Миливој Ненин
МИЛАН САВИЋ И ЛАЗА КОСТИЋ
Спорне тачке једног пријатељства

            Постоји писаћи сто Милана Савића у Матици српској. За тим столом нико више не пише. Памтим и ко нам је тај сто показао у време док смо читали Милана Савића. Знамо и шта су матичари, тада, држали у том столу. (Није за објављивање.) Али, нисам рекао у чему се огледа посебност тог стола. То је сто за којим се стоји док се пише. Тај сто се, као одело, „шије” по мери писца. (Имао је такав сто и Лаза Костић.)

            Док почињем причу о столу, који је поделио судбину са својим власником, истовремено у глави сређујем књиге Милана Савића. Покушавам да се сетим колико смо његових књига, Зорица Хаџић и ја, приредили за штампу. Идем редом: најпре смо приредили аутобиографију Прилике из мога живота (2009); а годину дана касније приредили смо две књиге: књигу једноставног наслова Лаза Костић и књигу портрета Наши стари. (Ко је пажљив читалац, откриће у тој трећој књизи и портрет Милана Савића.)

            Не знам да ли је у овој сали дозвољено самохвалисање, али да ништа друго нисмо урадили сем што смо приредили Савићеву књигу о Костићу, заслужили бисмо да се нађемо овде где смо[1].

            Наиме, ово иде у ред (већих) открића у српској књижевности, Зорица Хаџић је у Рукописном одељењу Матице српске открила целовит рукопис Савићеве књиге о Костићу. Тај рукопис је, природно, већи од књиге коју је Матица српска објавила, прво у Летопису Матице српске, а после у посебној књизи 1929. године. Јер, Милан Савић је, по тадашњим матичарима, био „скроз онемоћао старац” и над његовим животним делом извршено је касапљење – отменије речено: цензура. Матичари су исекли књигу – вероватно са жељом да сачувају седу главу од бруке и срамоте…

            Колико су брижни матичини цензори тада имали слуха за литературу, показало се после четири стиха, које су изоставили. Донећу те стихове, мада ће нам ти стихови закомпликовати живот још једном. Из Костићеве песме Стогодишњица Саве Текелије изостављена су четири прва стиха, које је Савић цитирао. Прва два, обична, неутрална („Мећава је, цича зима / светосавска вејавица”), а друга два, жива и сликовита („око ветра, силног свирца / снег је коло уситнио”).

            Нећу анализирати шта су све матичари брисали из дела Милана Савића. Те брисане делове донели смо тако што смо их ставили у угласте заграде. Али, чињеница  да су, између осталог, изоставили текст Лазе Костића о Михајлу Крестићу – сведочи о потпуном одсуству осећаја за судбинско у животу једног народа. Говор победника – Лазе Костића – био је испреплетен са некрологом Михајлу Крестићу[2].

            Мада, доскочио им је Милан Савић. У садржај је убацио делове којих у књизи нема – тако је читаоце упутио на траг о постојању другачијег рукописа.

            Скачем у овом тексту с теме на тему; а још га нисам честито ни почео. Прво морам исправити грешке. Грешке делим на опасне и безопасне. А могу их поделити и на случајне и намерне. Дакле, безопасне су оне грешке, које су лако видљиве. На пример, кад уместо „понедељак“ пише „пондељак“… Те грешке може исправити и вештачка памет. Опасне грешке су кад уместо „блажи“ пише „ближи“; кад уместо „ред“ пише „рад“ и слично. Нећу прескочити ни намерне, а опасне грешке (мада оне имају неко друго име). Али, да решимо прво ову грешку, које у Савићевој књизи и нема!

            Проблем почиње када узмемо у руке Сабрана дела Лазе Костића у редакцији Младена Лесковца, књигу Песме, коју је 1989. године, приредио Владимир Отовић. Тамо, уместо „ветар“, прелазим у номинатив, пише „ватра“! Наравно, и ватра иде тамо где је цича зима.

            (Међутим, ја више верујем „скроз онемоћалом старцу” из 1929. године. Савић је очито знао те стихове наизуст.)

            Али, да ипак  решим загонетку онако како се загонетке решавају. Издавач, а не Отовић, пише: „Костићева књига Песама, објављена 1989, у издању Матице српске, прештампана је на првоме месту у непромењеној целини, онако како ју је сам Костић припремио”.

            Ствар је до краја поједностављена. Уз помоћ Гордане Ђилас, долазим до књиге Костићевих Песама из 1909. године и видим – преко „ветра“ – да је Милан Савић био у праву!

            Међутим, много је занимљивија грешка коју бих описао као опасну и намерну, и није из домена словних. Реч је о томе да је један наш писац, чије име нећу ни поменути, саставио књигу о плагијатима у српској (али и у хрватској) књижевности. Разбио је писце на парампарчад! Показао је да су крали из европских књижевности, преко превода, читаве песме… Једини проблем је био што је тај писац имао мали фелер: волео је да измишља. Српски речено – био је лажов. Приписао је Савићу да је био преводилац са француског језика.

