Ксенија Катанић
СПИРАЛА СПИРИТУАЛНИХ РАСПОЛОЖЕЊА
О песничком делу Славомира Саше Нишавића

            Као градитељ специфичне визије и стила, Славомир Саша Нишавић поета је модерног сензибилитета. Његово име се давно урезало у пажњу читалаца, јер поетску вокацију негује више од 30 година, што је доказ да радо борави у нестварним просторима песме. Саздаје је из дубоке животне потребе, јер је она стил његовог живота. После првих књижевних покушаја, пробуђен сензибилитет је 2003. изнедрио иницијалну збирку Придржавање душе, која је насловном синтагмом зарана (пресудно) обележила сву потоњу Нишавићеву поезију. Показала да је, као ентитет, душа њен постамент. Нишавић је, већ у првој списатељској фази, открио самосвојан песнички дар и потенцијал. Ове одлике је потврдио и збиркама Кошуљица (2004) и Гребени (2007). Прихваћен је као уметник интелектуалних настројења, као стваралац који, продубљујући своју артистичку осетљивост, гаји култ лепих речи, трудећи се да песму доведе до максимума експресивности. Након ове три песничке збирке, његова стваралачка генеза била је у сталном успону. Опус се све више усложњавао, а новосадски песник посветио непрестаном унапређивању језичке културе и креативно-стилских квалитета. После временског интервала од готово десет година, појавила се и, дуго очекивана и у много чему егземпларна, песничка збирка Заборављени дечак (2018). Доказ да је, крећући се у матици модерних токова, поета дуго градио пејзаже својих мисли. Да је, као лиричар интелектуалног типа, стварао у знаку богатства темперамента и маште. Посведочио да, у контрапунктском прожимању тема широког спектра, вешто кондензује своје опсервације о животу и свету. Потом су се јату Нишавићевих песама придружиле и збирке Честица (2020), Гавранов хлеб (2021) и Петељка (2022), којима су критичари такође одали респект завидним естетичким оценама. На пример: изразита индивидуалност, мисаона и молитвена интонација, дар опсервације, искрен тон, емотивност и имагинативност, кохерентност и сажетост израза, комуникативност… Оригиналне метафоре, узбудљив свет маштања, одсликале су раскошне асоцијативне перспективе, зазвучале новим смислом. Осветлиле искрени дах (са)осећајности као доминанту певања. Спиралом продубљених спиритуалних расположења задоминирали су рефлексивност и љубав – истине бивствовања. Они су фундамент укупног песничког здања. Једном речју, Нишавићева поезија је наишла на добар пријем, те поету нису мимоишле ни награде.         

            Стилом низања наведени, претходни вредносни судови о овој поезији су и својеврсна пролегомена за Заборављеног дечака. Отуда ћемо у овом осврту, следећи Нишавићево књижевно перо, укратко подсетити на аутентичну „личну једначину“ и  комплексност његовог песничког лика. Као плод духовног доживљаја, збирка презентује зрелу артистичку фазу књижевног рада. Уоквирене у циклусе, који носе називе према четири хераклитовска праелемента природе (Земља, Ваздух, Вода, Ватра), песме племените једноставности (58) прожима мисаоност као доминантно мерило креативне снаге. Притом је, као тајна моћ ове поезије, на видело изашла и раскошна имагинација – поета је широко отворио двери маште и снова (а, по психоанализи, поезија, као и уметност уопште, и јесте један облик сна). Заправо се, у симултаном преплету рефлексивних и илуминацијских чари у песничкој структури, и одразио Нишавићев исповедни однос према животу и свету. И сав флуидни сјај душе.

            Заборављени дечак сведочи, а то се односи и на укупно стваралаштво, да је Нишавић умногоме евокативни песник. То значи да, као интроверт, живи у дубоким психолошким интроспекцијама. Белодано се показало оно што је поету пратило још од дебитантске збирке Придржавање душе: првенствено је реч о лирици аутобиографског реалитета. Или, другачије речено, о уметнички оваплоћеној биографији. О аутоцентричној поезији, поезији исповедног субјективизма. Јер, у „ја-исповести“ најјасније се обелодањују мистерије интровертне душе (поезија и јесте супстрат духа). Као у сваком истинском певању, и у бићу Нишавићевих песама (од Придржавања душе до данас) обићују се магматске душевне ауре. И солипсизам. И ониризам. Познато је: исповедности интиме увек је комплементарно сновиђење, што је знак да поета интимно другује са сновима. Да плови мат(р)ицама снености, при чему се активирају и умље и заумље. Другим речима речено, у стиху кроз сновна стања исијава свет несвесног, као ирационални темељ сваке аутентичне уметности.

