Јованка Вукановић
ТЕМЕЉ, ОРИЈЕНТИР И СВЈЕДОЧАНСТВО ВЈЕКОВИМА УГРОЖАВАНЕ ПОЕЗИЈЕ
Александар Б. Лаковић: Историја српске поезије Косова и Метохије 1951–2022. Дом културе Грачаница, Грачаница, 2024.
Александра Б. Лаковића познајемо као пјесника, уредника, антологичара, критичара и прозаисту. Ако бисмо га вриједновали по жанровској основи његовог опуса, биле би то, свакако, поезија и есејистика, које би, можда, за нијансу, превагнуле над његовим осталим ангажманом. Плодан и разноврстан, свом стваралачком пољу као да је тек прошле године дао велики, готово непојмљиви замах: саставио је, систематизовао, максимално профилтрирао, есејистички продубио и профилисао књигу Историја српске поезије Косова и Метохије 1951–2022. Ову веома комплексну материју, колико са поетолошког, толико и са историјско-културолошког аспекта, уобличио је у књигу од близу 950 страница, која ће уистину представљати темељ, оријентир и свједочанство једне књижевности која је, и поред тешких историјских напрснућа, сачувала снагу, конзистентност и препознатљив стваралачки образац. Што би се на самом почетку могло још додати, јесте чињеница да је ранији период косовско-метохијске књижевности до 1950. године био већ обухваћен одређеним аналитичко-критичким процјенама (В. Цветановића, В. Бована, С. Денић), а вријеме друге половине XX и прве деценије XXI вијека, ако изузмемо монографију Радомира В. Ивановића Књижевно стваралаштво Косова и Метохије на с/х језику, и капитално дјело Зорана Павловића о десет познатих косовско-метохијских пјесника, остао је, мање-више, ван досега озбиљнијих анализа, као и шире читалачке публике. А то је управо био и најважнији разлог, и крајње вријеме, како у предговору истиче сам аутор, „српску књижевну јавност упознати са свим његовим песничким гласовима“.
Треба нагласити да овако комплексну пјесничку грађу није било лако систематизовати, тј. структурно профилисати по етапама, ни по историјским а ни поетским критеријумима. Тим прије што је Лаковић, за разлику од оних уобичајених и већ препознатљивих принципа одабира по квалитету (иако је појам квалитета понекад условљен и ванлитерарним полазиштима, често дискутабилног карактера), овој материји пришао много свеобухватније. А то је значило: открити, сабрати, употпунити, издвојити, класификовати, (пре)вредновати богату пјесничку грађу, стварану на овом терену, али и заћи и ослушнути друштвено-политичке, историјске и културолошке прилике у којима су стасавали, формирали се и сазријевали њени аутори.
У овој својеврсној хрестоматији, на око хиљаду страница, са обухваћеним преко 280 стваралаца, Лаковић систематски обрађује сваког пјесника који је у оквиру назначеног временског периода објавио макар једну пјесничку збирку. За пјеснике од значајнијег умјетничког домета и опсежнијег опуса написао је цјеловите есеје; за оне чије стваралаштво, иако искрено, није превазилазило просјечност, понудио је сажете критичко-књижевне коментаре, некад потпомогнуте критичким или савјетодавним тоном. Свака обрада настоји да освијетли суштинске умјетничке вриједности, стилске посебности и тематске заокупљености које издижу те песнике из општег хорског пјевања њихове епохе.
Аутор, заправо, окупља оне које су немарни антологичари и политичке кратковидости поставили на дистантну раван: пјеснике који су писали на српском језику, без обзира на етничку припадност, и који су на свом језику и у својој чежњи носили невидљив, али неизбрисив печат Косова и Метохије. Он спасава напуштене, прогоњене, готово избрисане – не нудећи им само критичку оцјену, већ и стварно признање. Податак који треба нагласити: Лаковић се не обраћа пјесницима само из осјећања неутралисања пробуђене „гриже савјести“, већ из потребе да укаже на завидан умјетнички квалитет њиховог писма. Многи од тих имена постала су позната не само у ширем кругу српске, већ и раније југословенске књижевности (Даринка Јеврић, Раде Златановић, Раде Николић, Ратко Поповић, Слободан Костић и многи други). Наравно, и наредне пјесничке генерације кретале су се у знаку савремених вредносних постулата. Имајући у виду управо ту ставку, Лаковић је у свом говору у Матици српској у Новом Саду, поводом објављивања његове књиге, изјавио да, уколико би неко „компетентан пожелео антологијски, зборнички, или како-год да представи савремено српско песништво, његово дело би могли да врхуне прилози косметских песника“.
