ПОЗНАТА   Риби је река позната.   Тишини, која је знала да ће наследити земљу пре него што је ико то рекао, познат је бучан глас.   Птицама је познат мачак, што га из своје кућице посматрају док на кућној огради спава.   Образу је накратко позната суза.   Идеја што је у грудима носиш позната је твојим грудима.   Чизма је земљи позната, више него отмена ципела, која је позната само подовима.   Изгужвана фотографија позната је оном који ју носи, али нимало оном који се на њој налази.   Желим бити позната људима који се осмехују док тромо прелазе улицу, деци што умазана стоје у реду у…

  ПРОСЈАK   Подиже поглед само према онима, који крадом убацују новац у његову зарђалу лименку.   Они што живе у изобиљу, никада се поред њега не заустављају.   Сиромашни помажу сиромашне. Богати одлазе у мртвачким ковчезима обложеним белом чојом.       ЈЕДНА ОД ГОСПОЂА   Једна од госпођа пажљиво посматра залазак сунца у даљини. Пред сам сумрак прилази свечано обученом детету и деликатно рашчешљава његову дугу, избледелу косу.   Затим уништава раније на земљи нацртане знаке. Проверава да није заборавила да склони посуде с водом. Привија уз себе дете и лагано одлазе у правцу широм отворене капије.   Њихово место заузимају ћутљиви мушкарци из шуме. Распаљују ватру и…

  Осрамоћен сам. Зрачим стидом, као труло дрво зеленом мочварном светлошћу. Формално нема шта да ми се замери. Али знам да сам ја лично крив за невоље које су задесиле моје суграђане. Чак и не покушавам да пребацим кривицу на неког другог. За мене нема опроштаја. То што сам био преварен није оправдање. Тако су ми објаснили осамдесет две затворске године, и данас је то мој званични став. Укључујући и у вези са рептилским печатом који носим на себи. Ја сам тај KGBT+. Пред вама су моја сећања и размишљања, која се објављују поводом јубилеја. Желим поштено да се присетим свог живота и времена. Успут, да бих ову књигу учинио…

  Као и сваког јутра седео је у башти казина „Ал-Шаџара“, сркао кафу и пушио цигарету. Посматрао је мирну воду Нила или гледао у чисто јулско небо убледело од жарких сунчевих зрака. Затворио је очи покушавајући да се прибере након неспокојног размишљања, а затим их изнова отворио. На столу је лежала бележница отворена на празној страници а на њој је чекала нехајно одбачена оловка. Погледао је по башти и уочио две особе овде и две тамо. Других гостију није било. Чак је и конобар седео беспослен на зидићу који је гледао на Нил. Био је једини који је дошао да ради, да тражи надахнуће, овог врелог јулског дана, за нову…

  OTOTOTOTOI POPOI DA[1] Слике раја, које су постале слике пакла! Чак и на сваком разврату је могуће конзистентно утемељити пуританизам и морализам. Људи тако желе пуританизам и морализам.   Невероватно. Играли су свој мали разврат само као изговор за овај морализам. Најрадије би поново плесали око ломаче, на којој горе слике – обучени у министрантске хаљинице – са заставицама дугиних боја у рукама. Све неконвенционалности, сву дрскост, играли су да би још ове неконвенционалности, још ову дрскост претворили у део своје досаде, у оно чему је Мајаковски рекао быт. Уффф. Грешиш, ти, који говориш о новом конзервативизму. Ово је дошло из онога што је нај-про-гре-сив-ни-је. Описи више не помажу.…

  Посетилац беше обучен чудно: бели качкет, лаке панталоне од фланела, а на пола пута између качкета и панталона стајаше вунени огртач који као да је тек био скинут са средњовековног јомена.[1] Уосталом, те 1921. године у Москви је био дефицит тканина, није било довољно бонова за текстил за све грађане, тако да необично одело није чудило Московљане.         – Ко вам треба? – упита намрштена секретарица, чувар врата. – Одакле сте? Зашто вам треба председник? Којим поводом?         – Одакле? – понови посетилац. – Ха! Погрешно постављено питање. – Строго припрети секретарици прстом и завуче главу међу отшкринута врата. – Могу ли да…

  КИША У ХИРОШИМИ Кад је подигла руку да дохвати чајник бљеснула је светлост – ништа више све је нестало они су нестали претворени у пару и облак тајновити, уздизали су се неми. Вапаја, није било вапаја у томе. Али земља је снажно и дивље песницом замахнула ка небу, као злостављана, као да су сви живи на целом свету знали, али нису могли да схвате: Хирошима… Измаглица се дизала миљама, они су били у њој, претворени у праоблик. Штит паре изнад комада земље. Бити мрвица тога. Бити у том нестајању, али не дуго. Убрзо се још из хаоса дигло. Измаглица је била од густих капи у свом вечном кругу стварања…

  Пребришимо садашње време У азбуци лова надзираној Спором сенком Одистинске фунте стерлинга Под девичанским француским златницима Који на киши имају брачни дом Но снажније се смеши кафе Седам километара удаљен од престонице Мали шакал лудорија Пијаних од племићког алкохола У средини жена пријатељица С њиховим осетљивим уснама држаљама за пера Фотографија љубавног ока Старински намештај црнилом осветљен Бицикл видокруга стиха Етикета груди изнутра Велики гавран на неком утврђењу јесте Лига Народа Камила неког или У мирођијама грозоморним Данунција Уважавам амерички укус Бакрорези на ормарима Практичност прекомерна Шта али Слушај Земљу изблиза Молитва са библиотеком у лављој кожи Под ширитом налога Задовољство да се склада читав рефрен Монотон глас министра…

                 Седео сам на столици са високим наслоном. Испред је био расклиматани сто по коме су лекари који су радили пре мене урезивали своја имена. Соба је била још из времена старе болнице „Каср ел-Ајни”[1]. Све што се у њој налазило видео сам већ безброј пута и добро ми је знано. Све, укључујући остатке вате и газе, и сасушена крв по поду, и сломљени термометар који је пре неколико тренутака болничарка гурнула у ћошак собе, чак и јауци кондуктера који је тамо лежао после примљене инјекције која још није успела да успава упорног демона који му притиска бубреге.                Изненада се зачуло завијање сирене кола хитне помоћи. Кратко, високо…

              – Молим Вас, идите лифтом, ја ћу стрчати степеницама – виче млади лекар и јури низ степениште, прескачући по неколико степеника. Мора да стигне.             Неколико недеља раније, још у породиљској постељи, мајка се обратила педијатру, јер је дете непрестано плакало. Приликом прве посете, чула је: „Нахраните га једном, али добро, најзад ће се смирити.” У другој клиници речено јој је: „То су само грчеви. Немојте да једете пржена јала. Млеко ће Вам се побољшати, а дете ће престати да вришти.” У приватној ординацији лекар се једноставно осмехнуо: „А зашто да не плаче? Па то је новорођенче.”             Педијатри су били мирни, али бебин плач није престајао. Уз…