Томаж Шаламун (1941–2014) СИМБОЛИЧКИ РЕД Господе, снабди ми вратић и груди. Роде ми се каче на раме и кљуцају. Из ждрела једем. Поларна светлост је могућа. Розе шоља. Влажни столови од прућа. Шта, ако би била под плочицом вата и млади господин сома убио? Ко би опљачкао мирисе мог млинског камена и интервјуисао маму с локнама? Кад би ми сместили лутке на полеђину камере, задовољило би ме и то. Камера је имала још угризе гризлијевог зуба. Лутки се један прст купао у крви. Би ли га завила и поштовала? Лего коцком би га можда одломила. Одговарао би Аладин и магарац, који воду носи, далеко, далеко од Јерусалима, као у Христово…

  ВРШЊАЦИ буди се из сна – трља очи – отвара књигу стихова – одгурне се од дна безумља интелектуалним штапом – песма се брзо завршава – она зурећи гледа у датум. То се десило 1976: Блажена дивља Муза Предала се војнику Прекрасног фронта. И заплови дете У корпици од ловоровог лишћа низ славну реку, Односно низ Лету, подрхтавајући, брекћући, Као што чине сви увређени људи. Затим – чудесно спасење, подвизи, стотине очију, Које чепркају по тим словима, као по кварном зубу, Због каналића који би нас повезао, Измождене читаоце с пулсирајућом славом. Стих се одавао свакоме, кврчио, тресао репом, Као ђаволчић из ракијске чаше, дрхтећи, мамећи. Једног голог суботњег…

  Пред смрт, Катерина Ивановна Момотова наредила је да позову доктора Шеберстова, код кога се лечила читав живот и који је одавно био у пензији. Предала му је кључ од своје кућице, листић папира пресавијен начетворо и замолила га да спали тај листић, заједно са осталим. – У кући су ми – збуњено је објаснила. – Само никоме не говорите, молим вас. И сама бих… али видите како је све испало… Доктор је упитно подигао обрве, али старица се само покајнички осмехнула у одговор. Била је веома лоше: умирала је од саркома. Лекар који је лечио рекао је Шеберстову да тешко да ће јутро дочекати. На клупици, на улазу у…

  Било је петнаест часова. Кроз еркер на десној страни сам имала преглед од улице Фридрих до трамвајске станице, кроз еркер на левој страни до улице Оранијенбург. У оба правца маса људи. На хиљаде несвесних суграђана из сата у сат пролази између мене и белог аутомобила тамо, вуче их кући или на посао или код драге или у своје продавнице. Њихов нормалан живот се залепио за њих и они су га свуда са собом носили. Докле год не будем била спремна да се мењам са неким од њих, мој понос остаће неокрзнут, а главне поуке су ми тек предстојале. Или ипак њима? Отуђеност која ме је одвајала од масе, веровала…

  Када је телефон зазвонио, Холенбек је био нагнут над својим столом и проучавао нацрт, погледом пратећи мрежу белих линија. Сачекао је да зазвони још једном, а онда је подигао поглед, намрштио се и невољно подигао слушалицу. Никад ни тренутак мира, рекао је у себи, никада ни минут без неког прекида. Пробај нешто да обавиш, само пробај. – Хало – рекао је грубо у слушалицу. – Ти си, Флојде? – зачуо се глас. Био је то Кинаман. Шта ког ђавола сад хоће? – Да – рекао је. – Флојде – зацвилео је глас – овде се неш… – Да – рекао је немоћно. – Шта је? Шта је сад проблем?…

  РЂАВО ВРЕМЕ Шта има везе што овај хладни јун постаје све рђавији, још једнa посуда je на кухињском поду, поскакује испод ногара стола. Па је потребна дуга метла од сламе, додатнo сагињање. Изаћи ће. Кад се сунце врати. Кад киша престане. Али нешто се не уклапа. Нешто није како треба. Машина за прање веша се заглавила и прегласно зуји. Сенице падају са дрвећа. Ластавица се ухватила у оџаку. Најмање мушко јагње не једе. Дани пролазе. Јун је превише хладан. Најезда паукова прети гнезду смештеном међу гредама. Није их могуће појести све довољно брзо. Мајка, која је ван себе, пре је ово видела само једном, jаја обавијена мрежицом. Писма не…

  ГОСПОДАР ОВАЦА Уживао је да шиба слуге, а када би осетио досаду, зове Сафвана да се разоноди ударајући га. Сафван се већ навикао, чим га овај позове, да свуче шалваре и заузме положај овна пре него што почне забава шибања и смеха. Ударао га је шибом по задњици смејући се, док је Сафван тихо плакао. Више пута је опазио његову патњу, али није марио, јер он беше краљ, а није у уобичајено да краљеви обраћају пажњу на слуге. Већ двадесет година живи у великој палати, а ко живи у великој палати, мора бити краљ. Када би се заморио од жестоког батињања, пљунуо би Сафвану у лице и наредио му…

  У Америку смо стигли крајем 1991. године, и настанили се на обали реке Хадсон, преко пута Њујоркa. Наше прво боравиште беше у високој згради боје меса, у арапско-црначко-индијском делу града Њуарка. Стан нам се налазио на највишем спрату, петнаестом, заправо четрнаестом, пошто на таквим местима због сујеверја нема тринаестог спрата. У центру града била је чистина, настала још крајем шездесетих, када је, у време црначких немира, током неколико ноћи разрушен читав Њуарк. Власници продавница који су тада избегли изван града, чија имена су овековечена у крупном мозаику на тротоару и још увек се јасно виде после кише, за пар дана су откупили парцеле од околних фармера. Тако су никла…

  Мансур је забринут да можда неће дотећи папирa. Марљиво пребројава арке својим дебелим прстима, али ја га умирујем јер имам урођени осећај који је непогрешив кад су у питању овакве ствари. Биће сасвим довољно, кажем. Али Мансур остаје при свом, поново броји листове, и док то ради, а ја стрпљиво и са благо подругљивим осмехом стојим покрај њега (јер знам да ћу на крају бити у праву!), огласи се мој мобилни – зачује се звучни сигнал који ме обавештава да сам примио СМС; и без проверавања, знам већ да је реч о још једној од оних слепих порука које у последње време непрестано добијам: има мноштво дана кад се…

  * Живиш у својим делима. Тек врховима прстију притискаш свет, откидаш му свитања, тријумфе, боје, радост: то ти је музика! Живот је то што такнеш. Само из твојих очију излази светлост која те води. Корачаш оним што видиш. То је све. Укаже ли ти се сумња километрима далека, оставиш све, па се бациш преко крма, преко крила, већ си тамо; пољупцима, зубима својим је кидаш: већ није сумња. Не умеш никад да сумњаш. Јер већ си изокренула мистерије. И теби су неразумљиве енигме оне тако јасне ствари: песак на коме ти лежиш, кретање твојега сата и нежно румено тело што срећеш у огледалу свакога дана када се пробудиш, а…