 

ПЕСНИК ЗАВИЧАЈНОСТИ

 

            У Заборављеном дечаку Нишавић је и песник завичајности. Изворно надахнуће има дубоке корене у просторима Црне Горе, јер је, као планинац, он антејски везан за црногорски камен. Сублимиран до мита, родни крај је пребивалиште духа, језгро животне филозофије. Отуда ове прозрачне песме, дестилована сећања, често плави носталгија: глас лире тада подлеже колоризму сетне интонације и стилизације. Она оглашава песникову приврженост прошлости, митологији свега старинског са којом живи у духу, што и јесте карактеристика интровертног профила. Кад сећања покрену механизам надахнућа, он лирски фиксира проживљене успомене, од којих креативно живи. У меком осећајном сневању о завичају, оживљава свет детињства, у неуморној потрази за смислом „изгубљеног времена“. Заплављен носталгијом, емотивном густином елегичних песничких слика, односно метафорисањем особите изражајне снаге, евоцира породични профил. У светлој ониричкој аури, сагледа круг домаћег живота подређеног неписаним законима живљења и трајања. Васкрсава, жаром огњишта обасјан, дом као вечни центар сопственог постојања. Притом је, са посебном нежношћу и топлином, уз присен меланхолије, устиховао еидетске слике. Флуидним песничким визијама оживео ликове мајке, оца, браће и, кроз њих, поклонство патријархалном менталитету: („Кроз луче благодатне / Уснуле душе / Певају и светле / После сваког сева / Заискри огњиште / (Радост давна) / Крај њега отац и мати“). Кад подлегне набојима сете, песме носе ехо тихе тугованке за минулим.

            Задржавамо се на неколико песама ове збирке, у којима се прецизно оцртао мисаоно-емотивни коефицијент Нишавићеве лирике. Његова жеља да одрази живот у целовитој комплексности. Наклоњен претежно краткој форми, што доприноси утиску лакоће, он пише са више интонација и регистара и у широкој мотивској амплитуди. Иако се медитативно обраћа прошлости, песме су временски најчешће обојене свакодневљем, које је било и остало дубока инспирација, мисаони темељ. То значи да је он непрестано у положају опсерватора наоколних појава: за њега је све materia poetica. Густа мотивска структура потврђује да, на пример, са истом уметничком енергијом, саздаје и стихове који су друштвено освешћени и дејствени, као што, у љубавним песмама, прониче у тајанства страсти. Једном речју: све песме су опечаћене изазовном тежњом: спознати стварност у њеној интегралности. Усмерити се притом нарочито на етичко-духовну компоненту, на емпатију као вредносну категорију живота. Она је  црвена нит која се провлачи кроз укупно Нишавићево стваралаштво, где Заборављени дечак, због побројаних одлика има егземпларни значај. Због њих је и освојио симпатије утанчаних љубитеља поезије.

