос – онолико има лепших, танка линија обрва – вероватно због чупања, младеж, хм… неки чудан… Он је искусним погледом, као најсавременијим детектором, издвојио младеж и сада видео сасвим другу девојку: црна тачкица је на несхватљиво магичан начин чинила ово, сунцем обасјано лице, изненађујуће…

  У једној од области планине Харц живео је витез којег су обично звали само Плави Екберт. Имао је отприлике четрдесет година, био је једва осредње висине, а кратка, светлоплава коса прибијала се уз његово бледо, потонуло лице. Живео је повучено и никада није залазио у расправе својих суседа, а и уосталом, ретко су га виђали ван спољашњих зидова његовог малог замка. Екбертова супруга је подједнако уживала у самоћи и чинило се да се истински воле, једино су се повремено жалили што Небеса нису благословила њихов брак децом. Екберта би ретко посећивали гости, а и кад би се то десило, због присуства гостију се ништа не би променило у његовом…

  ЈОШ ЈЕДАН РАЗЛОГ ЗАШТО НЕ ДРЖИМ ПИШТОЉ У КУЋИ Суседов пас не престаје да лаје. Лаје тим истим високим, ритмичним лавежом Којим лаје сваки пут кад изађу. Мора да га укључе кад полазе. Суседов пас не престаје да лаје. Затварам све прозоре на кући и до даске одврнем Бетовенову симфонију али и даље га чујем пригушено испод музике како лаје, лаје, лаје, а сад могу и да га видим како седи у оркестру уздигнуте главе као да је Бетовен уврстио и ноте за пса који лаје. Кад се плоча коначно заврши он још увек лаје, седи тамо међу обоама лајући, не скида очи с диригента који га моли својом…

    ВАГОН ЗА ПОСМАТРАЊЕ   Одвели би ме на воз, пољубили и опскрбили картом потом би станица клизила уназад, и продавнице и неонско светло жмиркаво, возио бих се у пијану замућеност, у џепу с целом једном фунтом и распустом препуним могућности. Било је веома узбудљиво.   Садашњост и прошлост биле су довољне. Није ми сметало што ми леђа чеше мотор. Седео сам попут паука и испредао време уназад из свог трбуха – ил’ пре из својих очију – а пруга беше једно Сада што смањује се у заборав. Баш сам се лепо забављао:   Телеграфски стубови сиктали су у крешендо ненадано Док смо просецали брдо и расејали му на…

  КРАТКО ПРЕД ЉЕТНЕ ФЕРИЈЕ За Адама Загајевског То је грешка историје, што она слободу мјери бројем гробова. (Пјесма пољског одјељења при заузимању Монте Касина на јуриш.) 1. Нисам ја у затвору био због пјесама које сам писао о Пољској. Те су они стављали настрану или за сваки случај хапсили. 2. Али Пољска у мојим пјесмама! Један занесени гост. 3. А сјећам се у дванаестом разреду школе кратко пред љетне ферије нисмо Други свјетски рат тада ипак могли да завршимо јер су нас чекали други испити. Остали смо са Црвеном армијом на десној обали Висле да бисмо опуштено пратили како наши очеви спаљују Варшаву. двије недјеље касније припалио сам на…

УВОД Није ово поезија него проза. Само тако изгледа, као записана у стиху. Зато се зове поема. Прозна, дугачка. Разлог је прост, физиолошки. Госпођа Халина, Та Која Приповеда, говори у прози, али дуго болује од срца и плућа и због тога се слабо проветрава. Тако јој је казао пулмолог – слабо се проветравате, тешко ћете се изразити. Кад се изражавамо, морамо да хватамо ваздух те паузе у тексту томе служе. Њих три знају: госпођа Халина, Та Која Зна, и Која Приповеда. Халина приповеда, а Пекинг се урушава тоне као лањска златница у мркли мрак. Пуца, осипа се, шùпља. Суше се стабла, у замршено корење не пробија се ваздух. Ветар дува,…

  Завеса се лагано њихала када је нешто пролетело кроз врата терасе. Евгени је склонио поглед са монитора и осмотрио предмет који се ушуњао. Сачувао је написани документ и устао да погледа изблиза. Био је то фишек од папира. Као дете, и сам је испаљивао сличне фишеке помоћу мале металне цеви. Узео га је и изашао на терасу. Стамбена зграда се преламала под правим углом и низ тераса издизао се са његове десне стране. Очигледно је неки малишан коме је било досадно одлучио да се забави гађајући кроз његова отворена балконска врата. Можда са терасе тачно поред њега, или са неке од горње две. Није га било брига. Сунце је…

  Једна од омиљених средњовековних књижевних форми била је хроника, будући да се у њеном тексту често бележе прошли историјски догађаји којима је писац таквог текста желео да истакне актуелности времена у којем живи. Садржај таквих хроника могао је већ по ставу самог хроничара да буде критичан, или пак свечан и похвалан, неретко уз приметне књижевноуметничке тенденције. Таква је и појава римованих хроника чији се почеци проналазе у латинским хроникама, али веће интересовање публике римована хроника могла је да има тек када је била написана на народном  језику – што је управо случај са Далимиловом хроником. Далимилова хроника је настала у годинама између 1308. и 1314. и представља најстарије историографско…

  Човек који је очекивао стрељање лежао је отворених очију, зурећи у горњи леви угао своје ћелије. Доста је времена прошло откако су га последњи пут пребили и могли би сваког часа да дођу по њега. У углу ћелије близу плафона беше жута мрља; испрва му се допала, а потом му се више није допадала; сада поново почиње да му се допада. Могао је јасније да је види са наочарима, али сада је наочари стављао само у посебним приликама – одмах ујутру, и кад су му доносили храну, и за разговоре са генералом. Стакла наочара су му напрсла током једног батинања пре који месец, па му је било напорно за…

  НОКТУРНО II Август стиже по мраку нисмо још ни заспали а ту је с пљуском што пред њим шушти како то да наједном је тако касно ка нама негде већ падају Персеиди брзином која би нас живе сажегла кад бисмо могли поверовати у њу али у тишини после кише не чује се ништа сем капи што падају једна по једна с врхова лишћа у ноћ а ја лежим у мраку ослушкујем оно што памтим док ноћ лети даље односећи и нас у саму себе   СИВЕ ЧАПЉЕ У ПОЉУ ПОНАД РЕКЕ Сад кад ноћи постају дуже од дана стојимо у мирном светлу после свитања у високој јесењој трави која…