Микица Илић
У ТАЈНОЈ МИСИЈИ

Шесте године мог службовања код Јакова Јездимировића, пођох као његов ордонанс на далеко путешествије које ћу памтити до краја живота. Пре похода мој господар је получио полковнички чин, такорећи на реверс, и сада је имао да оправда ванредно унапређење учествовањем у тајној мисији. Одредиште нам је била Черна Гора, где је већ три године господарио извесни самозванац који се лажно представљао као усопши всеросијски император Петар III Фјодорович Романов.

Императорка Јекатерина Втораја је издала указ који нам је прочитан пре него што смо кренули на пут:

…Од неког времена појавио се у Черној Гори у тамошњем дивљем, у незнању огрезлом и грабежи склоном народу, скитница који себе назива покојним царом Петром Трећим, а некада и Шћепаном Малим. Овај преварант, коме је било мало што је нашао уточиште код Черногораца и банду са којом је почео да пљачка трговачке караване, намислио је да после првог успеха прошири своју замисао, шаљући у своје име емисаре на разне стране. Неки од њих су се писмима обраћали нашем изванредном и опуномоћеном министру у Бечу, кнезу Голицину. Из тих писама (чије вам копије шаљемо да бисте се боље упознали са околностима) и на основу других података, поуздано се може закључити да ће такви самозванчеви посланици бити упућени и у Русију. Може се десити да се и он дрзне и прекорачи нашу границу…

Императорка се плашила да ће Самозванац доћи у Росију и организовати дворски преврат. Зато га је требало онеспособити тамо где је и поникао, да се пошаст не шири даље.

Черногорску мисију је предводио Његова екселенција, млади књаз Јуриј Владимирович Долгоруков, по чину генерал-мајор. Чланови мисије су још били: новопечени полковник Јаков Јездимировић, подполковник Фјодор Фјодорович фон Герсдорф, артиљеријски подполковник Алексеј Петрович Лецкој, мајор Андреј Григоријевич Розенберг, мајор Стеван Шаровић – Петровић, родом из Подгорице; капетан гроф Иван Васиљевич Војнович, пореклом из Новог; хусарски капетан Родион Степанович Пламенац, родом из Црмнице; капетан Иван Мидовској, подофицири Преображенског полка Сиромјатников и Акиншин, Јездимировићева браћа Срдан и Димитрије, и моја маленкост.

Полковник Јездимировић, мајор Шаровић, Срдан, Димитрије и ја на путешествије смо кренули у највећој тајности. Наша имена нису нигде уписивана у протоколе. Тек касније сам схватио да смо нас петорица заправо били у посебној тајној мисији унутар тајне мисије изасланика Њеног величанства, књаза Долгорукова.

Путовали смо као лажни трговци, јер нисмо смели да се отворено показујемо пред млетачким властима. Његова екселенција, књаз Долгоруков је имао лажни пасош на име трговца Баришњикова, полковник Јездимировић и његова браћа су били трговци Стрељникови, а ја сам био трговачки помоћник Иванов. Пре једанаест година бејах стигао у Росију као лажни Черногорац, а сада сам походио Черногорију као лажни Рус.

Док смо се одмарали у једном друмском свратишту, слушао сам генерала Долгорукова како диктира свом секретару, мајору Розенбергу, званичну белешку о мисији:

Божјом милошћу, ми, књаз Јуриј Владимирович Долгоруков, а по наредби Њеног Величанства, Најузвишеније и Најмоћније Императорке Всеросијске, Јекатерине II Алексејевне, кренусмо пут Черногорије, месеца јула, године хиљаду седамсто шездесет девете, да истражимо случај ондашњег самозванца који се представља као блаженопочивши росијски император Петар Трећи, а којег черногорски народ прозва Шћепаном Малим…

Ствар је била у томе да је Росија тражила савезнике у рату са Турцима, а Черногорци више нису били вољни да ратују за росијске интересе, јер Петербург није признавао њиховог господара Шћепана Малог. Зато је императорка послала нашу мисију у Черногорију, да изгладимо односе и да порадимо на подизању свеопштог устанка противу Агарјана. Књаз Долгоруков је морао по сваку цену да уразуми Шћепана Малог, да се више не представља као император Петар Трећи, јер је тако угрожавао Јекатеринину владавину у Росији.

