АРХИТЕKТУРА   Над лаким луком – обрве од камена   на зидове ненарушеног чела   на радосним и отвореним прозорима где су лица уместо мушкатле   где су веома егзактни правоугаоници поред сањиве перспективе   где је пробуђени орнамент поток на тихом површинском пољу   где је кретање с некретањем линија с криком дрхтава несигурност једноставна јасноћа   ти си тамо архитектуро уметности од фантазије и камена   тамо си настањена лепота над лаким луком попут уздаха   на зиду неодређене висине   и с прозором с расплаканим стаклом   изгнаник очигледних облика објављујем твој непокретни плес         ЖРЕЦ                                                                         Поштоваоцима мртвих религија   Жрец…

    23.јул у један ноћу   Морам да издвојим време за вас, обећала сам вам. Пошто ноћас не могу да спавам, желим да пишем; пишући о себи мислим и на вас, заправо само бих због вас и пристала на то. Исповест, коју празноверна и срамежљива савест извуче из покајничке душе пред ногама небеског ђакона, никад није била искренија, честитија, од оне коју сам спремна вама да напишем. Након што ишчитате ову свешчицу, познаваћете ме колико и себе самог, ако не и боље. Али захтевам две ствари. Прво: нека ватра прождре овај папир чим га прочитате. Друго: да осим вас нико на овом свету не дозна да је уопште постојао.…

  Бумбар нам је одмах припао као шкарт. Продавци су рекли: Ваш дечак нема једно јаје, али зато је у свему осталом добар, па га узмите упола јефтиније. У то време нам је чак и пола цене било месечна храна за целу породицу. Али шта је живот без пса? И да ли је то живот? Бумбар је нагло растао. Спавао је у предсобљу, пажљиво ослушкујући да ли су се газде пробудиле. Почевши од шест ујутро, чуо је и најтиши шапат у другој просторији ‒ и, после неколико покушаја челом да широм отвори тешка, чврсто затворена дрвена врата, јурио је код људи. Док је био право штене, било му је довољно…

  БИБЛИОТЕКАР        У невиности лудости кротко дрема суштина свих порока! Саладин Ибн Фатах[1]   Са великом дозом театралног блаженства, библиотекар повуче дим оригиналне хаванске цигарете и рече: – И шта сад – имаш цело прасе, не можеш одједном да га поједеш и хоћеш ја да ти помогнем, али не једењем, већ саветом. Па питај Гугл! Затим стаде напред и испусти дувански дим у лице свом саговорнику, који остаде и даље погрбљен и погнуте главе. – Молим вас, господине Валевски, дајте ми рецепт и послаћу вам 10 килограма меса. Иначе, не знам како да закољем животињу, а моја породица већ дуже време једе само пасуљ и кромпир. – То нису моји…

  * * *   Да сам ја на месту вукова из Лангедрага који људима једу из руке који долазе трком и не знају да им је природа одузета отрчала бих назад до дивљег чопора седела бих у дивљини чекала с репом око себе чекала бих док не осетим оштре зубе у врату и нема људских руку које се ту мешају чекала бих да осетим да се крзно влажи од крви и чујем звук оних који су ме социјализовали што каже да треба да имам поверења у њих који само гледају и говоре природа мора да иде својим путем   * * *   О томе како пуцањ у главу…

  ЛУСИ СИЛАЗИ С ДРВЕТА Ах Луси, између нас три милиона година, А твојих четрдесет седам костију су као СМС од јуче: У долини тишина. Сви спавају. А ја управо силазим на земљу, да бих остао.   ПЕЋИНА Нешто више него глава бика. Узлећуће, тобож друге летеће главе. Такође носорози.   Нешто више него блато помешано с пљувачком. Одмеравање звука. Њушкање копита и рогова.   Нешто више него покушај бекства. Изненадно скривање у трави. Шћућуравање изнад огледала воде. У њему њишуће њихање.   ЛОВ НАД ВОДОМ Јуреће мрке. Окери. Гримизи. Падајући на земљу цинобери. На сводовима. На зидовима. У ватри. Тражећи се и ваљајући.   Доле жбуње, језеро, а можда…

              Оног дана када сам одштампала електронску карту за лет до Багдада, Адам је рекао да је то глупа идеја од које нећу имати никакве користи већ само главобољу. Адам је мој син, ја сам га одгајила. Разборит француски инжењер који процењује ствари у милиметар. Ништа није наследио од оца, осим танких бркова. Бркова због којих сам пре четрдесет година заволела ексцентричног ирачког вајара.             Опазила сам га како стоји занет и проучава слику у Центру „Помпиду“. Разменили смо погледе. Разумели смо се кроз изразе лица и много климања главом. Обратила сам му се на савршеном француском који сам усавршила студирањем књижевности на Сорбони, а он ми је одговорио…

  ТРИ СВЕЋЕ у песку свећарника божанствени иконостас високо изнад ништа се не може поредити са овим једноставним призором озарених душа на тлу стварности поравнатог круга[1] једна здепаста и ниска а друга виша и тања али твоја витка попут младице пред којом је читав живот.   Након опела Православна црква, Дубровник април 2012.    СПАЛИ смо на две већ твоја краћа и клонула али и Друга догорева     Сат времена касније Православна црква, Дубровник април 2012.     СЕЋАМ СЕ ја се сећам дана када су се деца играла Немаца и партизана на старом појилу покрај бункера даске су иструлиле никле две младице Миријам[2] и ’вамо и тамо у…

    ЈАГОДЊАK           „Лета нема па нема, још од пролећа је јесен”, понављао сам за Гроховјаком гледајући како жуте крајпутни јасенови. „Зашто бих тражио речи, кад их је пре мене већ неко пронашао?” Некад је та песничка фраза носила у себи тајну коју нисам могао да одгонетнем. Данас има укус нестрпљиво узбране јабуке, трпкост недозрелог зимског воћа.             За седмицу тек остарело сунце подсећа на стару јабуку пегавку. Погнуто ка земљи, гази у све краћем луку, и још није ни четири сата, а већ засењује цело двориште. На стази иза ограде ижђикала трава и плетеж корова хватају нас за ноге, и не чекају наступајућу косидбу него сухну.             Лето…

  ЗАМУЋЕНА СЛИKА САНТИЈАГА[1]   Црни облак се навлачи како се дим обликује из сивих ка тамнијим местима. Позади непомични и бели планински врх у снегу. Бело и величанствено присуство његове сиве еминенције. Оштре кристалне игле у складном низу лавиринта непрозирног стакла у коме се Сантијаго тражи у тамним наочарима младића са билборда на поткровљу небодера. Над једном стакленом кулом надвија се неки црни облак, заправо гавран – never more, никад више, never more –. Планински ланац од дима се уздиже међу слепим кристалима. Светла трепере као ледене звезде обасјавајући долину нејасно наранџастом. Град од камена се протеже. Наједном згаснуше жирафе од јода из утихнуле долине: једно облакотворно грло урликну…