Стојан Богдановић
ПРИЧЕ О ТУМАЧУ

 

ТУМАЧ И ЧУВАР СТАДА

Ево шта сада ради! Муља тамо по свом португалском тексту, хоће да тумачи себе. То ти је, бре, као када мреш на овој врућини, па те ухвати мука, да умреш, бре, на правди бога, па се не зна кога си зезнуо – себе, рођаке, пријатеље или све заједно.

Говорио сам ја: „Ако овако настави да се односи према мени, према своме родитељу, према своме творцу који га је измислио, пропеваће он мени.“ И гле чуда, отворим јутрос Фејсбук, а он, јесте он, са оним буљавим очима, гледа у мене и каже: „Хоћеш песму…?“

Видим сада да то није онај човек, онај преварант што преводи Циганку и открива пред високим судом где је погрешила и на ком месту, са туђим човеком. Ово је сасвим други човек.

Овај тумачи чудотворца Дон Алберта, који је био, ни мање ни више, Чувар стада – а каже да није! Али када му је то све докурчило, он узме и распусти овце… Уђе у Бразилерију, купи флашицу јабуковаче, док је чекао да му наточе, дунуо је још две-три чашице, оне мале као напрстак, ту на лицу места, и отишао међу звезде, право у своју собу, да одозго сипа стихове по главама људи васколиког света. Није много марио за њихов метар. Водио је рачуна да их утутка, да буду топли, благи, готово детињасти, па да ударају право у мозак и у срце, истовремено. А како то може? Па, може, читајте Дон Алберта, па ћете видети да може. А то може, зато што је Тумач тако одлучио, а одлучио је зато што уме и може. Може му се.

Тумач је постао мађионичар. Илузиониста, чаробњак, ископао је по мраку Дон Алберта, који је сахрањиван три пута. Једном је сахрањен стварно, 1915. године. Други пут су га сахранили када је стварно умро, 1935. А трећи пут, за сада и последњи, сахранили су га 1985. године, у порти цркве Св. Јероним. То је било онда када је његов дух почео да сеје стихове, и са горње и са доње стране планете. Иако сви знају да је земља округла, још увек говоре: доле-горе. Безвезњаци. Пустимо њих. Одлучили су да га сахране поред Васка и Луиса, да он и Луис подигну морал посрнуломе Васку, како би га вратили на пут, онај пут који води ка патриотизму. Сада ће и Васко постати познат. Али не као до сада, као убица. Измешаће га са песницима. Сви ће говорити: „Онај Васко што лежи поред Дон Алберта.“ Е, тога Дон Алберта ми је Тумач, чаробњак, довео ноћас у собу.

Чим сам укључио компјутер и Фејсбук, видео сам да ту нису чиста посла. Почео сам да дрндам Фејсбук и кликћем поруке. Кад отуда, одмах ту преда мном, Дон Алберто, бивши Чувар стада, који још увек то пориче, а сада бивши књиговођа, каже ми молећиво, само што не заплаче: „Додај ми наочаре, па ћу рећи Тумачу, чаробњаку, да ти протумачи, онако српски, ко је овде чувар, и чега чувар, и од кога чувар.“ У Тумача, чаробњака, имам поверења. И други су пре спавања пребројавали овце из мог стада. Али заброје се, па од песме не испадне ништа. Узех пажљиво наочаре и пружих их Дон Алберту. Он климну главом и Тумач, чаробњак, преузе ствар у своје руке. Дон Алберто склопи очи и оде на онај свет. Да се наспава, вели. А Тумач, чаробњак, пребаци ми Чувара стада на други фајл, тако да и ја сада могу да се правим важан пред Богом и пред људима, како сам у дослуху са Дон Албертом и са поезијом. Не верујем да сам успео да вам дочарам улогу Тумача, чаробњака. Ово сам му иначе радио иза леђа. Увек је тако, кад год ти неко помогне, а онда ти њему: „И ја теби.“

