Џејмс Хилтон
ЗБОГОМ, ГОСПОДИНЕ ЧИПСЕ

IV

Јављало му се, ускомешано топлином ватре и благом аромом чаја, хиљаду замршених сећања на стара времена. Пролеће је, пролеће 1896. године. Било му је четрдесет осам година – узраст у којем окошталост навика почиње бити предвидљива. Управо је именован за управника дома; узимајући у обзир то и разреде којима је предавао антику, створио је себи топао и ужурбан кутак живота. Током летњег распуста отишао је до Лејк дистрикта са Рауденом, колегом; пешачили су и пењали се недељу дана, док Рауден није био приморан да нагло оде, услед породичних обавеза. Чипс је остао сам код сеоцета Воздејл Хед, где је боравио у малој газдинској кући.

Једног дана, док се пењао по планини Грејт гејбл, спазио је девојку како усхићено маше са наизглед опасног гребена. Мислећи да је у невољи, похитао је до ње, али се успут сам оклизнуо и уврнуо чланак. Како се испоставило, уопште није ни била у невољи, већ је напросто давала знак другарици ниже низ планину; била је врстан планинар, бољи чак и од Чипса, који је био прилично добар. Тако се нашао на месту спасеног уместо спаситеља; при чему ни у једној улози није нарочито уживао. Јер он није, како би сам посведочио, марио за жене; никад се није осећао угодно и опуштено са њима; а оно чудовишно створење о којем се пронела реч, „нова жена” деведесетих, испуњавало га је ужасом. Био је тиха, конвенционална особа, а свет, виђен из уточишта Брукфилда, чинио му се пун неукусних новотарија; ту је неки човек звани Бернард Шо са изразито чудним и неприхватљивим мишљењима; ту је и Ибзен, са својим узнемирујућим представама; а јавила се и нека нова помама за бициклизмом, којег су се прихватиле жене колико и мушкарци. Чипс није одобравао ове модерне новине и слободу. Имао је нејасну представу, ако ју је икад срочио, да су љубазне жене слабе, стидљиве и крхке, и да се љубазни мушкарци према њима опходе у духу пристојног, али прилично хладног витештва. Он није, сходно томе, очекивао да пронађе жену на Грејт гејблу; али, сревши једну за коју се чинило да тражи мушку помоћ, било је још страшније што је преокренула ствар тиме што му је помоћ пружила. Зато што јесте. Она и њена пријатељица су морале. Једва је ходао, и био је тежак задатак спустити га низ стрму стазу до Воздејла.

Њено име било је Кетрин Бриџиз; имала је двадесет и пет – довољно млада да буде Чипсова ћерка. Имала је блиставе, плаве очи и пегаве образе, и глатку косу боје сена. Она је такође одседала на неком газдинству, на одмору са другарицом, а пошто се сматрала одговорном за Чипсову незгоду, имала је навику да вози бицикл поред језера до куће у којој се одмарао ћутљиви, средовечни, озбиљни мушкарац.

Тако је мислила о њему у почетку. А он, пошто је возила бицикл и без бојазни посећивала мушкарца насамо у дневној соби газдинске куће, он се нејасно питао куда свет иде. Због свог уганућа био је у њеној милости, и ускоро је увидео колико му та милост може затребати. Била је гувернанта без посла, са мало уштеђевине по страни; читала је Ибзена и дивила му се; веровала да жене треба примити на универзитете; чак је мислила да им треба дати право гласа. По политичким уверењима била је радикална, нагињући ка ставовима људи попут Бернарда Шоа и Вилијама Мориса. Све своје идеје и мишљења износила је Чипсу током тих летњих поподнева у Воздејл Хеду; а он, пошто није био нарочито речит, у почетку није веровао да вреди супротставити им се. Њена другарица је отишла, док је она остала; „Шта можете учинити са таквом особом“… мислио је Чипс. Имао је навику да храма на штакама низ путељак који је водио до малене цкрве; на зиду се налазила камена плоча, и било је пријатно сести, окренут ка сунчевој светлости и зеленкастосмеђој раскоши Гејбла, и слушати чаврљање једне… па, да, Чипс је морао признати – веома лепе девојке.