            Иницијални положај у збирци има песма Речи, која говори о поезији као искушеништву: („С лампом на челу / Силазим у рударско окно / У подземну реку / По кристале соли / Златне опиљке и варнице / По крилате рибе и актове / Што их време изваја у утроби земље / По заветне и насушне речи / Што бубње у мом билу / Попут трутова у пчелињаку / По отровне и медоносне речи / По капи Божје / Што деле и држе свет“). Она инсинуира да је, као духовни задатак, певање налик рударењу. Како, у инспирацији, кроз стваралачке муке духа, у уметничком облику („речима песмотворним“), изразити неизрециво? Док исписује „тамна слова / Земног буквара“, песник изгара над њима као поетским језгром, као чвориштем списатељског, тј. поетичког концепта. У процесу писања неуморно естетски испитује моћ, тачније есенцијалну (насушну) вредност речи (слова), трудећи се да их, као честице свемира у нама, интуитивно препозна. Јер, једном пронађена, адекватна реч, реч специфичне тежине – заувек надраста време и неумитну пролазност (подсећамо се, на пример, песме Вељка Петровића, који је такође трагао за истим мотивом – исконском енергијом речи: „у мртвом нов живот ствара, / твар тупа њоме проговара, / И Мир и Немир у њој бдију, / У ћелију Свемир збију, / Никад и Вечно, Све и Ништа, / тек у њој нађу уточишта“).            Тугом ореолисана је и посветница оцу, под насловом Исповест. Задахњује преданом синовском љубављу. Светао очев лик извајан је у синтези са природом (јер човек у њој најбоље осећа своју суштину, идентитет). У присном и вазда активном односу према наоколним шумама, отац покајно моли за опроштај, јер им је, у животној борби, као „горолом грешни“, сечом нанео патњу крчећи простор ораницама („До земље се ево клањам / Витким брезама / Липи у цвату / И заветном храсту // Од крчевина прависмо / Чемер-њиве / Колибе и децу танконогу / Што у свет одоше“).

            Арома сећања прожима и песму Заборављени дечак (алиас сам песник). Она је сублимирано огледало унутрашњих бивања. Искри успоменама на одлазак из родног краја, док фатумске сенке пролазности шарају перон: „С хлебом под пазухом / Заборављени дечак се буди // Као да ме препознаје / Смеши се / Подиже руку / И дуго дуго маше // На путу / Ка самотном северу / Ко свеће у мраку / Забодене / Кроз тунеле и / Измаглице / Очи његове ме прате“.

            Наткриљена танатосном сенком, Почивала носе печат дубоке субјективности. Откривају осећајност душе пред маховином обузетим спомеником: „Уместо воштанице / Из пања жишка свитка / Тамјан је мирис / Босиљка и дивљих ружа / На које слеће пчела / Да прислужи јеванђеља / Пада лишће с младих невеста / Бреза и јасика / Прекрива сени / Мојих родитеља.“

            Као да је испеван из средњовековне избе-пустињке, Тамни пев, на пример, крије размишљања о (у)залудности песмовања, носи ехо ироније („Као да си с оног света / Песме су ти огољене / Тешке ко иловача / Изађи из испосница Самограда / Хладних пештери / Тамног пева / Исцеди из себе суште капи / Исцел направи / Мани се молчања / Суза и Косова / Овде се одавно / Из хиљаду кутија / Радост дели / Нови поредак / Вергла нова Јеванђеља“). Зрачи критичком самосвешћу, при чему поета даје израза својим страховима, зебњи, сумњама, очају, јези од живота. На тамном фону рефлексије, уз иронични отклон (иронија подразумева критичку дистанцу), он креативно изражава покуду што су данас погажене све старинске врлине живљења. Данашњи, грехом свезан, богоодступни свет, види као „срамиште“ (како гласи стих из једне од претходних збирки), у коме се „верглају нова Јеванђеља“. Страви га његово демонски и фарисејски изобличено лице (рекло би се да се у стиховима осећа вибрирање једне жице са дисовске нирванистичке лире). Нишавић је критички побуђен да упозори на алијенацију свега хуманог у човеку: људи су постали тврди, себични, безобзирни, хладни. Стихови навиру из горко интонираног сазнања да су се, ионако танке и кидљиве, везе између људи сасвим покидале. Осећање заједништва изгубило, одумрло, због чега се у песниковој души јављају и песимистичка осећања.

            Песмом Онај III уведен је мотив демонизма. Поета опомиње да, из тамног хаосног лавиринта, увек вреба мрачна сенка: („Никада се не одазивај ономе / Што те из безданица умилно зове“. Поручује да је, у атмосфери апокалиптичног хаоса, човек увек угрожен од вечно будних сила демонологије, од оног који плете демонске мреже (јер „Ђавољи реп пламти / И одапиње своју муњу,  како гласи стих из Стругања душе“).