Неколико дана сам о свему овоме ћутао, а нисам то урадио да бих ћутао, него да бих се хвалио, што није својствено само будалама. А зашто сам најпре ћутао? Па зато да бих, као сваки саможивац, а то нису препоруке да постанете Чувар стада, могао да уживам. Да по кући изводим бесне глисте, да певушим, не да певам (за то требају велика муда), да читам Чувара, да поскакујем, да читам, да подврискујем, да читам, да читам. Да се и ја једном начитам. А онда сам почео да се хладим… Полако, али сигурно. Пронађем поново Тумача, не преводиоца, већ Тумача, чаробњака, и тако збуњен, захвалим му се, прилично смушено, за ту ноћ. Ко зна шта ће човек помислити о мени, али једно је сигурно – себе нисам успео да надмудрим. А сигурно је и друго – природу нико није успео да превари.

 

ТУМАЧ И НЕЗАСИТЕ ЧИТАТЕЉКЕ

Кад год хоћу нешто да напишем, увек ми недостају почетак, средина и крај. Некима фали ово, некима оно, а мени фали све! Зато се тешко одлучујем да почнем. Због тога је ту Тумач, преводилац, али то није Гуглов преводилац, не, то је прави – правцати Тумач. А и Тумач ми је јак штих, тутнуо ми Дон Алберта, а он, молим те лепо, заметнуо главу и отишао у Рио, хладно му у Лисабону. Хладне му оне лисабонске Циганке, па отишао преко баре да тражи неке друге, као да оне преко (није реч о Пречанкама) имају нешто што ове Лисабонке немају. Знају сви шта имају ове, а шта имају оне, а заправо све имају исто, само мало другачије. Не могу сада да вам то напишем, јер ове моје читатељке се згражавају над скарадним речима. Пре неколико дана сам написао праву реч, и то у оригиналу, реч којом се именује она мушка стварчица, и која је нарочито важна за њих, јер мушкарцима она служи једино за мокрење, нарочито ако имају неку годину вишка и неки килограм вишка, као што појединци имају. Ево, све сам ово могао да означим математички прецизно само једном речју, а ја се овде мучим, као црв, пола странице сам написао, а не знам да ли сам успео да објасним о чему је реч. Коначно, реч је о оној мушкој стварчици, и ја им то нудим. Нудим им оно што њима фали. Не фали им ваљда коса, то се женама ретко догађа, а и да им фали коса, све и да имају слабу косу, постоје, брате, перике, и то само такве, какве год волиш. Али није проблем то, проблем је лова. Тумач је стругнуо за Рио, можда и њему фали лова, а ја му намештам ту неке бразилске Циганке. Нека њега, него, ове хоће нешто ново, нешто другачије. Досадно им је, имају разне бубице у својим главама, а од толиких бубица, можете мислити, ниједна није пчела, а није ни свилена буба. Свилена буба је, кажу, донесена из Кине, али ко каже да су Кинези направили свилену бубу? Они су је само гајили, али тек онда када су је добили. Важно је да се роди, а после ко ће да чува, то се увек нађе. Ове моје су незасите, стално траже и траже. Траже нешто ново, интересантније, нешто што до сада нису ни слутиле. Тумач ми је оставио Чувара стада, али оне нису овце, оне су, углавном, озбиљне жене. Жене из прошлог века, мученице, али образоване, еманциповане, и оне хоће нешто да их погоди, али не да их вређа, него да их гађа. Да их гађа, право у мету, право у срце. Али то нешто мора да буде озбиљно, не сме да буде килаво, не сме да буде гњаважа. Тога има у свакој кући, оне то не желе. То треба да буде текст, озбиљан текст, њима примерен. Зато се и љутим на онога Тумача, јесте да је добар, али никада није ту када ти треба. Због тога морам овим мојим читатељкама, које иначе обожавам, да скренем пажњу да морају саме да се сналазе, што се тиче свега, па и допунске или забавне литературе. Није то лако, знам како је мени било тешко са њима, а сада треба оне да виде како је њима без мене. А што се Тумача тиче, када се буде вратио, видеће он свога Бога.