Никад није упознао никог попут ње. Одувек је мислио да би га тај модерни тип, та ствар са „новом женом” одбила; и ето ње, која га је навела да жељно ишчекује да крајичком ока ухвати њен бицикл како јури поред обале језера. А она, такође, никад није упознала никог попут њега. Одувек је мислила да су средовечни мушкарци који читају Тајмс и противе се иновацијама велики давежи – а ето њега, који је будио њено интересовање и држао јој пажњу далеко више од младића њених година. Допао јој се, у почетку, јер је било толико тешко упознати га, јер је био нежан и тих, јер су му гледишта потицала из оних потпуно незамисливих седамдесетих и осамдесетих и раније, а опет су, и поред тога, била дубоко искрена; и јер… јер су му очи биле смеђе и изгледао је очаравајуће кад се смешкао. „Наравно, ја ћу те такође звати Чипс”, говорила је, кад је сазнала да му је то надимак у школи.

За недељу дана били су заљубљени до ушију; пре него што је Чипс могао да хода без штака, сматрали су се вереним; а венчали су се у Лондону недељу пре почетка јесењег тромесечја.

 

V

Кад се Чипс, сањајући сатима код госпође Викет, освртао на те дане, погледао би на своја стопала и запитао се које је оно што му је учинило тако пресудну услугу. То, ништавни узрок тако много значајних догађаја, била је једина ствар чијих се детаља није сећао. Ипак, изнова је видео божанствени брег Гејбла (никад више није посетио Лејк дистрикт од тад), и мишје сиве дубине језера Ваствотер под осулином Скриз; изнова је мирисао окупани ваздух после великог пљуска, и изнова пратио узани превој код Стај хеда. Тако јасно му је остало у сећању, то доба вртоглаве радости, те вечерње шетње поред језера, њен бистри глас и весели смех. Била је врло весела особа, увек.

Обоје су били толико полетни, планирајући будућност заједно; али он је био прилично озбиљан око тога, чак и мало застрашен. Биће у реду, наравно, да она дође у Брукфилд; други управници домова су ожењени. И воли дечаке, говорила му је, и уживаће у животу међу њима. „Ах, Чипсе, тако ми је драго што си то што јеси. Бојала сам се да си неки адвокат или мешетар или зубар или велики произвођач памука у Манчестеру. Кад сам те први пут упознала, мислим. Подучавање је толико другачије, толико важно, зар не? Оставити трага на онима који ће порасти и значити нешто свету…”

Чипс је рекао да није размишљао о томе на тај начин – или макар не често. Ради најбоље што уме; то је све што свако може урадити у било ком послу.

– Да, наравно, Чипсе. Заиста те волим кад срочиш ствари тако једноставно.

Једног јутра – још једна кристално јасна успомена кад се освртао на њу – из неког разлога осетио је жарку жељу да унижава себе и сва своја остварења. Говорио јој је о својој тек осредњој дипломи, о повременим проблемима са дисциплином, о уверености да никад неће добити унапређење, и потпуној неподобности да се ожени тако младом и амбициозном девојком. И на крају свега насмејала се у знак одговора.

Није имала родитеље и удала се из теткине куће у Илингу. Ноћ пре венчања, када је Чипс напустио кућу да оде у свој хотел, рекла је, тобоже озбиљно: „Ово је посебна прилика, знаш – овај наш последњи растанак. Осећам се помало попут новог дечака који почиње своје прво тромесечје с тобом. Не уплашено, имај на уму – већ само, овај један пут, у веома свечаном расположењу. Да ли да Вас зовем ‘господине’ – или би ‘господине Чипсе’ било исправно? ‘Господине Чипсе’, чини ми се. Збогом онда – збогом, господине Чипсе… ”

(Запрега покривених двоколица клопоће ли клопоће по коловозу; бледозелене плинске светиљке трепере на мокром тротоару; колпортери узвикују нешто о Јужној Африци; Шерлок Холмс је у улици Бејкер).