            У песми Певац су, на пример, кроз казивања НН-а, евоциране (доскора табуизиране) историјске недаће и неправде, које се датирају у кошмарне поратне године прошлог века. Сценама драматизма осветљена је тема откупа, са свим инструментима нерасудних репресалија које су је пратиле: („Зашто ми не остави (бар) певца у обору / Када ми у кући сви плачу / Да ми бар он пева / Пева“).

            Гласови су испевани у славу Творца: („Као река што оставља / Сломљене гране на острву / Као пчела цвету / Слатку жаоку / И ја остављам твоме уху / Певљиве гласове / Да разлежу се / Из горе у гору / Носећи име Његово / Које радосно одзвања / Из шупљих залеђа векова“).

            Слика уличних немира иницијална је за песму Гомила: „Гомила гомилу витла / Салеће и сатире / Свако своју заблуду / Победом назива / Живи зид их раздваја / Палица за палицом сева / Лети камење / Падају капе / Сузавци и димне бомбе / Свуда лом и срча / Крвава лица преко трга / Прелећу“. А за Белило стравни призори из деведесетих година XX века: „Пучином плутају надута тела / Таласи доносе на обалу / Једно мртво дете / С очима отвореним // Мој поглед тоне у белину снега / Што прекрива отровну реку / Међаше границе и страже / Међу онима који се / Браћом и небраћом зову“.

            Песник запажа и најмањи детаљ – на пример, пчелу као мини мотив. Али и банкомат, усуд наших дана: „У редовима дугим / Уписани у црне картице / Кроз касе и банкомате / Провлачимо наше сиве животе // Из магичног ока / Са екрана плавог / Не виде се сузе / (Наша болна стања) / Ружичаст се живот очитаава // Шири се страх у ратама / (Човек је чек без покрића) / Мали пластични убица / Јунак је наших дана“ (Картица).

            Посебно умеће Нишавић је показао и у љубавним песмама. Жарким стиховима опева љубав која живот испуњава највишим смислом. Даје израза емотивним тренуцима, у којима има много младалачке еросне ватре (Рађање, Сновиђење, Страст, У белини, Сећање). Тренуцима који душу испуне дрхтавим дамарањем. Када се до искапи уживају чулне насладе, али, истовремено и спознаје крхкост и пролазност среће.

           

ТЕОЛОШКИ ОБОЈЕН СТИХ

 

