Слађана Миленковић
ХЕРМЕНЕУТИЧКА ПУТОВАЊА ДУХА И ПОЕТИКЕ
Милан Громовић: Рашке очи српске књижевности: средњовековна естетика у српској књижевности XIX и XX века. Академска књига, Нови Сад, 2025.

Књига Рашке очи српске књижевности: средњовековна естетика у српској књижевности XIX и XX века Милана Громовића представља јединствено и обимно научноистраживачко дело које херменеутику, књижевну историју и теопоетику спаја у свеобухватно разматрање односа између српске средњовековне традиције и модерне књижевности. На више од 450 страница, аутор систематично и аналитички гради простор за разумевање духовних, естетичких и поетичких константи које су обележиле развој српске поезије и прозе у XIX и XX веку. Књига отвара духовне и естетске видике српске књижевности, у континуитету с њеним византијским и православним наслеђем, али уједно успоставља и мост ка модерној и постмодерној поетици.

Књига је подељена у четири целовита поглавља: – Певање и мит – мрежњача, Рашке очи XIX века – видно поље, Рашке очи XX века – жута мрља и Теопоетички обзори – стакласто тело. Тај лук од мита ка теопоетици не само да одражава унутрашњу композицију књиге, већ и метафорички означава пут српске књижевности од архетипских наратива ка савременим духовним трагањима. Већ наслов књиге – Рашке очи – указује на кључну метафору: поглед српске књижевности кроз призму средњовековља. Реч је о научном делу које прати трагове духовног погледа – очију које виде дубље од наративног и уочавају естетику као теологију.

 Како је навео аутор на почетку књиге: „Књижевност је уметност са погледом. Да би поглед био могућ, потребне су очи. Очи са мрежњачом рашког Белог анђела из Милешеве; видним пољем крајпуташа који надилази смрт; са врхунцем очињег чула у жутој мрљи континуитета и вертикалним стакластим телом које им пружа свеобухват времена, простора и трајања.“ Дакле, он гледа на књижевност сажимајући анђеоске висине и дубине крајпуташа. Као што у херменеутичкој традицији Ханса-Георга Гадамера читање није само разумевање текста, већ сусрет са предањем, тако и Громовић своју интерпретацију заснива на дијалогу прошлог и савременог. У том смислу, ова књига није само научна монографија – она је интелектуално путовање кроз културну и духовну меморију.

 Прво поглавље, Певање и мит – мрежњача, теоријски је и методолошки увод у књигу. Громовић овде истражује митопоетику савременог песништва, везе између поезије и мита, као и симболику боја и језика као средстава откровења. Његова анализа ослања се на теоријске моделе Гастона Башлара и Т. С. Елиота, али и на источњачке филозофске парадигме, градећи синтетички приступ који повезује мит, песничку имагинацију и духовно искуство. Аутор овде гради митопоетички оквир анализе и указује на улогу мита, боја, вертикале и духа у поезији. Поезија се ту схвата као виша форма мишљења, у којој мит није само наративни елемент већ структурална и егзистенцијална категорија. Као што Елиот у есеју Tradition and the Individual Talent сугерише да традиција није статичан репертоар, већ динамични однос – тако и Громовић анализира поезију као простор где се древно и савремено сусрећу у језичком акту.

 У другом поглављу, Рашке очи XIX века – видно поље, аутор реконструише културно и поетичко ткиво српске књижевности XIX века, као доба културне рекапитулације. Посебно је значајно што Громовић анализира ауторе попут Никанора Грујића и Кузмана Станића – маргинализоване фигуре српске књижевности, чији радови представљају драгоцене примере интертекстуалног дијалога са средњовековним изразом. Разматрајући дела Никанора Грујића и других представника „новог књижевља“, Громовић указује на дубоку укорењеност модерног песништва у православној духовности и византијском културном моделу. Кроз појмове као што су „поетска апологетика“ и „locus amoenus“, аутор слика рајски и идеализовани пејзаж српске уметничке свести. Појам „видног поља“ у овом контексту функционише као херменеутички алат: оно што видимо у књижевном тексту, а што наслеђује „рашке очи“, није само тематски садржај, већ и поетика, метрика, наративна структура и дух. Громовић показује да се у делима XIX века не препознаје само идеолошко (српство), већ и духовно (светосавље као поетичка основа).

