Андре Волф
ДОКТОРОВА* САЊАРЕЊА
ПОЕЗИЈА И ЦЕЛИБАТ
Да песник не би осудио драгу жену
Да свакодневно дрхти за мир њеног срца,
Да буде узнемирена акцентима евокативног стиха,
Да ли песник треба да остане неожењен?
Остајући веран вечном уговору
На поносном путу моногамних Љубави,
Он ризикује да поквари снагу и сјај
Песничког заноса који Жене уздижу,
Инспирације која, да би процветала,
Махнито вреба нове авантуре,
Друге очи, друге гласове, телесне екстазе.
Ако више не зна да воли, да се бори, да плаче, да пати,
Испражњен од своје суштине и свог лудог пламена,
Далеко од потреса, Песник вене.
ГЛАГОЛ И ПОЕЗИЈА
Божанске суштине је Глагол
Ако се сећа Творца.
Међу брбљивцима, варалицама
Свака реч пуна охолости
Није ништа више од нездраве употребе
И ужасне болести
Коју тужна људска стока
болује целог живота.
Глагол у својој чистоти
Силази са неба песнику
И инспирација у слављу,
Принцеза Вечности
Даје му ритмове и каденце
И славу као награду.
*Наслов оригинала: Les reveries du Toubib (toubib – medecin, доктор; сленг, пореклом из Магреба
ДУГОВЕЧНОСТ
Већина људи личи на мрмоте,
Али ако много спавају, то је у свим годишњим добима;
Од те кржљаве трупе, и стоке насеља
Које је Држава Заштитница хранила до гроба,
Морамо ли помножити број Година
Изван Века и још много више?
Пошто су многи од њих већ два пута умрли
Када се њихова мрачна судбина овде доле заврши.
Oнима које је Геније обележио својим печатом,
Богови бејаху окрутни и страшна зла
Су их сломила током њиховог прекратког постојања.
Cиромашнима Духом, неправедно Провиђење
Дало је Трајање. Моцарту, Шуберту,
Један тренутак је довољан да задиве Универзум.
НА ОБАЛАМА СЕНЕ
Robertu Lacroix de l’Isle
У сутон, без циља и без разлога волим да се задржавам
Лутајући по обалама Сене.
Чујем као ехо једног веома далеког мора.
Никада се не умарам да посматрам хоризонт.
Оптерећен годинама и почастима несигурног града
Вика прошлости, и гласови и имена
Наших најмилијих мртвих и старе песме
Поносно одзвањају на њиховим древним сценама.
И литија славних епоха
Расте, неизмерна, чини се да су небеса
Одједном раздерана чудноватом светлошћу
На забату палâта и на каменим кејовима
Васкрсава за мене, од Франака до данас
Хиљадугодишња и племенита историја Париза.
ЧИТАЈУЋИ ШОПЕНХАУЕРА
Када после шездесет година ишчезну
Сви снови о љубави, слави и богатству,
Када се изгуби понос, срџба се смири,
Када сва сујета у оплемењеном срцу
Полако уступи место древној мудрости,
Оној из Златног доба, чуду Грчке,
Душа се радује нагомиланим годинама.
Терет наших дана, тако убитачан за светину
Заслепљену бујицом пролазних задовољстава
И који вуче до смрти као бреме,
За човека Мислиоца, заљубљеног у самоћу,
Олакшава се и трансформише, и у ноћима учења
Више није противник у јединственој борби,
Већ стари, заборављени друг.
Старост не мора увек бити проклета;
Она се може отргнути од њене сурове судбине
И док ток Времена јури
Кроз величанственост свог духовног сјаја
И богатство свог унутрашњег живота
Превазићи физичку пропаст која јој се гади
И поново пронаћи у спокоју
Место које Друштво дугује Древнима.
Превела са француског
Добрила Бошњаковић
АНДРЕ ВОЛФ (André Wolff. – Према белешци преводитељке, биографски подаци о овом аутору нису познати. Редакција је дошла до врло оскудних података који указују да је реч о научнику (вероватно је отуда академски префикс др), могуће у области медицине, који је шездесетих година XX века писао и објављивао рефлексивну поезију. Његово најпознатије песничко дело је Патња и задовољство (Souffrance et volupte, 1969), за који је предговор написала Рене М. Кауфман, француска књижевница и новинарка. Остала дела: Цвеће изгнанства (Les fleurs de l’Exil, 1958), Бура идеја (Le tumulte des Idees, 1960), Монолог у кафани (Le monologue dans la Taverne, 1961), Моја фантазија је краљица (Ma fantaisie est Reine), Докторова сањарења (Les reveries du Toubib, 1964), Le Bouquet polychrome.