            Неизоставно морамо нагласити да се у Заборављеном дечаку, као и у Нишавићевој поезији уопште, опредметио теолошки обојен стих. Кључ који  отвара видике на све што је у свом певању сатворио. Загледан у светле светове вишњег живота, у „Живо око са иконе / Што ме у сушт своди“, у песмама молитвослови („Молитва је мој песнички кредо“, изјавио је у једном од интервјуа). Стих „Без Божје ништа не бива“, видан је доказ да је религија витална компонента у његовом животу. Лирски нуклеус певања потиче из православне онтологије, одакле и црпи елементе своје поетике (песник увек радо наглашава да је рођен пред Свету Петку, коју сматра заштитницом и своје судбине). Он разуме језик вере, верује у истинитост религије, јер, поред материјалног облика живота, постоји и религиозно веровање, тј. религиозни облик живота. Уверили смо се да одлично познаје хришћанску духовну баштину, суштину хришћанске есхатологије, у којој се и корени његова обилата метафизика осећања (Крсним знаком / Нас закрили / Господе). Јер, као аутентичан верник, поима двојну артикулацију стварности: дуал земаљског и небеског, материје и духа, доње и горње реалности, таме и светлости, лажи и истине, мржње и љубави… Као медитативни поета, у песме са призвуком мистеријског увек улива у струју вечности. Дискретно уграђује „изнад-реалност“. У сталној је комуникацији са трансценденталним: „Даруј нам сушт и причест / Агапе и милогошће / Горче нам душе / кроз године слепе / Да прогледамо Господе / Омекшај нам срце / Врати у дете“). У срж своје контемплативне мисаоности поставио је свеистинско Јеванђеље. У ствари, све што је написао смештено је у подкриље Декалога. Прожети топлим дахом проосећаног, стихови посведочују веру у љубав, свесједињујућу силу православља, која и води ка узвисинама емпатије и праштања. Као изузетно душеван песник, он зна да је управо религија увела љубав као аксиоматску истину хришћанства и животни смисао. Да је Христос дао етички концепт, у коме љубав саборизира људе. Дао етику у којој доминира врлина чојства као животна доминанта. Пун стваралачке ватре, Нишавић је, и у Заборављеном дечаку, изградио унутрашњи храм своје душе. Увек је саглéда у култном аспекту, верујући у њену непролазност и бесмртност. Он се, очевидно је то још од прве збирке, неуморно труди око придржавања сопствене душе, стара о њеној чистоти на теразијама постојања („Слутим душе у митарству / и вагу невидљиву“). Труди се да не озлоби своје срце, да живи у врлини и добродетељи, јер добра дела свагда узрастају нагоре, досежући небеске висине. Нишавић је свестан да у данашњем скроз разравнотеженом и обезнађеном времену, подређеном атеистичкој стихији, влада страшна оскудица (са)осећања. Одавно на моралној странпутици, свет је у перманентном колапсном стању. Огорчењак је, јер је савремени живот спутан демонским веригама, анестезиран злом. Као вирус, као губа, шире се равнодушје и хладноћа самотности. Доследно негује став критичке одбојности, тежећи за прочишћењем земаљске кужности. Зато ова поезија сва буја преко брана овоземаљског: имагинацијом хрли оностраном. Јер, заправо, суштина певања и јесте улажење у небеске висине метафизичности. Избављење види у вери као посредници између земаљске и вечне егзистенције. И у племенитој речи, светлици емпатије, која такође има култну вредност. Они су темељ на којем се заснива и песниково биће. Отуда стихове прожима емотивна интонација молбеног говора (одлика која се јавља од прве збирке до данас): молити се значи обогочовечити себе. Као савест, Бог је у нама и око нас. У духовном додиру са небом, Нишавић-религиозник жели да се свет оразумује и оправослави. Дубоко је одан сакралној црквеној атмосфери, а то би, између осталог, могло значити и да клатно увек мора бити у звону, јелеј у кандилу, тамјан у кадионици, свете мошти у скривници, иконе у иконостасу, светитељи у ореолима, сасуде на олтару, Псалтир у срцу.

 

ПСИХОПРОЈЕКЦИЈА САВРЕМЕНОГ ЖИВОТА

 

            Откривајући трајни мисаони немир, Саша Нишавић је 2024. свом песниковању дозидао и Самоград, збирку модернистичког менталитета са 5 циклуса (Кроз Гору Црну, Саливање страве, Улично око, Кроз решетке свести, Шумске јагоде). Обрадовао поклонике, који се радо нађу у орбити његових онтолошки утемељених песама (61). Напоменућемо да збирка носи наслов према манастиру Самоград (оснивач Вукан Немањић, IV-VI век нове ере), недалеко од Бијелог Поља, посвећен Св. Великомученику и исцелитељу Пантелејмону: његова фотографија је сликовни садржај предње корице. И у најновијој, тематски врло разнородној збирци – резултанти духовних истраживања егзистенције можда се понајбоље одразио Нишавићев оригинални таленат. Права стваралачка природа, етички погледи и стил, као потврда да је, у својим мисаоним понирањима, остао на путу модерне песничке формуле. Како смо се већ осведочили, поета је радознао и према животу отворен дух, у коме се чуђење пред животним феноменима никад не докида. Реч је о поезији егзистенцијалног карактера. У њој, уверили смо се, уметнички интензивно размишља о прошлости: многи стихови се простиру у димензије далеког времена. Али је и у  непрекидној комуникацији са временом у коме живи. Дакле, Самоград је мисаоно претежно саграђен на свакидашњици, која је одувек пуна тајни, а тајна и јесте право тло лирике. Одражава песников умни доживљај живота у његовом интензивном кретању. Пробојним умом („кроз решетке свести“), у широком креативном замаху, поета будно прати све пулсације животне позорнице. Отуда песме плене густоћом доживљености. Бројаницом искустава која је стекао пролазећи кроз призму разноликих животних садржаја и ситуација. Песма, кришка живота, увек говори о неком догађају, има свој сиже. Песник је спреман да истакне несвакидашњу опсервацију и да је парадоксом онеобичи. Да је претвори у инвентивну слику, која се, попут концентричних кругова, даље шири карикама асоцијација. У песмама је често одсликан живот у сабиру негативних, аномалних појава: стога тамност обавија ову лирику. Подлежући патњи, Нишавић даје израза саосећању као вајкадашњој вокацији песника. У мисаоно-афективном медијуму стихова буја емпатија као њихова доминантна карактеристика. И као интимна одредница укупне поезије. Обузет животном дијалектиком, новосадски песник у Самограду, у ствари, даје психопројекцију савременог живота. По свом аутентичном смислу, ова збирка представља најинвентивније, односно најсублимније досадашње остварење Саше Нишавића.

