Ранко Павловић
СВИЈЕТ СНОВИЂЕЊА СТВАРНИЈИ ОД СТВАРНОСТИ
Саша Радоњић: Кратка теорија свега
Соларис, Нови Сад, 2025.

Саша Радоњић не би био то што јесте да сваким својим новим дјелом не доноси нешто ново у композиционом, мотивско-тематском, али и – што је много битније – у суштаственом погледу. Његова научна фантастика има „земаљску“ подлогу, дакле, не бјежи са своје планете (осим кад и њега и планету Машта поведе на  излете), да би читаоцу приближио оно фантастично што је заправио и дио, или бар дјелић, и његовог, читаочевог бића.

Дакле, из романа Кратка теорија свега сазнајемо да је планета Земља мозак, она неопходна куцавица која одржава све на окупу, пупак (можда онај Кастанедин) цијеле васионе. Зашто? Зато што има зачин „из кога све происходи“. А тај зачин, замислите, зове се – машта. Да бисмо били још зачуђенији, писац нам тврди да је машта сами Бог и да је она/он створила/створио нешто што се разликује од биљака и животиња, а то је – аватар, звани човјек. Треба овдје, можда одмах, рећи да је Радоњић у помоћ позвао Френка Херберта, оног психолога из Солариса Станислава Лема и из серијала Дина, да би нам предочио „кратку теорију свега“, помажући нам, или збуњујући нас још више, поднасловом СФ анти-авантура. Писац ће Херберта учинити и ликом свог романа, никако не случајно или из неких „декоративних“ разлога, већ сасвим смислено. Све то није могло проћи без чувеног Лемовог романа Соларис и Криса Келвина који ће преузети кормило приповиједања – али оставимо то начас по страни, јер није добро на самом почетку „открити све карте“, не рачунајући оног „кеца из рукава“.

Драма, покаткад чак и у књижевној форми, почеће када Келвин и Лем започну да рашчитавају рукопис Кратке теорије свега, на чије странице су и изронили из магме океана који омотава планету Соларис. Када Келвин почне трагати за својим идентитетом, поставиће себи, али и читаоцу, можда суштинско питање: „Шта може књижевни лик, са почетне, празне странице рукописа, јер прва страница сваког дела је пустињски и скоро аветињски неиспуњена садржајем, дакле шта може нестварни лик, таквим зеницама видети у дубини исписаних страница рукописа, изузев обриса далеке обале океана Соларис чије олује још увек не допиру до свести Криса Келвина, свести која је ембрионална, опијена заблудом о сопственој реалности.“ Суштинско питање или замка Саше Радоњића? Прије ће бити ово друго, јер садржај који ће услиједити сукцесивно ће давати одговоре који ће читаоца напросто вући ка крају романа. А Келвин и Лем ће (прво у кратком драмском трактату) у међувремену кренути у лов за аутором Кратке теорије свега, можда би смисленије било рећи – за „извором“ који би био Све и Ништа.

„Калиополис је био град лепоте и страха.“ Том реченицом Саша Радоњић читаоца уводи у свијет сновиђења, који је толико реално осликан да се стиче утисак да онај који чита напросто осјећа да се вози пјешчаним или воденим возилима, гледа зграде које дишу, ноћу бјежи с улица уступајући их подземним чудовиштима. У том граду машта је погонско гориво, а „кратка теорија свега“ – мапа помоћу које се креће Келвин. Или писац овог дјела. То за читаоца није битно, тим прије што ће и он сам, читалац, на волшебан начин постати лик необичног романа. Келвин (у коме су, по мом скромном суду, сублимисани аутор овог романа, вријеме прошло, садашње и будуће, нека рјешења из најпознатијих романа СФ жанра и, најкраће речено, све у свему), дакле, Келвин трага за аутором Кратке теорије свега, осјећајући да трага за самим собом. (Узгред, можда Радоњић овдје пречесто читаоца подсјећа на машту, на тај зачин по коме се наша планета разликује од осталог дијела васељене.) У пешчано-океанском архипелагу ни Станислав Лем, кога случајно сусреће, не може помоћи ни њему ни Келвину. Одговор је вјероватно у библиотекама, у том бескрајном океану знатижеље.