 

ПРСТ НА ЧЕЛО

Видим га, кревељи се као и увек на оном Фејсбуку, изводи бесне глисте, а зна да се све то бележи и депонује тамо негде, где, но на депонију. Нисте ваљда мислили да би неко то носио у своју спаваћу собу? Прича свима, а волео би да та његова бљувотина стигне до мене. Зашто? Ех, зашто? Па да би ме нервирао, зашто би друго могло да буде? Прича како је био са једним, а и тај ми је баш неко, ако га је водио тамо где се ово десило. А шта се десило? Па ево шта им се десило. Наиме, не зна да ли се то десило баш њему, или оном његовом, или обојици, то стварно не знам. А он није ни писао коме се догодило, него је само написао да се десило, а ти сад сам контај коме.

Елем, написао је да их је заступила једна лепа мулаткиња и питала их онако (ни то такође не пише, кога је питала, да ли Тумача, или оног његовог, или обојицу) да ли имају да јој продају кондом? Пожалила се (ни то се не зна, коме се пожалила, Тумачу или оном његовом, или обојици), а поред ње је стајао један црња. Можда се њему жалила онако да ми чујемо, или се нама жалила тако да он чује, или се жалила, просто, сама себи. Можда је разговарала сама са собом, онако успут, док је тражила кондом.

Пошто је њихов одговор био одречан, да не кажем негативан, онда их је она питала да ли би могли да јој позајме. То тек нисам разумео. Можда није мислила да им га после употребе врати, али то се не може са сигурношћу тврдити. Можда је она била полицајка, агентица у цивилу, у мињаку, и можда су јој њих двојица били сумњиви, можда су јој личили на оне који иду ту негде, да би радили оне блудне радње (зна се које радње, да не пишем сада овде, сигурно је да кондом не служи за пушење канабиса нити за било коју другу врсту пушења).

Можда је мулаткиња хтела да провоцира Тумача, или оног његовог, да их извата на брзака, да их испровоцира да би они излајали какве су им намере, где су пошли, и тако то. Тумач се сада сеири, пише ми јавно преко Фејсбука, не, није на њиховом језику, на нашем је, и то латиницом, да могу да читају и они његови хрватски пријатељи, за које он тврди да га они боље разумеју него кад он каже неком Београђанину нешто на врањанском дијалекту. Не знам стварно о каквом разумевању је реч тамо, или о каквом неразумевању је реч овде.

Он се сада чуди, тамо је у Рију, још се није вратио, покушава да углави неки посао, неко превођење, тј. тумачење, јер шта би друго радио Тумач? И то треба да преводи са португалског на португалски, као што ми преводимо са српског на српски. Чуди се заједно са оним његовим који га је тамо одвео, а и тај ми је неки, чуде се обојица што им је она мулаткиња направила сеансу са кондомом, који је прво хтела да купи, па затим да позајми.

Није написао шта је даље било, само се жали, замислите, а никога није питао када је заметнуо главу и отишао тамо. Ма не, шта има мене да пита? Човек када има неки проблем треба прво да упита себе, да стави прст на чело (зна се где се ставља прст кад је мука), па да пита своје родитеље, који иако су давно умрли, не значи да не можеш са њима да поразговараш и да их питаш за савет. Питаш, питаш и сетиш се: „Добро је говорио мој отац, добро је говорила моја мати!“ Видиш, са њима се увек може поразговарати, а савети су им боли глава. Требало је да стави прст на чело, зна се за шта служи кажипрст, зато прст на чело. Једва чекам да се врати, па да му ја кажем: „Прст на чело!“

 

