Маргарита Друмева
У КРИСТАЛУ ЖИВОТА
ДОБРА МУЗА „ДА”
Дошла је код мене и остала
добра муза „Да”.
Наручила је вино, обе смо пиле,
прелепо нам се вртело у глави
и до зоре смо се те ноћи смејале.
Обећале смо једна другој галебове преко таласа
и брод са белом заставом.
Обећале смо једна другој пут без бола,
музику са крилима и мале речи на листу.
И веровале смо
да су наши страхови слепи мишеви,
који нестану у тами,
јер је светлост у нама.
И тек када је сунце похрлило
на златној кочији између нас,
моја другарица, добра муза „Да”,
платила је рачун и кренула
првим раздрнданим аутобусом
ка другим градовима и другим људима…
„Видимо се ускоро!”, рекла је. „Доћи ћу поново!”
И још увек чекам ову чаробницу,
и још увек је нема…
Још увек је нема…
ПРЕ КИШЕ
Пре кише,
после последњег даха лета,
кад се силуете губе
у вечним маглама модрих шума,
пре љубичастих залазака
и жутих лубеница у каруцама Цигана,
кад се имена распадају
и нико не пролази испод прозора,
пре него што се бродови
насуку у плићацима зелених мора,
кад речи умиру
и семена никну,
пре него што вас престигнем
и пре него што коњи запале хоризонт,
кад све знам,
али не разумем – зашто је овај бол,
зашто је овај бол тако неиздржив…
И планине се спуштају,
долине постају врхови,
тада се силуете враћају испод прозора
мало пре птица и жутих лубеница у каруцама Цигана,
после последњег даха лета,
пре кише…
У КРИСТАЛУ ЖИВОТА
Унутра смо – у кристалу Живота
и бекство је немогуће.
Доћи ће дан и
наши непосађени корени
проговориће људским гласом:
„Душа лисице је бела,
руке којота су нежне,
очи сове су плаве
и мрав може да полети високо.
Људски догађаји су кратки,
зид стрпљења је дугачак.
А песниково срце стење
у најтајније доба,
загледа се кроз олују да види
у камичку – Свемир
а у трави писамце Бога.”
Унутра смо, у кристалу Живота
и бекство је немогуће…
ШТА ЈЕ ЧОВЕК БЕЗ СВОГ БОГА:
трошна кућа,
око без зенице,
песма од туге избледела.
Шта је човек без свог Бога:
дете без дома,
војник без штита,
сенка сунчаног сата.
Шта је човек без свог Бога:
сова у рушевинама,
неиспавани врабац,
усамљен на крову куће.
Шта је човек без свог Бога:
просјак без гроша,
талас без смера,
птица, упуцана у лету.
МАРГАРИТА ДРУМЕВА (МАРГАРИТА ДРУМЕВА, 1963) је по образовању економиста, а по вокацији музичар, песник, новинар, драматург, аутор мјузикала за децу и одрасле. Радила је као композитор у драмско-луткарском позоришту „Сава Доброплодни” у граду Силистра, аутор је оригиналне музике за преко 30 позоришних представа у Бугарској и Румунији. Објавила је збирку песама за одрасле Писма из кристала (2004) и књиге са дечјим драмским текстовима Маркљошница (Невидљива прича) (2019). Уредник је дечјег интернет часописа Рода (Щъркел). Од априла 2020. године управник је удружења Рода која се бави организовањем креативних школа за децу.
Избор, превод са бугарског и белешка
Елизабета Георгиев