            А Милан Савић као да је покушао да предупреди ту грешку. У књизи Прилике из мога живота, написао је читаво поглавље о томе како и зашто није научио француски језик.

            А почео је, приватно, да учи француски. Међутим… Десетогодишњи дечак, Милан Савић, вешт у уличним тучама, са јачим патриотским осећањем него жељом за учењем француског језика, насрнуо је на наставницу, пошто се подсмевала одежди српског владике. Наставница је, некако у исто време добила и хонорар и батине, а Милан Савић је престао да учи француски језик. Ова дигресија о нашим наравима, само је мала екскурзија пред причу о односу Милана Савића и Лазе Костића. Али је ово и прилика, коју нећемо пропустити, да кажемо да је Савић преводио са немачког језика. Између осталог, превео је и Гетеовог Фауста.

*  *   *

            Коначно узимам у руке аутентичну Савићеву књигу о Лази Костићу, објављену 2009. године.

            Пред нама је једна топла и узбудљива књига која има свој почетак и крај. Почетак је мит о младом Лази, коме се Милан Савић са страхопоштовањем јавља, а на крају је Лаза на мртвачком одру, готово исти као пре педесет година…

            Кад год је то могао, Милан Савић је пуштао Лазу Костића да сам говори – отуда се Лаза указује као жив. Овде имамо испреплетена сећања, документе, рецепцију Костићевог дела, анегдоте; читаву једну галерију разноврсних ликова (од оних епизодних, као што је Јован Миличић Ђаво, Лазин верни пратилац у шетњама око Петроварадина, па до главних као што је Симо Матавуљ…)

            Писао сам о пријатељству Милана Савића и Симе Матавуља: закључио сам да је то било пријатељство без иједне пеге[3]… Узгред, ако погледамо ко је све везивао Милана Савића и Лазу Костића – чини ми се да би на првом месту био Матавуљ. А онај ко их је унеколико раздвајао био је Антоније Тона Хаџић. Лаза Костић је Тону волео (види се то из огромне преписке са Тоном и из обраћања Тони), а Милан Савић за Тону није марио. Напротив. (Интересантни су Костићеви савети Савићу како да живи са Тоном. Сажетак би био: знаш шта Тона може дати и не очекуј ништа преко тога.) Међутим, није Тона кварио односе Милана Савића и Лазе Костића.

            Спорна тачка (из наслова) био је Змај. Јесте Змај био неко ко их је везивао; са Савићем је био у кумовској вези, а са Костићем је био побратим. (Узгред, и Костић и Савић су побратими.) Али, околности су биле такве да се Змај два пута указао као спорна тачка између Костића и Савића.

            Историја настанка Костићеве Књиге о Змају је позната. У марту 1899. године Милан Савић моли Лазу Костића да говори на Змајевој прослави. (Обележавало се педесет година Змајевог књижевног стваралаштва.) Лаза Костић је пристао, уз напомену да неће говорити дуго. Само предавање одржао је 24. новембра 1899. године. (Помиње се понегде и 23. новембар – отуда инсистирам на датуму.)

            Прота Јован Вучковић, ректор Карловачке богословије, а у том тренутку и потпредседник Књижевног одељења / одбора Матице српске, пише оштар извештај у Бранковом колу о Костићевом говору. Почињу напади на Костића… У једном тренутку нема више публикације у којој би се Костић могао бранити.

            Лаза Костић очекује помоћ од Милана Савића и Матице српске. Али, Матица није пристала на Костићеве понуде. (Прво је Костић понудио да чита проширени текст о Змају пред члановима Књижевног одбора; а друга понуда се тицала објављивања тог, проширеног, текста у Летопису Матице српске.)

            Лаза Костић је био приморан да напише читаву књигу и објави је о свом трошку. (Наравно да је Костић и ту књигу нудио Матици; али, скратићу ту историју нуђења рукописа, уз напомену да га је наш јунак неколико пута „завршавао”.) А желео је, још, да уколико му остане новца, штампа и „документарну историју те књиге”. То се није догодило.

            Оно што поуздано знамо, ако би се данас правила та књига, добар део те (необјављене) књиге чинила би преписка између Милана Савића и Лазе Костића.

            Пријатељство између наших јунака ту је било на озбиљној провери. Милан Савић је стао на страну Јована Јовановића Змаја – односно, радио је на смиривању и заташкавању сукоба (уз веру да ће их време измирити). Из писама Милана Савића Лази Костићу знамо и какво је Савић понудио решење: да Костић не објављује Књигу о Змају, већ да рукопис преда Матици, уз обавезу да се не сме објављивати у наредних пола века.

            А то је било последње што је Лаза Костић желео.