Кроз анализу песничких опуса Растка Петровића, Ивана В. Лалића, Слободана Ракитића, Мите Димитријевића и других, поглавље Рашке очи XX века – жута мрља, уводи термине као што су песнички логос, семиотика споменика, васкрсење као поетичка категорија. Посебно је значајан увид у „центон поетику“ – спајање старог и новог, духовног и постмодерног. Громовић указује на слепе тачке у разумевању XX века – века који је често тумачен кроз идеологије, али не и кроз византијске или духовне рефлексије. Теме као што су Косово као митски простор, смрт и васкрсење Византије и семиотика крајпуташа указују на трајност византијског и хришћанског кода у модерној лирици. У есеју Теофанија и ангелофанија бави се феноменом анђела као поетског и симболичког субјекта у поезији Слободана Ракитића.

Ту указује на ангелолошку поетику присутну код овог аутора: „У песмама Слободана Ракитића које садрже мотив анђела са претварачком природом срећемо преобликовање мотива анђела у бројна поетичка исхођења. У том погледу, анђео надилази живот и смрт; из природе силази у зид фреске или обрнуто; човека претвара у сен; претвара се у анђеоску Србију или се спушта кроз време из себе садашњег у себе бившег. У сонету Збогом празно време, тужни свете из прве збирке песама Слободана Ракитића – Светлости рукопис (1967) запажамо мотив протејског анђела, који је неми сведок апокалиптичне визије света лирског субјекта и приказан је у ангелофанијском светлу.“

Громовић тумачи анђела као медијума између видљивог и невидљивог (трансцендентног), симбол духовне преобразбе, али и одраз колективне и личне историје, страдања и вере. Анђео се јавља као метаморфна фигура – он мења облике (протејски), појављује се у различитим световима: фресци, човеку, Србији, наводи Громовић. Он је и сведок, и облик, и посредник, а понекад и сам субјект визије. Аутор проналази паралеле између архетипског и авангардног, градећи мост између „рашког вида“ и модернистичке митотворности. Громовић тумачи поезију као „постапостолски говор“ – као што Павле говори у Првој посланици Коринћанима да „видимо као у огледалу“, тако и песници XX века говоре у алузијама, симболима, траговима. Те интерпретације надилазе формалну анализу и уводе читаоца у поетички мистицизам.

Завршно поглавље, Теопоетички обзори – стакласто тело, представља метафизички врхунац књиге. Громовић уводи појмове као што су Corpus vitreum, поетичка трифора, теофанија и ангелофанија, градећи концепт поезије као места откровења. Кроз анализу стваралаштва Слободана Ракитића, Светислава Мандића, Злате Коцић и других, аутор испитује феномене теофаније и ангелофаније, осветљавајући поезију као чин боговиђења, а песника као сведока светлости. Поменути су „песници прозирности“ – њихова поезија не описује, већ открива, и симбол је духовног и поетског вида у којем се сједињују телесно и метафизичко искуство поезије. Као што у теологији светлости (грч. photismos) тело светитеља постаје провидно, тако и песнички текст, у овој анализи, постаје медиј у којем се невидљиво приказује. Поезија добија статус свештеног простора – не естетски, него есхатолошки.

 Једна од највећих вредности Громовићеве књиге је њена херменеутичка доследност и интердисциплинарност. Аутор је показао изузетну упућеност у савремену теорију (од Гадамера до Криштеве), али и способност да те појмове примени на конкретна дела српске књижевности. Стил је академски, али не сув; Громовић успева да пише са научном прецизношћу и уметничком интуицијом. Научно, она представља изузетан допринос истраживању рецепције средњовековне естетике у модерној српској књижевности. Херменеутички, Громовић пружа продоран увид у песнички језик као простор између видљивог и невидљивог, мита и логоса, традиције и модерности. Поетички, дело је прожето живом интелектуалном енергијом и аутентичном интерпретативном имагинацијом.

Рашке очи српске књижевности Милана Громовића представљају пионирско дело на пресеку теологије, поетике и књижевне херменеутике. Оне нису само студија о рефлексима средњовековља у модерној литератури, већ и књига о духовном виду – о начину на који српска књижевност гледа себе, своје корене и свој мит. Ово дело повезује теоријско и поетско, научно и интуитивно, градећи јединствену визију континуитета српске културе и поезије. Својом дубином, ученошћу и поетском осетљивошћу, Громовићево дело стоји као важан допринос савременој науци о књижевности и као подсећање да уметност и духовност у српској традицији никада нису раздвојене. Књига поседује обимну литературу, индексе појмова и имена, што је чини прегледном и употребљивом за академску заједницу. Ипак, највећа вредност ове књиге је у томе што нуди нови начин читања српске књижевности: као дијалога са духовним, а не само са историјским и друштвеним.

Ова студија је не само допринос науци већ и позив на контемплацију: да се српска књижевност чита очима предања, кроз „рашке очи“, које виде дубље, даље и светлије. Она показује да су најважнија читања увек она која нису само анализа, већ и лични пут – пут од текста ка истини.