Слободан Шнајдер
НЕБЕСНИК

Мара Лајб још никада није видјела авион. Осим птица, једино што је видјела летјети су балони. Само једном видјела је у кошари под балоном неко друштво. Одмах је одлучила да је тај свијет, који је махао одозго, луд. Али је у исти хип помислила ово: „Како смо малени ми доље на земљи којима они горе машу. Како би било прекрасно бити у тој кошари, па макар с луђацима!“

Једва си можемо предочити колико је била запањена, готово се скаменивши, кад је нека голема птица, учини јој се од дрвета, јарко жуто обојена, стала скакутати по ливади! Два је крила имала, а скакутала је док јој се вртио пропелер, да би, недалеко од ње, потпуно стала. А морало је бити тако да се човјек у њој добро протресао орући по ливади,

покошеној додуше, али грбавој и пуној кртичњака.

Прва јој је помисао била – утећи; њезини, којима је носила објед, чекају гладни и жедни након копања од сунчева сванућа.

Али истодобно, нека ју је сила држала закопаном на мјесту гдје се нашла. Пред том дрвеном птицом која само што је није помела; а учини јој се, из веће близине, као да је њихов амбар добио крила и створио се птицом небеском. Једино, дрвена је птица била већа.

Из птице спузну човјек у црној униформи. Скинувши капу с наушњацима,

он се поклони дјевојци те се представи као Шандор Хорват, пилот зракопловства Његовог величанства.

Да више таквих стројева чини зракопловство, то је Мари било јасно, а исто

тако није јој се чинило потребним да саму себе представи као поданицу Његова величанства. То се разумије.

Она се лагано наклони, али не каже своје име.

– Откуда је лијепа снаша? – пита пилот.

Млад је, ту су негдје вршњаци, коју годину старији. Јер морало је тако бити, с обзиром да му је повјерено такво летеће чудовиште. Човјек сигурно није од јучер. Стасом је нешто виши од Маре. За једну празну главу, сијевне Мари, то је била формула којом се често бранила од удварача. Мушкарци су углавном виши и крупнији од жена: управо за ту

једну празну главу. Ако баш нису горостаси. Пилот био је некако складан, меких покрета, стално се осмјехује.

– Гдје сам ја, лијепа шутљивице?

– Ви сте, господине, на земљи.

– Додуше, видјевши Вас овако стајати, помало лебдим.

– Свисока сте пали. Није чудо да Вам се манта.

– Откуда сте, лијепа снашо?

– Откуда сте Ви, осим што сте банули с неба?

– Ја сам речени Шандор Хорват, пола сам Мађар, пола сам ваш. Али ако Вам се прохтије, бит ћу цио Ваш.

– Морам размислити – насмије се Мара.

– Ето, насмијао сам Вас.

– Па кад трабуњате. Не чуди ме, наши момци кад клизну скрова пијани

знају се и разбити.

– Ја сам посве читав. Ја сам родом из Апатина, Јужна Мађарска. А Ви?

Учини се Мари преситним да спомене своје село, па каже: Ја сам од Жупање.

– Па ја сам управо прелетио Ваше родно мјесто.

– И нашли сте се на овој ливади?

– Видио сам лијепу снашу, па одлучих видјети тко је она.

– Видјели сте ме јако ситну.

– Видио сам Вас цијелу.

– Занимљиво. С неба сте видјели мене?

– Баш Вас. На далекозор.

– То би онда била љубав на први далекозор.

– Тако некако. Смијешно.

– Љубав је смијешна?

– Тко говори о љубави?

– Ви сте, лијепа снашо, споменули љубав.

– Пали сте с неба на нашу ливаду и већ се размећете својим осјећајима. Као да ово Ваше чудо није довољно занимљиво.

– Ни име ми још нисте рекли.

– А што ће Вам моје име? Ви ћете нестати исто онако као што сте међу

нас пали.

– Варате се, лијепа снашо. Јесте ли удани?

– Па то Вам је имало бити прво питање, да сте пристојан човјек каквим се

представљате.

– Не мари. Ја Вас могу и украсти.

– Отети ме?

– Не већ наговорити. Хајде, попните се к мени на ово сједиште.

– И што послије?

– Одвест ћу Вас у Беч.

– Што ћу ја радити у Бечу?

– Одвест ћу Вас на бал авијатичара Цареве Краљевине који се управо

спрема у Шенбруну.

– А тко ће мојима однијети јело и пило?

– Гдје су они?

– На нашој њиви.

– Видио сам их, док сам кружио тражећи мјесто гдје ћу се спустити.

– Они раде од јутра до мрака, а сад је вријеме обједу.

– Па однесите им што имате. Ја ћу Вас овдје чекати.

– Мој би ме отац убио.

– Ја ћу чекати.

– Збогом, млади господине.

– Зашто не – до виђења?

Мара се окрене и крене у шумарак иза којега се стере њихова њива.

Прије но што се у њему изгубила, окрене се још једном, и једва знајући што чини, и сама запрепаштена, окрене се и махне човјеку у црној гуми. Јер њој се тако чинило: као да је од гуме. Али димњачари не лете. Питају је њезини гдје је тако дуго. Слаже да јој је прво јело загорјело, па је морала све још једном скухати.

Били су тако гладни да је нису стигли питати је ли чула какву грмљавину,

једино су рекли јест да су видјели неко дрвено летеће чудо које их је прелетјело. Није то био балон, он лебди нечујно. Већ је грмјело, баш онако као што то чини Илија громовник, али је трајало краће.

Мара посједи с њима, те крене разговор с онима који се нису преврнули у хлад за кратак починак. Али једним је ухом Мара ослушкивала хоће ли опет бити грмљавине.

Двојила је: да ли се вратити на ливаду, или чекати да се небесник вине пут својега неба на својему змају.

И управо кад одлучи вратити за се кроза шумарак, његово жуто чудовиште загрми. Једино је успјела видјети точку на небу како се смањује и потпуно нестаје.

Потпуно и заувијек нестаје.

Тако је, а посвема криво, мислила Мара Лајб у том тренутку.

 

Одломак из романа МАРА ЛАЈБ, који ће са романима ДОБА МЈЕДИ (2015) и АНЂЕО НЕСТАЈАЊА (2023) чинити трилогију