Жељка Аврић
ДА НЕ БУДЕ ДА ТИ НИСАМ РЕКО
Бранислав Зубовић: Ни за јоту
Граматик, Београд – Јавна библиотека „Данило Киш“ Врбас, 2025.

Ако су насловом књиге Ни за јоту одшкринута врата у свет књиге уводи у суштину поетике Бранислава Зубовића. „Ни за педаљ, нимало, ни најмање“ – не одступа овај песник од свог поетског трага. Шесту Зубовићеву књигу поезије чине песме везаног стиха, у дистиху и катрену, дугог и кратког метра, упечатљивих рима, сабране у два песничка циклуса: Колатерална штета и Општа пракса. Његова поетика подједнако акцентује мисао, слику и осећање, везујући идејност и мелодију полихроматским поетским језиком који садржи свакодневну лексику, жаргон, архаизме, локализме, специфичну лексику везану за поједине обичаје, радње, делове опреме и производе, што његов поетски израз чини експресивним, а поетске слике верне животу о којем пева.

Тематско-мотивски круг махом је из реалног живота.  Ово је поезија стварности, животних искустава и бивстовања обичних људи, углавном оних са маргине, из сеоских и периферних предела, вашарских и кафанских амбијената – не само у просторном смислу, него менталном и судбинском. О њима песник казује у првом лицу, често у негацији, изражавајући мишљење, однос, искуство и доживљај у небрушеним, често натуралистичким поетским сликама различитих животних ситуација, из позиција ислуженог ратника, дрвосече, залудника и докоњака, усамљеника виртуелног света, заклетог лопова, угурсуза; крај ракијског казана, на крају пута („у подруму, бетонској смоли, сусрету са собом / у белом стиху, лирском сонету / изгубљеним ратовима, хајци, државном апарату“), али и у неповредивости светиње дома, острошком чуду, тренуцима нежности и тишине. 

Јунак Зубовићеве књиге је човек са тешком прошлошћу и неизвесном будућношћу, индивидуалне и колективне свести и искуства. Песимиста је с разлогом, не из моде – али не и резигниран, никако равнодушан. То је човек који  је прошао много, уморан од себе и од других, са осећајем да се све у његовом животу и у судбини колектива којем припада, дешава против његове воље и кривице. Ова књига се чита на чашицу, на парче. Њени стихови су директни и искрени, без улепшавања, патетике и улагивања, понекад небрушени, али потпуно аутентични. Његов песнички израз је оштар, ироничан и саркастичан; понекад сече и заболи, чак и пренерази. Има у њој горког хумора, смеха кроз сузе и кроз зубе, јер је ово поезија о људским природама, усудима, карактерима, менталитету. Она је у стању да вас продрма, освести; последња је одбрана пред коначном деградацијом некадашњих вредности – храбрости, части, достојанства, правдољубивости – које узмичу пред добом које затире све што је племенито и у којем се издижу безвредни, „луде и сатири“ (песма Којекуде). У складу са поштовањем традиционалних, породичних вредности је песма Дом у којем свака цигла, биљка чуваркућа, гоблен и сат на зиду имају своје место и свој значај, и не смеју се погазити ни продати: „Да можеш опет овде доћ / Нек се зна да је био дом“.

Ни за јоту одише тмурном атмосфером пуном слутње и претње. Колатерална штета је снажна и трагична песма међу чијим редовима је наговештена смрт. То је песма о нашој актуелној стварности, о политичким промашајима, погрешним одлукама, изгубљеним ратовима и добијеним биткама, о послератном синдрому и распаду система вредности у који се здушно веровало, о неподношљивости постојања пуног патње и преживљеног стреса: „Из којих душа понекад дезертира / Под стресом судбе и крвавога пира / Па крене друмом да ратује са собом / да премости патње небеском сеобом“. У последњој строфи појављује се једно горко и иронијско, посредно  обраћање Творцу: „Остаје само прах – твоје славно дело“. Чак и песме чији  почетни стихови безазлено описују дечје игре (Лопта, Бројалица) поентирају озбиљно, у злокобним и  драстичним сликама: „Ако не знаш – отпашће ти руке // Појешће те мркли мрак“. У песми Нишчи, поетски мотиви су наше навике, мане, однос према раду, лењост, склоност лешкарењу и нераду, критизерству  и доколици: („Доконост је ђавоље забавиште“), док су песмом Происхођење, контрастиране потребе, духовне и телесне потребе. Зубовић је склон мисаоним минијатурама – као што је песма Грам, саздана из  две контрастне слике/строфе којима нас упозорава да „ђаво не спава“ и да живот могу загорчати и ситнице: („Тек ђаво је у детаљу / а све остало је сумња“), док у нешто дужој песми Није свеједно предсказује нимало светлу судбину колективу којем припада: „Да ће нам пут до раја / Бити пуст и без сјаја“). Грубу реалност подвлаче и обраћања читаоцу на почетку песме, често у виду негације, у императиву, опоменом: („Да не буде да ти нисам реко / И немој од страха да се тресеш // Пусти Бога, де и ти нешто ради / Придржи чекић / Прихвати се посла / Окани се књиге / Угледај се // Немој бити ситничав / немој бити задрт // Засуци горње удове // Не руши цигле / остави ашов / Не дирај гоблен // Како је хладно Господе // Само се ви церекајте“.