            Неизоставно би требало рећи, а битно је за песничку физиономију – да у овој поезији нема интелектуалног херметизма, ни стилских егзибиција, ни овештале реторике. Изглачане песме изворног, личног тона, најчешће су концизне фактуре (каткад се конституишу од десетак стихова). Као изразита природа књижевног стила, језгровитост је фактор композиционе структуре (познато је да се у мањем волумену концентрише већа поетска снага). Лапидарни стихови уверљиве проживљености шуморе дахом планинске свежине, јер поета артистички умешно негује мелодијску лепоту стиха. Он добро познаје нашу естетску традицију. Прожет лектиром Великог времена нашег романтизма, одан је култу писаца романтичара. Одан поетикама које су развили Змај, Ђура, Шантић… који су, као инспиратори песничке концепције, на њега несумњиво имали значајан креативни утицај.

            Одабрали смо неколико песама које адекватно одсликавају расположења разуђеног поетског света. У непрестаном дијалогу са душом (за Нишавића песма је „причест духовна“), он је зидатељ племенитих мисли и осећања, нових естетских кодова.

            Поновићемо да, као песник интровертне психичке конституције, он и у Самограду пресабира своје биће. То значи да тематиком живи и у прошлости. Тумара меандрима сећања, увек на трагу постојбинских веза. Радијус мотива аутобиографске вредности обухвата, на пример, и песму Осињак: „Не страхуј / Док ми улазиш у кућу / То су моје пчеле / Укућани чуваркуће / Златне крунице / Светли живци у самоћи  / Ако ти додирну усну / Јагодицу испод ока / Сети се и сам си / У непознатом срцу оса / Ил слатка жаока“. Придружује му се и песма Кроз Гору Црну. У њој, „кроз невине трепете срца“, зрачи сећање: „Мајка ми држи руку на устима / Не истурај главу / Према провалији / Не одазивај се гласовима / Што долазе из безданица / Опрезно ноћу ходи / Кроз Гору Црну / Испод сваког камена поскок вреба / И мами гљива лудара“. Врло лепа, прозрачна као сновиђе је и песма Водњика: „Сањам мајку / Скупља шумске плодове / Дивљу јабуку зукву сијерак / Бере глог клеку дрењину / Прави водњику / Гаси моје запаљено ждрело / Ватру у прсима“. Солипсистички усмерен према интимним тајнама, поета и сад, из даљине протеклих година, у свести носи слику са кућног прага: „Високо изнад Велебита / Отац обнавља запаљени дом / Под ливер ставља греде / Затеже венчанице / Подиже крстове / Мајка је на барјак / Окачила беле кошуље / Везену тканицу / У њој су три кључа / Од небеских врата“ (Небеска врата). Кроз перспективу детиње маште васкрсава и обичајни живот (песме Крилца страха, Саливање страве, на пример).

            Каткад песникова мисао плине и у сумрак историјских даљина. Зазидан у испосницама Самограда, он машта о хришћанском мистику из XIII века (Харитон исповедник), или пева о преумљењу (Молитва епископа Јакова). И у Орачу из Самограда поета скида маглени вео са тамне позадине векова.