ЗАГОНЕТКЕ ЖИВОТА И ПОЕЗИЈЕ

И док се мали играо у песку, његовом оцу сви су говорили: „Изгледа као Бог, овај ће ти доћи главе.“ И ево шта се десило, мали је порастао и постао преводилац – пардон, Тумач. Још увек се не зна, још увек је то Света тајна, није то за профани свет, неки у последње време чак говоре да је у питању пословна тајна. Реч је о великој лови, увек се ту радило о великим парама. Велика тајна, велика подвала, велике паре. Посао је посао, и ред је да се зове пословна, а никако Света тајна. Света тајна ми делује некако архаично. Ако хоће лову, као сав нормалан западни свет, онда морају да се модернизују. Овако не иде. Потребан је жесток маркетинг и када је реч о пословној тајни, она се више не продаје на кашичицу. То се удари у све таламбасе, подигне јој се цена, и онда се ували онима којима треба да се ували. Тако се то ради у модерном свету.

Нико није установио како је прешао преко Баре, да ли су га мангупи превели жедног преко Атлантика, или је он њих надмудрио – као што се од такве величине и очекивало. Најпре је васкрсао, а потом се лагано, сасвим нечујно спустио авионом на аеродром у Рију. Тамо га је чекао онај од јуче. Нешто ми све то не личи на добро. Води га около, као Италијан мечку, а нашминкан је као Португалац, и издаје се за Португалца. Пише да се дружи са песницима, а не са неким финим људима. Уочио сам то код њега још и раније. Био је склон да открива тајне о којима је Дон Фернандо ћутао неко време, а овај је са својим откривалачким поривима, а и способностима, одлучио још док је био овде, на земљи, на својој земљи у Европи, да открије Чувара стада.

Испоставило се да је отац Чувара био један доктор опште праксе, а Чувар је био ванбрачно дете тог доктора, који се повремено петљао и у неке специјалне ствари, и који је волео тајно да шеви собарице, готово по истом рецепту као Недељко, саветник у влади за финансијска питања. Увек је лова у питању. Могао сам саветника да зовем и Доминик, али што да му мењам име под старе дане, и онако од њега нико није имао вајду, па нећемо ни ми, мани га тамо. То што је открио Чувара стада, то је био пун погодак. Али ово, што хоће да нам подметне онога са друге стране Баре, који се разуме у травестите, глумице, курве, стриперке, сецикесе, пијандуре, џепароше, па и у песнике то ми се баш и не свиђа. Дакле, онај његов од јуче, разуме се у све оне које не смеш ни да погледаш, а камоли да се на њих бациш каменом. Може човек на њих да баци само банану, а при томе мора да мисли на Дарвина, и да замисли да је сваки човек мајмун. Али ако тај дотични на кога си се бацио није гладан, може свашта да буде. Није сигурно ни када све избегаваш, јер они поменути тада мисле да их мрзиш, да их мање волиш него што би требало, па богме – умеју да буду и агресивни. Траже и они нека своја права, траже да се преводи њихова поезија, тврде да су их Португалци и Шпанци научили да су сви под истим сунцем рођени. Велика мудрост, нема шта… али то су њихови преци знали и пре доласка Португалаца. Знали су и како се праве деца, и како се праве разна срања. Али сад је друго време. Сада хоће и они да преводе, да тумаче, и ево прве прилике. Не могу да се уздржим а да вам не напишем колико сам разочаран. Онај његов домаћин, или пратилац, не знам шта му је, није никакав песник, само је мало наблесичав, па личи на песника, и ту је зез. А овај наш је то осетио и предупредио тако што је из џепа извадио превод са португалског на португалски, па са овог другог португалског је то превео на српски. Не верујем да је то коначна верзија, јер и ту, у српском, има мали милион варијанти. За Фејсбук је добра ова београдска варијанта, њу сви читају брзо и нико не мисли озбиљно, као да човек може да мисли озбиљно и да мисли неозбиљно. Изгледа да може, али то је оно када озбиљно мисли, а неозбиљно ради, шта год радио, па и оно, обрт никада није дао неко озбиљно тумачење поезије, а ни живота. Треба ми још неко време да видим да ли је мали, који је у међувремену порастао и постао Тумач, зезнуо само онога, или и мене, или се уздигао изнад свих. Ако је ово последње, онда то нећу моћи скоро да размрсим, јер Њутн је умро, а Аријадну су оставили на острву. Она је пак са собом однела клупко, тако да одавде, из овог живота, да изађем не умем. А не знам ни зашто бих.

