Мало је истина на свету, можда свега четири: Бог, Мајка Влажна Земља, живот, смрт. А све остало подређено је нашој знатижељи и сумњи. И ето, кад се кроз сумрак година загледаш у прошлост и неочекивано се спотакнеш умом, слухом и погледом о неку реч или име, назив јастучнице или речице, или подводног морског камена – одједном се узнемири сећање до најскривенијих закутака и нехотично те обузима неочекивано, као код кучета, снажно узбуђење. Као да си се вратио у младе дане, на родну стрмину. Као да си се с добрим знанцем, којег хиљаду година ниси видео, неочекивано сударио на раскршћу путева, нашавши се на сасвим другој страни и одмах се огромна…

  ПОЕЗИЈА И ЦЕЛИБАТ                                          Да песник не би осудио драгу жену             Да свакодневно дрхти за мир њеног срца,             Да буде узнемирена акцентима евокативног стиха,             Да ли песник треба да остане неожењен?               Остајући веран вечном уговору             На поносном путу моногамних Љубави,             Он ризикује да поквари снагу и сјај             Песничког заноса који Жене уздижу,               Инспирације која, да би процветала,             Махнито вреба нове авантуре,             Друге очи, друге гласове, телесне екстазе.               Ако више не зна да воли, да се бори, да плаче, да пати,             Испражњен од своје суштине и свог лудог пламена,             Далеко од потреса, Песник…

IV Јављало му се, ускомешано топлином ватре и благом аромом чаја, хиљаду замршених сећања на стара времена. Пролеће је, пролеће 1896. године. Било му је четрдесет осам година – узраст у којем окошталост навика почиње бити предвидљива. Управо је именован за управника дома; узимајући у обзир то и разреде којима је предавао антику, створио је себи топао и ужурбан кутак живота. Током летњег распуста отишао је до Лејк дистрикта са Рауденом, колегом; пешачили су и пењали се недељу дана, док Рауден није био приморан да нагло оде, услед породичних обавеза. Чипс је остао сам код сеоцета Воздејл Хед, где је боравио у малој газдинској кући. Једног дана, док се пењао…

  БРКОВИ  ФРИДЕ   КАЛО             Још није родила, а он не мисли да ће икада родити. Прве године су биле године великог ишчекивања. Били су срећни кад год би јој месечница каснила дан или два, а узрујани када дође раније, мада су се претварали да нису. У четвртој години су невољно то прихватили. Нису ишли у клинике за вештачку оплодњу. То је било његово мишљење: јасно је рекао да ће тестови уништити, пре или касније, оно што је било између њих. Не – немојте неправедно мислити да је тајно ишао лекару;  а није ни она, премда је заказала термин – и у последњем тренутку одустала.             Све до седме године…

Томаж Шаламун (1941–2014) СИМБОЛИЧКИ РЕД Господе, снабди ми вратић и груди. Роде ми се каче на раме и кљуцају. Из ждрела једем. Поларна светлост је могућа. Розе шоља. Влажни столови од прућа. Шта, ако би била под плочицом вата и млади господин сома убио? Ко би опљачкао мирисе мог млинског камена и интервјуисао маму с локнама? Кад би ми сместили лутке на полеђину камере, задовољило би ме и то. Камера је имала још угризе гризлијевог зуба. Лутки се један прст купао у крви. Би ли га завила и поштовала? Лего коцком би га можда одломила. Одговарао би Аладин и магарац, који воду носи, далеко, далеко од Јерусалима, као у Христово…

  ВРШЊАЦИ буди се из сна – трља очи – отвара књигу стихова – одгурне се од дна безумља интелектуалним штапом – песма се брзо завршава – она зурећи гледа у датум. То се десило 1976: Блажена дивља Муза Предала се војнику Прекрасног фронта. И заплови дете У корпици од ловоровог лишћа низ славну реку, Односно низ Лету, подрхтавајући, брекћући, Као што чине сви увређени људи. Затим – чудесно спасење, подвизи, стотине очију, Које чепркају по тим словима, као по кварном зубу, Због каналића који би нас повезао, Измождене читаоце с пулсирајућом славом. Стих се одавао свакоме, кврчио, тресао репом, Као ђаволчић из ракијске чаше, дрхтећи, мамећи. Једног голог суботњег…

  Пред смрт, Катерина Ивановна Момотова наредила је да позову доктора Шеберстова, код кога се лечила читав живот и који је одавно био у пензији. Предала му је кључ од своје кућице, листић папира пресавијен начетворо и замолила га да спали тај листић, заједно са осталим. – У кући су ми – збуњено је објаснила. – Само никоме не говорите, молим вас. И сама бих… али видите како је све испало… Доктор је упитно подигао обрве, али старица се само покајнички осмехнула у одговор. Била је веома лоше: умирала је од саркома. Лекар који је лечио рекао је Шеберстову да тешко да ће јутро дочекати. На клупици, на улазу у…

  Било је петнаест часова. Кроз еркер на десној страни сам имала преглед од улице Фридрих до трамвајске станице, кроз еркер на левој страни до улице Оранијенбург. У оба правца маса људи. На хиљаде несвесних суграђана из сата у сат пролази између мене и белог аутомобила тамо, вуче их кући или на посао или код драге или у своје продавнице. Њихов нормалан живот се залепио за њих и они су га свуда са собом носили. Докле год не будем била спремна да се мењам са неким од њих, мој понос остаће неокрзнут, а главне поуке су ми тек предстојале. Или ипак њима? Отуђеност која ме је одвајала од масе, веровала…

  Када је телефон зазвонио, Холенбек је био нагнут над својим столом и проучавао нацрт, погледом пратећи мрежу белих линија. Сачекао је да зазвони још једном, а онда је подигао поглед, намрштио се и невољно подигао слушалицу. Никад ни тренутак мира, рекао је у себи, никада ни минут без неког прекида. Пробај нешто да обавиш, само пробај. – Хало – рекао је грубо у слушалицу. – Ти си, Флојде? – зачуо се глас. Био је то Кинаман. Шта ког ђавола сад хоће? – Да – рекао је. – Флојде – зацвилео је глас – овде се неш… – Да – рекао је немоћно. – Шта је? Шта је сад проблем?…

  РЂАВО ВРЕМЕ Шта има везе што овај хладни јун постаје све рђавији, још једнa посуда je на кухињском поду, поскакује испод ногара стола. Па је потребна дуга метла од сламе, додатнo сагињање. Изаћи ће. Кад се сунце врати. Кад киша престане. Али нешто се не уклапа. Нешто није како треба. Машина за прање веша се заглавила и прегласно зуји. Сенице падају са дрвећа. Ластавица се ухватила у оџаку. Најмање мушко јагње не једе. Дани пролазе. Јун је превише хладан. Најезда паукова прети гнезду смештеном међу гредама. Није их могуће појести све довољно брзо. Мајка, која је ван себе, пре је ово видела само једном, jаја обавијена мрежицом. Писма не…