У овај контекст уклапају се и песме о ракији и њеној мануелној производњи (печењу ракије као народном обичају) које не садрже само фолклорни колорит и фразеологију, опис стања свести под утицајем алкохола, врсте шљиве, делове ракијског казана – него имају и социјални, друштвени контекст (песме Балада о брљи, Дневна доза лозоваче, Чачанска лепотица, Анатема). Балада о хладноћи говори о хладноћи која није физичке природе, него је стање свести која „не види ни пут ни стазу / која игра глува кола / остављена сама гола“. Апострофирање заборављеном Богу на почетку песме говори о усамљености душе која се одродила, напустила, залутала, коју готово више ништа не може згрејати: „Како је хладно Господе / чак и када хладно није / Зиме нас лети уходе / Ветар нас једнако бије“. Иако је општи тон већине песама из првог циклуса туробан и горак, а ситуације о којима песник говори готово безнадежне (последица претходних искустава, друштвено-историјских промена али и особина колективног менталитета) – бљесне у Зубовићевој поезији и мало лепоте и нежности у усамљеним, лирским нотама, тек толико да душа потпуно не потамни и не изгуби се у свеопштем мраку: „Док се гаси душа коре беле / Она ће нас ипак огрејати“ (Балада о брези), као и стихови „Када живот о концу виси / Једино лирика узвиси“ (О концу).

У другом циклусу истакла бих песму Општа пракса која слика сирову, нелепу свакодневицу („Од ове батине са два иста краја“); доба опасно за живљење и преживљавање („У страху који памет из главе тера“), са инстинктивном потребом за бекством негде где је лепше, нормалније, часније, у прошлост, у јуначко доба: „Ја ћу да побегнем у далеку Спарту“. Иронијски однос према литерарним величинама и умишљеним песницима дат у песми Потрага за музама продужава се у песми Ни за јоту, где Зубовић парафразираним суматраистичким стиховима Милоша Црњанског супротставља сопствену прозу свакодневице: „Не могу да лутам јер нисам витак / И стубиште је високо за мене / Овако тром  смотан ко свиак / Налик на трапаво бездомно штене“.

Ово сивило ироније и баналности естрадног осветљено је опонентном песмом Тренуци, у којој је једноставно и топло описан лични свет лирског јунака који чине они које воли, њему најближи. Уједно је и једина песма у књизи у којој има пар љубавних стихова: „Имам и тебе наше тренутке / Које дланом ушушкавам ћутке / Па из тишине то што је стало / Проговара: ‘Нека нас још мало’“.

Вашарска је слика и прилика амбијента у којем свако има своје место и тренутак: певаљка, испичутуре, локалне табаџије, печење на ражњу поливено пивом, дечје туче као имитације сукоба одраслих. Ово је сценична песма, у којој песничке слике имају карактер филмских секвенци. У метафоричној песми Остаци, поједини занати и мајсторски радови изједначени су са проблемима душе: „Тек не идем више код шустера / Само када ме туга натера / Да лепи рупе де душа зјапи / Ојача шав да не пукну сапи“.

Зубовићев лирски субјект бори се са пороцима, искушењима, прошлошћу, и са самим собом. Он је искрен према себи и према другима; притиснут је бирократијом и наметима, и спољашњим и унутрашњим, као у песмама Тарифа и Окршаји. Такође, није ни бахат ни бесан, помаман и распусан – већ само разочаран и уморан од напора да одржи равнотежу постојања; зато се повремено препушта доколици, о којој на два различита начина пева у песмама Нишчи и Доколица. Осим у лепоту и поезију, Зубовићев лирски јунак верује у духовно спасење човеково, његову потребу за вером, исповеди, литургијом, у блискост са Богом кроз острошко преображење и исцељење, али, истовремено изражава сумњу у сопствену спремност за промену и прочишћење (Горка трава, Острошка, Судба). И у песмама Зимско одело и Судба – Творац је присутан, мада неименован, али близак и потребан.

У поетској збирци Ни за јоту има сталног вагања између баналности и узвишености, између наметнуте суровости и потребе за нежношћу, подземља и небесног, искуственог песимизма и неопходностни вере, љубави и наде да би се опстало, преживело, уздигло, преобразило.

Ипак, завршница припада једној од најбољих песама (Успаванка); мрак је известан, не само на улицама, него и у људским душама: „Ово је подрум, тек бетонска смола / Упорно раде арматуре бола / Ту нема никог, да се гласне ништа / Насрће на ме страва чудовишта / Нема ни свица да упали лампу / Избеглицама у небеском кампу“. У овој песми негације су вишеструке, сунце је слепо, бол забетониран, мрак је у души, а окружење тамни вилајет усред којег један човек, песник, гледа право, види реално и говори искрено – ни за педаљ, нимало, ни најмање не одступајући од свог поетског трага.