 

ПОСЛЕДЊА ПРИЧА О ТУМАЧУ

Неке од његових обожаватељки су се јављале и распитивале се за њега, али ја никада нисам био цинкарош, нисам им чак ни пријавио да знам где је он. А он је био добар Тумач живота зато што се свуда смуцао и свашта је видео, и свашта је и сам доживео, па и преживео, и зато он није био од оних који би вас превели жедна преко океана, него је, бре, човек био тумач и с правом је носио то име – Тумач. Али не може се рећи да је све добро и успешно тумачио. Но, то није због незнања, већ напросто је то извирало из његове лењости, а ту се вероватно упетљало и наслеђе. Колико генетика може да зезне ствари, то не може ни Господ Бог, који је то све и средио.

Сада оне новинарке, надобудне, са прве, друге, треће, четврте, пете и ко зна које још телевизије, а и из оних трачерских новина, тврде, и то тврдо, да је помињање имена Господњег чиста демагогија. Ако оне знају шта значи демагогија, ја ћу јавно да урадим нешто што никада нисам ни помислио, и урадићу то насред Панчева. Не могу сада овде да напишем то што бих урадио, али потрудите се мало да откријете о чему је реч, јер сваки текст треба активно читати, па и овај. Замислите шта сам оно хтео да кажем, а не да легнете и чекате да вам све сажваћем и све нацртам, да вам све кажем. Па шта ће вам онда остати у тој вашој глави? Ако тако читате – ништа. Не може ништа да вам остане, ако тамо ничега није било, може да остане ништа, само ако је тамо нечега било па сте све узели, или вам је испарило, или прекипело, или искипело, или… А да је спомињање имена Господњег демагогија – са тим се не слажем, из простог разлога јер то није флерт са народом; а ако је уопште флерт, онда је флерт са Господом. Ето шта раде ти новинарски демагози, заведу те да изгубиш оволики простор ни због чега, а после ти буде жао да све обришеш, мада ће се то вероватно и десити у коначној редакцији, али засад нека остане овако. Да не бисте седели тако скрштених руку и дангубили, и чекали да видите шта бих ја оно урадио насред Панчева, рећи ћу вам одмах: појео бих те њихове новине ако оне знају шта је демагогија, а ако немају новине, појео бих све те њихове глупе ТВ вести.

Тумача нема неколико дана да се јави, нема никаквих вести, чак ни посредних. Забринут сам за њега. Последњи пут је виђен са оним његовим, не знам шта му је тај, виђени су на плажи у околини Рија. Појавила се и нека фотка, на којој се јасно види да је то Тумач, и види се како зури у неке мулаткиње и црнце, који се сунчају да би поцрнели. Види се како студира њихов епидерм, са јасно израженом жељом: ако не може од овог нашег Сунца да добије мало фарбе да буде црнац, онда када би бар постао Цига, али ништа од тога. Када је Господ мешао карте, њему је запала та и та, и он сада треба да буде задовољан, јер се може десити да изгуби и ову боју коју сада има, а то значи да би тада имао још мање шанси да постане црнац. Боље нека мирује, нека не изазива, нека не чачка тамо где му није место. Нема га. Не појављује се. Баш сам забринут, нисам могао ни ока да склопим због њега. Онакав красан и расан Тумач, па да штукне тако одједном, и да га нема нигде. То ми није јасно, како је то могуће? Онај његов се појавио сутрадан, опет са неким црнцима. Мулаткиње се нису појавиле, виделе су да од њега нема користи, шкрт је човек у свему, не даје ни оно што има, а ни оно што нема. Почео сам да пратим тог његовог, не знам шта му је он, али њега сам пратио надајући се да ћу тако нешто сазнати о Тумачу, и да ћу наићи на некакав траг који би ме одвео до њега. И нисам се преварио. Одвео ме до болнице. Тумач ми је све време изгледао здраво. Шта ће он у болници? Да га није згазио ауто? Да није пао са спрата? Да га нису претукле неке барабе? Бараба има свуда, ничу и када их нико не сеје. Свашта ми се мотало по глави, све док нисам решио да уђем у болницу. Уђем, распитам се, они ми узму генералије, све сам ја то замишљао као да је стварно, запишу све, и једна сестра ме поведе, као да ме је повела на клање, убледео сам, и она се сама уплашила када је видела како изгледам. Уђем и видим га, лежи и смешка се онако курвински, није ми се плазио, као на оним фоткама које ми је слао из Рија, него онако, баш курвински, само што и није рекао: „Ал’ сам те зезнуо“; а и ако је хтео да ме зезне, баш ме је зезнуо. Болница је била штрокава, као и ове наше, ништа горе, све најгоре. Нема ни столице за посетиоце. Он ми показа на кревет, као да седнем ту на крај кревета, а мени би гроза од оне прљавштине, само што нисам почео да повраћам, а можда је то и од оног болничког мириса, тј. смрада.