Лаковићево дјело, међутим, није искључиво резултат недавног рада. Како и сам истиче, зачеци ове интелектуалне иницијативе датирају још из периода прије више од четири деценије, из његових првих књижевно-критичких и есејистичких покушаја. Његов први објављени есеј, Присуство завичаја у савременој српској поезији Косова и Метохије (1980), већ је наговјештавао трајну фасцинацију и посвећеност која ће се коначно кристалисати у овом његовом капиталном дјелу. Овом књигом Лаковић пажљиво, аналитички свеобухватно попуњава празнине које су озбиљно „нагризле“ косовско-метохијску књижевну мапу, успоставља ред у стваралачком доприносу старијих и млађих пјесничких генерација, отварајући на тај начин перспективу и искуствено сагледавање књижевног дјелања преко 280 имена уврштених међу корице овог, слободно можемо рећи, енциклопедијског тома. Рад на њему није захтијевао уобичајену активност која се у оваквим ситуацијама подразумијева – већ напор и духовну снагу која стварно и симболички превазилази тежину многих изазова који су се у својој константи у датим историјским околностима само умножавали. То се првенствено односи на прикупљање грађе – књига, критичких свједочења, биографских и других информација, издавача, издавачких планова, пјесничких манифестација, библиотечких фондова и других ставки. Архивски извори су, нажалост, највећим дијелом уништени, поготово посљедњих деценија косовско-метохијске идентитетске пустоши, када је ријеч о српском народу и његовој судбини на вишевјековном тлу његовог постања. Једино се Дом културе у Грачаници, поред многих активности, значајније посветио и издаваштву; некадашње „Јединство“ данас је издавачку дјелатност свело на минимум, а библиотеке у многим мјестима, без књижног фонда, напуштене су и девастиране… И поред свега тога, идеја, крајња освећеност, и циљ – да се пронађе, анализира, систематизује, свеобухватно вреднује и објелодани пјеснички живот српског језичког корпуса на Косову и Метохији – овим подухватом доживјело је своје остварење.
Не улазећи у индивидуалне портрете многих пјесничких имена, гдје је стваралачки досег неких од њих и данас завидни вредносни параметар у српској књижевности (Даринка Јеврић, Слободан Костић, Раде Златановић, Благоје Савић, Алек Вукадиновић, Божидар Милидраговић…), а што би захтијевало посебну анализу – треба нагласити да нам је Лаковић овим својим тестаментарним подухватом пружио на увид драгоцјена сазнања и увид у књижевно-историјско поље које је, стицајем различитих околности српске турбулентне друштвено-политичке јаве посљедњих седамдесетак година, остајало све више на маргини своје матице: и културолошке и историјске и националне. Лаковић не упире прстом у конкретног кривца – а којег је каткада било, не само на једној, већ и на више страна, али сигнализира, прије свега, институционалну одговорност као прву покретачку тачку у успостављању континуума у косовско-метохијској књижевности, те потом у заједничком, јединственом српском језичком простору. Да се културно памћење, једном раскинуто и девалвирано маргинализованом позицијом, наново оживи и сједини кроз сопствену критичку масу и вредносне параметре. А књижевна пракса на тлу Косова и Метохије, не само да обећава – она нуди конкретна остварења, домете и искуствену трајекторију која дијели актуелне естетичке предлошке савремене литературе. Лаковић то и конкретно илуструје кроз анализу пјесничких књига, стваралачких преокупација, идеја и трагалачких иновација косовско-метохијских аутора, на тај начин потврђујући да су они, од традицијских и митских преокупација, лирско-историјских реминисценција, преко постмодернистичких експеримената, па све до футуристичких и фантастичких сновиђења, творили пуноправне и често авангардне токове у оквиру српске књижевности. У интервјуу, датом прошле године Гласу Пеште, on-line новинама које излазе на српском језику, Лаковић је, поред осталог, нагласио да пјесничко стваралаштво „стварано на српском језику на простору Космета (на којем су често писали, и овом приликом и уврштени, и припадници ромске, бошњачке и горанске заједнице), је изузетно вредно, разнолико, самосвојно, оригинално, модерно, од риме до научне фантастике. Од архаизованости до фантазмагорије од историзације до мисаоности, од онтолошке до идентитетске проблематике, од пророковања угрожености српског живља до сведочења апокалипси неслућених размера“.
Неопходно је нагласити и још један моменат: историја овог пјесништва, током свог посљедњег седамдесетогодишњег трајања – без обзира колико овом приликом компетентно расвијетљена, актуелизована, и системски доведена до свог пуноправног кода – није само свјетионик који ће указивати на сигурносну путању једне књижевне одисеје и њен повратак у одредиште којем одвајкада припада. То је и аларм нашој књижевној и општекултурној јавности да ће постојање ове историје, својеврсне литерарне библиографије и хрестоматије једног богатог, разноврсног пјесничког опуса, уколико не заживи на прави начин, уколико се не динамизује, не покрене, и не укомпонује у простор савремене поетске праксе српске књижевности – опет склизнути у заборав, на маргину, на успутну станицу неког слијепог колосјека, чија је перспектива неког евентуалног наставка путовања засигурно завршена.
Колико је само духа, интелекта, талента, стваралачке енергије, филозофског трагања, мисаоног прегнућа, вјере, креативног заноса, снова и упорности саздано у књигама пјесника уврштених међу корице ове књиге! Многи од њих, поготово из млађе генерације, а за које сада први пут чујемо, могу да стоје раме уз раме са већ познатим и афирмисаним српским, и не само српским, пјесницима! Имајући само то на уму (чак и да нијесмо увијек сагласни са аналитичком оцјеном Александра Б. Лаковића), можемо с правом рећи да ова књига није пука збирка имена, нити сува парада књижевних судова. Али и да додамо мисао, коју сам, да напоменем овом приликом, запамтила у разговору са двојицом пријатеља управо о овој књизи, а коју је управо изговорио (парафразирам) један од њих: „Историја српске поезије Косова и Метохије посљедњи је стуб на рушевинама памћења, као капија кроз коју пролазе они који вјерују да ни тама а ни заборав немају посљедњу ријеч“.