Небојша Гајтановић
ПОТРЕБА БУДНОСТИ

 

ГРАД НА ГОРИ

Отишао у пејзаже. Кристали блистали.

Дани опрани у крви Јагњетовој.

Проширење свести и палимпсести.

 

Виноградар обрађује винову лозу,

а ја своју душу у лековитој тишини.

И светли облаци било куда, свуда.

 

И дубок студенац, град на гори

и Божји младенац. И ова песма,

која није дуга као пешачење.

 

БАКЉА

Каже:

Не можеш прегазити реку,

а да се не поквасиш.

 

Ако не дозрева као грожђе,

човек се суши као посечена клека.

 

Голубу вашке одузимају снагу,

а човеку привиди.

 

Не можеш одредити мере ветру,

али можеш пронаћи комад неба

под којим ћеш бити бакља.

 

ПРЕЛАЗ

То је трен

као кад Исус исцели месечара,

трен драгоценији

од хрисолита,

кад свучеш са себе старо

да би задобио ново,

кад погледаш звезду на Истоку

и сагледаш намере и дела,

које су

као дар на жртвенику.

 

ДУБОКО У НАМА

Тихо је, као у цркви.

 

Дан блажен

као сан праведника.

 

Бити, значи не бити

као честица у материји.

 

Дубоко у нама

усађен Декалог,

да робујеш

само слободи.

 

Ни сви сатови не могу

измерити вечност.

 

ПОНИРАЊЕ

Рибе пливају узводно

и рибе пливају низводно,

 

а дух припада Небу,

а тело земљи стреми.

 

ПОТРЕБА БУДНОСТИ

Пишем,

као кад палим воштане свеће

на задушнице.

 

Као баштован о повртњаку,

као рибар о улову

мислим о Оцу поезије

крај листова тикве,

 

о Оцу поезије,

који кроз песника пише

кад су мисао и дах у сразмерју.

 

И све је само трен,

који се упије у источно небо,

или…

 

Господе,

зато бирам потребу будности.

 

Гајим молитве као препелице.

 

ИСПУЊЕЊЕ

Покрећем се изнутра

као извор

из срца планине.

Мисао о Небодржном

није пена на језеру.

Мисли о Светлобитном

као стубови храма.

Увек је каквоћа

важнија од броја.

Само зачињено сољу

не обљутави.