Императорка је препоручила генерал-мајору Долгорукову да поведе са собом у Черногорију полковника Јездимировића и мајора Шаровића, јер су њих двојица одраније добро познавали Самозванца. Све ми је постало јасно тек када сам видео ко је заправо Шћепан Мали, који се појавио у Черној Гори исте године када је напрасно умро митрополит Василије Петровић Његош у Петербургу. У престоници се говоркало да је митрополит отрован, да би се Шћепан Мали лакше зацарио у Черној Гори.

Нећу овде дужити о двонедељном путешествију од Петербурга до Пизе, а потом даље преко Венеције и Сенигалије до Анконе… које је било скопчано са великим опасностима да будемо разоткривени, али се, ипак, срећно окончало.

У Пизи смо се сусрели са грофом Алексејем Григоријевичем Орловим који се ту наводно лечио, а заправо је припремао поморски удар на турску средоземну флоту. Његова екселенција књаз Долгоруков је предао своја писмена овлашћења грофу Орловом, а овај нам је заузврат доделио двадесет шест Бокеља који одраније беху ступили у росијску службу, да нас прате током пловидбе за Черногорију. Ту нам се придружио и трговац Кнежевић, родом Новљанин, који је дуго живео у аустријском граду Трсту. Њега су доделили генералу Долгорукову као толмача, јер је, ко бива, добро знао росијски јазик. Обзиром на то да смо и ми говорили росијски и сербски јазик, те смо исто тако могли бити књажеви толмачи, пре ће бити да је Кнежевић причислен нашој мисији да нас шпија.

Из Анконе смо великим трговачким једрењаком допловили до обала Млетачке Арбаније. Гроф Иван Васиљевич Војнович је као капетан вешто управљао нашом лађом, уз помошч некаквих сокоћала и поморских карти. Успут смо прошли поред Дугог отока, Лесине и Корчуле. Са брода сам видео знамените градове Рагузу и Будву, као и улаз у залив Боку. Када смо приспели надомак Черногорије, укотвили смо се између комунитаде Паштровићи и Спича, на самој граници Млетачке републике и Османске царевине.

Претоварили смо на трабакулу товаре олова, праха и кремена, мускете, направе за рушење утврђења, униформе, сабље, медаље и другу робу, а потом се у глуво доба ноћи, по месечини, превезли до обале. После три сата веслања по мирном мору, искрцали смо се у само праскозорје на пустом жалу Чања, где нас је дочекала скупина наоружаних Черногораца.

– Претоварите барут и олово са трабакуле на мазге! – капетан Пламенац им је одмах издао наредбу. – Давай, давай! Быстрее![1]

– Што збориш, аветињо, јадан не био?! – бунили су се Черногорци. – Није Бог створио нас Черногорце да будемо амали, но витезови!

После много тешких речи са обе стране, Черногорци су остали упорни да им се плати истовар и превоз барута и олова, које им је росијски Двор слао као војну помошч. Напослетку, капетан Пламенац није имао куд, па је одрешио кесу.

Преко дана смо мало предахнули и окрепили се лозовачом, пршутом и сиром. У поноћ кренусмо да се пењемо уз кршевите, стрме литице. Узани, кривудави путељак, налик на козју стазу, водио нас је између сивих, оштрих стена и поред вратоломних, дубоких провалија. Ишли смо у колони по један, натоварени тешким пртљагом и наоружањем. Домаћини нам рекоше да држимо међусобно растојање, ако би се когод оклизнуо и стрмекнуо у амбис, да не повуче са собом још неког. Провлачили смо се између жбуња, пажљиво газећи по стенама, јер нас је сваки неопрезни корак могао скупо коштати. Док смо се пели узбрдо, на несрећу је зашао месец за облаке, па нисмо видели даље од носа. Пошто је ноћ била топла, обливао нас је мртвачки зној. Напослетку, после шест сати верања, стигли смо у освит зоре на зараван са које се пружао поглед на морску пучину.

Ту смо се мало одморили, а потом кренули даље. Књаз Долгоруков и гроф Војнович су појахали магарце које смо добили на послугу од једног домаћина. Ја сам водио за улар магаре генерала Долгорукова. Коначно, након пуна два сата, стигли смо у Глухи До, у Црмничкој нахији, где смо решили да добро предахнемо.

Предвече смо наставили даље и после поноћи стигли у намастир Светог Николе у Брчелима, који се находио уз међу са Млетачком републиком, на пушкомет од турске границе.

Одломак из романа У ПОТРАЗИ ЗА НОВОМ СЕРБИЈОМ

[1] Хајде, хајде! Брже! (рус.)