            Рекао сам већ да су Савић и Змај били кумови; Костић је и са Савићем и са Змајем био побратим. Али, најважнији податак, који иде у прилог Милану Савићу, и који је у супротности са нашим наравима, нисмо открили. Наиме, тих година (и то сазнајемо из преписке) Савић је у сукобу са Змајем. Прекинут је сваки контакт. Поновило се оно што смо знали о Савићу. Иако му је, на пример, у тадашњем књижевном животу Новог Сада, најљући противник био Тихомир Остојић (чак се и двобој помиње) – као уредник Летописа Матице српске, Савић је сваку књигу из српске књижевности 18. века, слао Остојићу на приказ! Уз коректно писамце.

            Показао је Милан Савић да човек може да се дигне изнад личне сујете – када је општи, у овом случају књижевни, интерес у питању.

            Обећао сам опис још једне спорне тачке. Поново су у игри исти актери: Змај, Савић, Костић… Али, сада је Змај мртав. Година је 1909 – претходне, 1908, на ред је дошао и Костићев јубилеј.

            Но, 1908. године, почетком марта, умире Матавуљ и јубилеј је пао у други план.  Матица српска се обавезала да ће објавити Костићеве песме; а избор би требало да сачини сам песник. Била би то нека радна варијанта јубилеја.

            Али, и мртав Змај не оставља Костића на миру. Долази му у снове; обликује му литерарно дело; једном речју – прогони га… Змај је, и мртав, светионик српства, док је Лаза Костић и жив – догорела и заборављена свећа…

            Кад кажем да мртав Змај долази Костићу у сан, онда мислим на тумачење Костићевих снова из пера Радивоја Стоканова. (Психоаналитичари су помињање Титела у сновима Лазе Костића доживели као тражење неког античког телета.) Међутим, показао је то Стоканов, Лазу Костића је прогонило Змајево писмо из 1875. године. Реч је о изборима за угарски парламент, који се нису, за сваки срез, одржавали у истом дану. Светозар Милетић, вођа Српске народне слободоумне странке, лежерно је ушао у изборну трку и 6. јула 1875. године, изгубио изборе у Башахиду (данашњи Башаид). Избори у тителском срезу, у Шајкашкој, били су заказани за 11. август исте године. Требало је убедити кандидата за посланика у поменутом срезу, Лазу Костића, да уступи кандидатуру Светозару Милетићу. Вођа је вођа. Тај прљав посао на себе је преузео Змај. Лаза Костић није имао много избора. Те године су почела Лазина потуцања по свету… Ту је и корен њиховог сукоба.

            Показао нам је Стоканов и како је Змај „обликовао” Костићев избор Песама  из 1909. године. Уврстио је Костић слабу песму („стихована публицистика”) Иза Драгина порођаја, само да би подсетио на Змајеву песму Њеном величанству Краљици Драги…

            Милан Савић се у Костићев избор песама није мешао. Супротставио се Костићу тек када је овај пожелео да у избору штампа и писмо које је уз песму Прерано објавио у Делу. (Песму Прерано Костић је наменио Споменици Војислава Илића. Не само да га је Одбор за прославу позвао, већ му је и председник Одбора лично, Змај, упутио позив… Да скратим: песма у Споменици није објављена, а Костић је уз песму у Делу објавио и писмо уреднику Дела, у којем је изнео историјат те песме. Писмо је неповољно по Змаја. Догађај је из 1895. године. Наш песник је тада у Крушедолу.)

            Змај тада, рекао сам то већ, док Костић 1909. године обликује избор из своје поезије, није међу живима, а Савић га још једном брани. У првом случају бранио га је пред савременицима, а у другом случају – пред историјом.

            Преживело је пријатељство Милана Савића и Лазе Костића и тај сукоб.

            Остављамо Лазу Костића на уласку у 1910. годину, како се спрема да нађе стан у Бечу, у близини Савићевог – да могу заједно да прошетају до кафане у којој ће пити плзенско пиво…

            Но, равнотежа у тексту се померила. Као да сам више писао о Костићу, него о Савићу. А прогони ме једна Савићева реченица.

            Враћам се брзо у књигу Прилике из мога живота, али и у нашу стварност. Огледао се Савић, као ђак, и за коцкарским столом. На срећу изгубио је новац на картама: онако како се новац губи – део изгубите одмах, а остатак изгубите када одете да повратите изгубљени новац! Школски пример. Новац, који му је стигао од куће за куповину зимске гардеробе, надоместили су му другови: уз услов да карте више не узима у руке.

            И сада долазимо до Савићеве реченице која ме прогони. Парафразираћу је. Пита се Савић шта би било, да је онда на картама добио.

            Нисам заборавио ни Савићев писаћи сто. Да сам писао за тим столом, овај текст можда не би био ништа бољи – али би сигурно био краћи.

 

[1] Сала је била у Новом Кнежевцу, некадашњој Турској Кањижи, родном месту Милана Савића, некадашњег секретара Матице српске и уредника Летописа Матице српске.

[2] Михајло Крестић, трговац и политичар из Титела, који је организовао Костићеву изборну кампању, умро је на дан Лазине победе на изборима за угарски парламент, 30. октобра 1873. године. Година рођења се не зна, а рођен је у Иригу.

[3] Миливој Ненин, Савић Милан, Ниш и Нови Сад, 2011.