–  Збогом, господине Чипсе…

 

VI

Уследило је време такве среће да је Чипс, сећајући га се дуго након тога, тешко веровао да се икад могло десити пре или после на свету. Зато што је његов брак био тријумф. Кетрин је покорила Брукфилд, као што је покорила Чипса; била је изузетно популарна како код дечака тако и код учитеља. Чак ни жене учитеља, испрва у искушењу да завиде на неком тако младом и љупком, нису дуго могле одолети њеним чарима.

Ипак, најневероватније од свега била је промена коју је изазвала у Чипсу. Пре него што се оженио, био је сува и прилично умерена особа; допадљив и цењен у Брукфилду уопште, али не и кадар да стекне велику славу или побуди дубоку наклоност. Провео је више од четврт века у Брукфилду, довољно дуго да се успостави као поштен човек и вредан радник; али за трунку предуго да ико верује у то да може постати нешто више. Он је, у ствари, већ почео да тоне у ону подмуклу колотечину педагогије која представља највећи и најкобнији камен спотицања у струци; предавање истих лекција годину за годином створило је бразду у коју су други делови његовог живота улегли са подмуклом лакоћом. Радио је добар посао; био је марљив; био је стална појава која је пружала услугу, задовољство, осећај поверења, све сем надахнућа.

Онда се појавила ова запањујућа жена – девојка коју нико није очекивао, најмање од свих сам Чипс. Направила је од њега, по свему судећи, новог човека; иако је већина те новине заправо представљала повратак у живот оних ствари које су биле застареле, заточене и неслућене. Јавила му се искра у оку; његов ум, пригодно ако не и изврсно опремљен, почео се слободније кретати. Једна ствар коју је одувек имао, смисао за хумор, од‌једном је прерасла у ризницу којој су године посудиле зрелост. Почео је осећати већу самоувереност; одржавање дисциплине му се побољшало до те мере да је могло постати, на неки начин, мање строго; стекао је популарност. Кад је први пут дошао у Брукфилд настојао је да га воле, поштују и слушају – али слушају, ако ништа друго. Послушност је обезбедио, поштовање су му показали; али тек сад је на ред дошла љубав, изненадна љубав дечака према човеку који је био нежан, али не попустљив, ко их је разумео довољно добро, али не превише, и чија је лична срећа доприносила њиховој. Почео је да збија мале шале, оне које дечаци у школи воле – мнемотехнике и игре речи које су терале на смех и истовремено усађивале нешто у уму. Имао је једну која га никад није изневерила, иако је била само пример многих других. Кад год су се разреди које је подучавао римску историју бавили законом Lex Canuleia који је омогућио патрицијима да се венчају за плебејце, Чипс би додао: „И тако, видите, ако би госпођица Плебс хтела да се господин Патриције ожени њом, а он рекао да не може, она би му вероватно одговорила: „О да, можеш, ти лажове!”[1] Салве смеха.

А Кети му је проширила видике и гледишта, такође, пружајући му поглед далеко изван кровова и кула Брукфилда, тако да је своју земљу посматрао као нешто дубоко и достојанствено, чему је Брукфилд био тек једна од многих притока. Имала је виспренији ум од његовог, и није могао побркати њене идеје чак и ако и када се није слагао с њима; остао је, на пример, конзервативан у политици, упркос њеним радикално-социјалистичким причама. Али чак и онде где се није слагао, упијао је; њен млади идеализам обликовао је његову зрелост у спој веома нежног и мудрог.

Понекад би га потпуно привукла на своју страну. Брукфилд је, на пример, водио добротворну мисију у источном Лондону у коју су дечаци и родитељи издашно улагали новац, али ретко кад и лични контакт. Кетрин је била та која је предложила да тим из мисије дође у Брукфилд и одигра фудбалски меч против школског клуба. Идеја је била тако револуционарна, да не би преживела свој првобитно хладни пријем да је потекла од било кога сем Кетрин. Представити групи сиромашних дечака спокојна задовољства младића више класе испрва се чинило као безобзирно подстрекивање разних ствари које је боље било оставити нетакнуте. Читаво особље било је против тога, а сама школа би, да се њено мишљење могло уважити, вероватно такође била против. Сви су били убеђени да би се момци из Ист енда показали као хулигани, или да би им било непријатно; у сваком случају, десили би се „инциденти” и сви би остали збуњени и узнемирени. Ипак, Кетрин је истрајавала.