            Жиг дубоке емпатије носи, на пример, и родољубива песма Чуваркућа. Сва у омеру чојствених речи, она је својеврстан гробослов над зејтинличким војничким гробљем. Песник се клања сенима хероја, чија имена су уписана у књигу вечности. Као и драгоцено име чувара који је бдео над њиховим сном: „Уснише браћа / Далеко од кућног прага / У дубока плава почивала / Уснише као пилићи испод квочке / Прими их мајчица оберучке / Усну и Ђорђе наша чуваркућа / Лебди шајкача изнад Зејтинлика“.

            Патриотска и заветоносна по мотиву је и Трешња, болно сећање на Косово –  колевку српства, исконски уписано у древну жишку срца.

            Ауру трагичне спознаје носи и песма Љубан Једнак, посвећена једином преживелом сведоку из Глинске цркве, коме је Патријарх Павле целивао руку.

            Велика туга лебди и над Тврђавом. Она је in memoriam рођаку Ралету Нишавићу, некадашњем оснивачу издавачке куће Бистрица у Новом Саду.

            Арому успомена носи, на пример, и песма Загрљај: „Сетих се хладне подстанарске собе / Грејао сам те дахом / Пустоловном поезијом / Драинца и Тина // Вечерас у парку / Као некад тебе пре пола века / Загрлих бронзане главе песника“.

            Посмртна песма Песник је сублиман поглед на судбину поете: „Кад су опроштајном песмом / И читуљама огласили његово име / Кукци и смрдибубе / Почеше да се хране / Свежом фарбом и оловом / Кидају вокале метафоре / Живот и славу за које није марио / Док су коноп пресецали / Ледиле су се сузе на образима / Црни шешир попут рањене птице / Се креће и пада / Дах предсмртних речи / У мене се усели / Кроз ждрело душник / И гласне жице / Још певаш живи песниче.“      

            Креветац озвучава песников унутрашњи глас зебње пред призором који асоцира на чедоморство: „Поред контејнера / Разваљен дечји креветац / На душеку крв / Почињем да дрхтим.“

            У Потрази се  дотиче мигрантске теме и калварија које увек прате пустоловства уопште.

            Речено је да Нишавић инспирацију добија из свеприсутне садашњости. Осетљив према свом времену, пуном искушења и непогода, често је замишљен над друштвеним проблемима. Песме имају и социјалну нијансу: носе набој етичке ангажованости. Под удар критичке мисли долазе неправда, сиромаштво  (чест мотив је бескућник), због чега су стихови хумано делатни.

            Нишавић се у Самограду посветио и енигматичности хаику уметности. У изузетно кратком даху ритма исказати медитацију посебно је умеће. Хаику као варница маштовитог духа, егзотичну боју има управо због способности уметника да, у мини-простору од тростиха, свакодневни говор сажме, уритми и мелодизује – односно, да језиком емоционалне боје вишезначно подигне ниво медитативности и имагинативности.

            Идући трагом аналогисања, Самоград би могао понети и назив Песмоград. Ово су песме-мисли (мисли у песми) која се рађа из магме поетских наслућивања. Упућен у све закутке списатељског посла, Нишавић у њој исписује и мисли о песми као елементу ars poeticae.

            Могао би бити и Саноград (Сневоград), јер тече у стилу сањања: у песмама се преплићу матице јаве и сна. Сновиђе је бистрик којим се продире у непојавни свет. Из кога, с оне стране свести, из несвесног, струји ирационалност, древни темељ стварања.

            Укратко, као интелектуално песништво у знаку модернитета, Самоград је жива супстанца саздана од духовних светова Славомира Саше Нишавића. Иако његово песничко умеће до данас ни издалека није исцрпно осветљено у свим својим аспектима, песник је задобио аутентично место на нашој културној сцени. Првенствено због људских истина, али и хришћанског духа који прожимају песме. И, разуме се, због изразите емпатичности која својим дамарним смислом представља хуманизирајућу снагу ове литературе. Можда потајно верује да лирика може да преобрази свет! У Самограду, као са бистрих горских извора, одвире свеж језик емпатијског аромата. Тахикардично куца било емпатије. И алтруизма. Поета све мери мером људскости, као да загрљајем  жели да обухвати читав свет. Сугерира да је дошло време духовне обнове: да се свет охристови и осабори, што и јесте етички коефицијент стихова.