Саша Скалушевић Скала СВИ ТИ ДИВНИ ЗАЧИНИ ЗА КЊИЖЕВНА ДЕЛА
Предраг Милојевић: Рецепт за селско месо
Пресинг, Младеновац, 2025.
свој гнев угасише
комадајући суседовог петла
Петре Стојка
Након првог blitzkrieg читања ове заиста несвакидашње збирке песама, читалац ће јој се враћати изнова и изнова, као да се враћа неком древном кувару или збирци кулинарских савета и заборављених рецепата. Они који нису упознати са ауторовом прошлом збирком поезије (Разговори, 2013) или прозом (Минхен и друге приче, 2011), речником скаредних речи i уредничкiм радом, такође ће моћи (мада не без озбиљног кулинарско-књижевног искуства) да се пробијаја кроз софт, мочу, кртину и сланину Милојевићеве поетике која никога не оставља равнодушним.
Подељена на три дела, циклуса, збирка и нуди читаоцима управо оно што наслов и каже: Село, Рецепт и Месо. Али књижевно, дапаче.
Први циклус, нас заиста уводи у оно какво је то тло, мит, прича или сторија на коме се ова поетика гајила, сазревала и поникла. Почињала… Наравно, то није само Младеновац, Шумадија, Ибарски Колашин, Рашка, Космет; тај физички и духовни простор много je шири и универзално препознатљив, у уметничком смислу. Па тако песник креће, наравно, од себе:
Било је то у време док сам веровао
да у свакој нашој вароши
живи по један Буковски
а да само у Смедеревској Паланци
нема таквог песника
па дошавши из војске,
прочишћен, спреман за велика дела
отидох на Паланачко језеро
спреман да попуним ту празнину
да луњам сокацима
и бијем се са сељацима
Своје искуство, тог поднебља, са нагласком на незаборавне деведесете, преносиће даље од самог почетка истих, грађанског рата и распада СФР Југославије, све до бомбардовања СР Југославије од стране НАТО пакта. Управо у тој деценији је наш аутор и стасавао, сазревао, од момка постајао човек.
Истовремено се, док климајући главом
оправдавам његову превару
бомбама које нам падају на главе,
питам како се тако лако
претварамо у зликовце
помишљам како је ваљда
најважније сачувати сопствену гузицу
Сав тадашњи чемер, беду, санкције, хиперинфлацију, девалвацију валуте, парадоксе и судбине своје генерације, која ће бити готово кастрирана у свом зениту развоја и стваралачког сазревања, песник ће опевати тако да и они који су преживели ту ужасну деценију и имају кристално јасно сећање и они који немају појма о томе или су само начули, нешто помало видели кроз гомилу документарија и видео материјала – са ове пристојне дистанце моћи ће само да се осмехују. Они први – како су то све преживели, они други – што, богу хвала, нису морали.
Но то је само почетак тог „веселог пакла поезије“.
А шеф се прибере па сви заједно
у вреће у гепеку његове заставе
одвајамо адидас тренерке
из грчких донација.
Мора се живјети даље
У делу збирке под називом Рецепт, наредни циклус, могуће и најсочнији за читаоце, Милојевић се поиграва са својим алтер егом. И заиста, његов алтер его – попут Хенка Кинаског омиљеног (ваљда, свима) Буковског – овлашћен је да може потпуно радити у његово име све што аутор замисли, све што проповеда и приповеда. Смисли на јави или у машти. Његов алтер его послужиће му готово за исповед. Али не као што ће можда неко очекивати, као барикада, неуништиви бункер или изразита, гротескна крабуља иза које би се аутор скривао. Јер заиста, Предраг Милојевић је само дубоко скривена песничка тајна испод наслага и наслага, хрпа књига, антологија, успешних конкурса, наслова и имена аутора који су управо ту најпре проклијали на плодној црници Пресинг издаваштва, које је управо он као уредник, издавач, знао да пробере и узгаји у својој велелепној и обилној башти књижевности. Он нема од чега да се скрива. Он је само прекривен. Но као и сваки неуморни књижевни ратар али и визионар, након своје већ поменуте збирке поезије Разговори, прозе, речника и антологије посвећене совјетској ангажованој поезији и више стотина наслова које је потписао као уредник – занемарио је сопствену поетику, заборавио на себе, спасавајући и предајући се потпуно српској књижевности и издаваштву.
Међутим, он заиста има доста тога да каже, исповеда и опева. Он све зна о књижевним клановима, издаваштву, откупима књига, конкурсима, о томе ко је прзница или стипса, а ко безмудаш или килостер. Пиздица. Ко се како понио према њему, књигама или другим ауторима. Песник ће у том делу збирке педантно набројати све кукавице, завидљивце, лажљивце, шверцере, лицемере, подлаце, хуље и злобнике. Књижевне, дакако. Све мане и слабости од којих скапава српска књижевност и издаваштво. Сада можда и више но раније. Малена је то бара, а превише пуноглаваца. Али наш песник зна рецепт!
Пресинг би скинуо кошуљу са себе
и дао је теби да не будеш го, ко цар.
Коначно, након свих откривања, огољености и намерне нагости, у последњем делу збирке Месо, које долази као десерт са дигестивом, аутор одбацује свој алтер его, враћа се потпуно себи и узима за тему целог циклуса, оно што је можда и најлепше у поезији, о чему можда сваки песник и треба да пева, а то је љубав. Љубав изнад свега. Ту читамо једног потпуно другачијег песника који заокружује ову необичну али за све сладокусце поезије, хедонисте, љубитеље добре капљице, веома примаљиву књигу. Дубоко верујем да ће ова збирка врло брзо, баш због своје огољености и искрености, наћи пут до својих читалаца.
Препорука пића за ову збирку би изгледало овако: гинис и џим бим на почетку, након тога бојковчанка шљива или стара соколова 5 и, за крај, вино: багрина, тамјаника, траминац или бели бургундац.
Готово као старозаветни пророк, невероватном силином својих стихова, Милојевић се уздиже, израња својом потпуно другачијом (и за њега самог), луцидном, новом, до сада не тако често виђеном збирком поезије на нашем премреженом књижевном небу и гнојној земљи, да својом поетиком, рецептом за исту засењује многе кабатне (набеђене) наслове на које смо последњих година, успут приморани, наилазили. Дајући опет искрено себе, своје месо и кости које тако лако пуцају. Јер и док му његова муза у том последњем циклусу пева:
Зато остани да лежиш у конопцима
врати се на Косово и погини
певај о Крајини кад се напијеш
о грешни песниче
недостојан си мојих белих сиса
које ћеш видети само
ако се једног дана
премести Кинески зид у Палестину
Таквих који чине подвиге,
радничка класо
који гину и верују
пишу песме и горе у ватрама
таквих имам где год окренем корбач
Песник остаје чврсто са ногама у нашој књижевној каљузи, попут јунака из филмова или романа Живојина Павловића – изударан, прљав или го, можда преварен, рањен. Али не и поражен. Јер Милојевић пева о ономе што је било, што јесте и што ће бити на пијаци у нашем књижевном селу.