Чим сам сео, он поче да прича, иако га ништа нисам ни питао, као да је једва чекао да дође неко коме би могао да се пожали. Каже, био му у посети онај његов, али није то то, онај његов говори португалски, али то није португалски, него бразилски, а наравно ни тај бразилски португалски, као ни португалски нису српски. Каже: „Зажелео сам се српског, само кад чујем наш језик одмах ми је боље.“ Нико то не разуме, нико ко није био удаљен од свог језика не може да разуме носталгију, нико ко није био у ситуацији да је осети. Прича је нешто друго, ниједна прича не може да дочара носталгију, а још када си у болници, и то тамо негде у божјој матери. Него, Тумач је имао срећу да сам се ја овде створио, па макар виртуелно. А шта се десило? Шта је Тумача снова довело овде, у ову штрокаву болницу? Испричао ми је све потанко од муке, или од среће, што сам се овде створио. Ја могу и да се обришем, али остаћу још неко време да бих завршио овај текст. Не волим када имам једну читатељку, а она буде незадовољна и још ме пита сумњичаво: „Да ли ће бити наставака?“ Добила је и одговор: „Ако устанем, биће.“ Вама бар не морам сада да понављам одговор.

Тумач је имао напад жучи. Снимци су показали да је имао камен у жучној кеси, величине 2,7 сантиметра. Та каменчина, већа него голубије јаје, налегла је на канал кроз који је излазила жуч из жучне кесе, и тако је зачепила канал да није могла ни кап жучи да изађе у цревце. А онда од варења ништа, јер жуч разлаже масти, па када маст тамо дође, онда се жучна кеса напрегне и стегне, те тако избаци жуч у црево. Али овде је било овако: када се жуч стегне, она притегне ону његову каменчину на канал који води из жучне кесе у црево. И та каменчина, та ситуација, производила је несносне болове, па је Тумач морао да се обрати доктору, који га је хитно, не желећи да ризикује, упутио у болницу. И шта је даље било? Рендген је показао каменчину, ултразвук такође, операција је била индикована, пацијент је потписао сагласност, конзилијум је одлучио да се операција изврши новом, лапароскопском методом. Тако је и учињено. После три дана Тумач се није придигао. Контролна снимања су показала да постоји крварење и затим је индикована нова операција. Овог пута одлучили су се за  класичан рез. И то је учињено. На срећу, није било више операција, и пацијент се субјективно осећао боље. Према очекивању ординирајућег лекара, сутра би могао да се очекује његов отпуст на даље кућно лечење.

Ја мислим да је за ово јутро довољно. А да ли ће сутра бити наставка, то не зависи од мене. Ако Господ одлучи да устанем, биће.