Мирјана Булатовић
ЗАШТО НЕ ЖЕЛИМ ПСА

 

ЧУДНА ЉУБАВ

Људи заљубљени у крај света
чекају га сваке године.

Само што није, само што није!
Крај света мора да бежи
и да се крије од заљубљених људи…
Кад одмакне далеко,
крај света седне на брдо
и данима се чуди.

НИЈЕ ЛЕПО

Пријатељу који
сваке ноћи
урања у море
страха од смрти

Видећеш кад се раздани
да те је поштедела,
као месец на грани
у зору је избледела,
дугачким црним прстима
неког је другог шчепала,
а теби је у пролазу
поново тихо тепала:
Опет ми лежиш на путу
и ја те стално склањам
спотичем се о тебе,
почећу да те сањам,
ниси ми на списку
још много зима и лета,
знаћеш по моме стиску
када пођеш са света,
а сад окрени главу,
гледај на другу страну,
није лепо да човек
живи смрти на длану.

ПОСЕД

Ово нису твоје ствари.
Ово су ствари Живота,
издвојене за тебе
из његове
светле и тамне раскоши.

Кад му се свиди,
Живот покупи своје ствари
и ти пребројиш што ти је остало –
кости, кожу, крв.

Једном ће неко и по то доћи,
јер ништа није твоје,
осим сунца и звезда.

СВЕТИ ЗАНАТ

Кад год се деси неко веће чудо,
то људе прене и озари,
као да је Бог трепнуо,
или мрднуо прстом.

Мрдао би Он и чешће,
чак раширио руке у загрљај,
ако би човек,
обневидео од споредних знања,
био у стању да каже:

Види ово моје срце
како упорно, неуморно куца ‒
три милијарде пута
куцне у једном животу.

А кад милујем вранца,
одано коњско срце
добује у ритму мог.

Види ову моју крв:
у једном дану превали
пола екватора
и не боји се будућих дана.

Види ове моје очи ‒
познаћеш исте такве
на лицу мога сина.
Нацртала их моја љубав
и предала цртеж Мајстору.

ЗАШТО НЕ ЖЕЛИМ ПСА

Сад кад сам удобно сама,
у четвртој четвртини живота,
син ми предлаже да се ухватим
за лепу, белу, коврџаву пудлу,
и не верује да ће стара
љубитељка псећих очију
одбити тако чисту љубав.

А ето…
Имам ја своју лепу,
разнобојну, коврџаву пудлу,
која се зове Поезија,
и не изводим ја њу никуд,
већ она мене по животу вуче
на повоцу спуштеном с небеса.

ЉУБАВ

Не тако давно,
двадесет осам
хиљада година
пре Христа,
који је распет јуче,
једна живахна
сибирска веверица
напунила је
свој амбарчић
крај реке Колиме.
Рађали су се
и умирали Руси
хиљаду пута,
и тек су недавно
истраживачи
у плавој дубини
сибирског леда
открили мајушни плод,
из којег су тихо, тихо
дозвали древни живот.
Биљка белих листића
у саксији
дете је које је родила
тридесет хиљада година
стара мајка
кад јој се огромна
љубав одледила.

РУБРИКА ПОЕЗИЈА

Читам предано, марљиво,
тражећи златну жицу;
кроз светлуцање варљиво
назирем само скицу
богатог налазишта
и више ништа, ништа…

Ма нечег бити мора!
Стихови-пузавице
скривају неког створа
којем не видиш лице.

Обично ноћу касно
искрсне златни грумен
и сјајем исцрта јасно
поезијин волумен.