– Чипсе – рекла је – они греше, знаш, а ја сам у праву. Ја гледам напред у будућност, они и ти гледате назад у прошлост. Енглеска неће заувек бити подељена на официре и „остале чинове”. И ти дечаци из Поплара су једнако важни за Енглеску, колико и Брукфилд. Мораш их угостити овде, Чипсе. Не можеш умирити савест тако што им напишеш чек на неколико гвинеја и држиш их на удаљености. Осим тога, они су поносни на Брукфилд – баш као и ти. Годинама након овога, можда ће такви дечаци долазити овде – неколицина њих, у сваком случају. Зашто да не? Зашто за Бога милога не? Чипсе, драги, сети се да је ово хиљаду осамсто деведесет седма – не шездесет седма, као кад си био на Кембриџу. Твоје идеје пустиле су дубоке корене у тим данима, и добре су то идеје биле, много њих. Али неколико – само неколико, Чипсе – треба ишчупати из корена…

На њено изненађење, попустио је и наједном постао страствени заговорник предлога, и преокрет је био тако велик да су надређени ухваћени неспремни и пронашли се како пристају на опасни експеримент. Дечаци из Поплара стигли су у Брукфилд једног суботњег поподнева, играли фудбал са другом поставом школе, завршили часно поражени резултатом седам према пет, и после се послужили ужином и чајем у школској трпезарији. Потом су се упознали са директором и отишли у обилазак школе, а Чипс их је увече испратио до железничке станице. Све је прошло без и најмање сметње било које врсте, и било је јасно да су посетиоци са собом понели једнако лепе утиске, као што су их и сами оставили.

Такође су понели са собом успомену на једну шармантну жену која се упознала и разговарала са њима; јер једанпут, много година касније, током Великог рата, један редов постављен у великом војном кампу близу Брукфилда посетио је Чипса и рекао да је био у оном првом тиму посетилаца. Чипс га је послужио чајем и проћаскао с њим, док напокон, рукујући се, човек није рекао: „А ш’а ради госпођа, госпон? Сећам је се врло добро.”

– Стварно? – одговори Чипс живахно. – Сећаш је се?

– И те како. Верујем да би је се свако сећо.

Чипс одврати: „Није тако, знаш. Барем не овде. Дечаци дођу и оду; нова лица се стално смењују; сећања не потрају. Чак и учитељи не остају заувек. Од претходне године – кад је стари Грибл отишао у пензију – он је… хм… батлер школе – нема више никога овде ко је икад видео моју жену. Преминула је, знаш, мање од годину дана након твоје посете. Деведесет осме.”

– Врло ми је жао да то чујем, госпон. Има двојица ил’ тројица мојих другова, свакако, који је памте јасно ко дан, иако смо је видели само ономад. Да, сећамо је се, дабоме.

– Веома ми је драго… Био је то диван дан који смо поделили – и добар меч, такође.

– Један од најбољих дана које сам имо у животу. Воло бих да сам тамо, а не овде – заиста бих. Идем за Француску сутра.

Око месец дана касније Чипс је сазнао да је погинуо код Пашендала.

 

ЏЕЈМС ХИЛТОН (JAMES HILTON, 1900-1954), британско-амерички романописац и сценариста. Иако је први роман издао још током студија, велики успех доживео је тек 1931. године са романом And Now Goodbye. Након тога, чак три његова романа добила су филмскe адаптацијe – Lost Horizon (1933), Goodbye, Mr. Chips (1934) и Random Harvest (1941), који је код нас преведен 1954. године као Робови прошлости у издању куће „Космос”. Од свих својих дела, Хилтон је сведочио како је Goodbye, Mr. Chips, којим се пробио у Сједињеним Државама недуго пре него што се тамо преселио, роман који му је дошао у налету инспирације какав није доживео ни пре, ни после у својој каријери, „током једне магловите недеље у новембру 1933. године”.

 

Избор, превод са енглеског и белешка
Мина Кокеза

[1] У оригиналном тексту је посреди игра речи: „Oh yes, you can, you liar!” (прим. прев.)