Одговор ће тешко наћи без помоћи. Зато позива још једног познатог аутора СФ жанра, Френка Херберта који, заједно са Лемом, у „болници душе“, сецира оно најбитније у бићу аутора Кратке теорије свега. Пошто ми није намјера да препричавам роман (ако се он уопште може препричати, као на примјер Острво с благом Роберта Луиса Стивенсона), овдје ћу само рећи да се код Радоњића машта на чудесан начн преображава у други облик маште који личи на неки облик стварности. Управо то читаоца веже за ово штиво и он жури да се прикључи већ назначеним актерима у одгонетању нечега за што нико не зна шта је (осим, ваљда, писца овог романа који ће на крају све да разјасни).

Слова, писмо, језик… Какву је прашуму од тога створио Саша Радоњић! Само, читалац се кроз ту прашуму лако креће, нису му потребни путокази, и успут спознаје да је све што јесте заправо баш то све, можда опредмећено у слову, у непознатом језику који је свима познат. Сигурно ће бити оних читалаца који ће рећи да Радоњић у својој Краткој теорији свега баштини Лемовог Солариса, али ће му други читаоци повјеровати само ако томе дода да он ништа не преузима, него ствара нову измаштану стварност која нам, поред осталог, доноси и нека нова научна спознања која нису била људском уму приступачна у времену када је Лем стварао своје дјело / своја дјела. Уосталом: „Јер, Пустињско-Океанско Царство, као да је постало храм, исписан хијероглифима, шифрама. И свако слово, свака црта, постала је реч Божија. У почетку беше… Машта. И Машта беше код Бога. И Бог беше Машта.“ Ко хоће да вјерује, препознаће у овоме логику. Можда не баш ону која је блиска нашем данашњем човјеку, на овој нашој планети. Јер, „И, виде Келвин, да је све… створено из… ничега. (То јест, из Маште).“

Радоњић, не случајно него сасвим смишљено и смислено, радњу романа стално враћа на прву, неисписану страницу рукописа Кратка теорија свега. Јер, све је истовремено и почетак и крај свега. Можда баш зато овдје сусрећемо и нека обиљежја из његових ранијих дјела, рецимо фиктивни (а сасвим реалан и препознатљив) град Сутон, фусноте, вечерњи доручак. Panta rei, давно је рекао филозоф. Ко зна када се вечерњи доручак смјестио у фусноту на главном тргу Сутона? Можда је тај вечерњи доручак у оном хотелу без лифта али са лифтобојем спреман од мислећих алги, живе воде из Океана и пустињског пијеска Аракиса за Криса Келвина?

У роману се јавља још једна занимљива личност – Петар. Он ме, ни сам не знам зашто, много подсјећа на Кочићевог књижевног јунака Онај иза каце. Уосталом, њега можда најбоље карактерише овај кратак инсерт: „’Сваки портал води дубље у тебе самог’, чуо је Петров шапат, али Петра нигде није било. Само његов глас, расут по хоризонту свести“. Као што и Оног иза каце Кочићеви јунаци окупљени око ракијског котла, не виде – само чују његов глас који, као хор у античким драмама, упадицама уноси живост у разговор кад мало малакса.

Када се коначно, у посљедњој трећини романа, и „физички“ појављује аутор Кратке теорије свега, он сам себе објашњава обезнањеном Келвину: „… нисам ја измислио ову Теорију. Она се отворила мени када сам дотакао ивицу ништавила.“ А ништавило је – додајемо ми – све што није Машта, која јесте све. “

„Машта је једина сила која може да превари Смрт.“ Ову реченицу сусрећемо при крају романа, у оном дијелу када књижевно обликовање аутора Кратке теорије свега поприма аутобиографска обиљежја писца, оног о коме ћемо на крају књиге читати уобичајену биљешку о аутору.

Пошто је роман почео Епилогом, логично је (зар?) да га заврши Прологом у коме за машту каже да је она „универзални код, језик којим се свемир споразумева са самим собом“. Ако би овоме требало шта додати, онда је то свакако чињеница да је овај изузетно занимљив роман исписам кратком, разумљивом реченицом и да га читалац слободно може домишљати – јер су његова поља асоцијативности толико пространа, да за сваку нову маштарију има довољно мјеста.