Даница Вукићевић
ДВЕ ПРИЧЕ

ОСТАЛО ОД ЊЕГА

Становали су у стану изнад нашег. Он је био прво млад. Висок, ћутљив, с дугом косом, али као да није висок и као да нема дугу косу, и као да није млад. Имао је старију сестру, брзо се удала и отишла у Загреб, Вишња у Загребу. Отац њихов био је строг и намрштен, типичан тврдосер, спутавао је мајку, рођену сестру већ славног југословенског редитеља. Није смела никуда да иде, нико да јој долази, ни са ким да се дружи. Гад, какве срећемо у филмовима од којих жене изненада побегну, тихе и погружене, изнурене од злостављања без речи и додира. Од злослутне тишине забрана које каменују и скамењују. Она није побегла, умрла је, што је био њен начин да побегне, јер није била у филму. Син се оженио и отишао са супругом, више као пратилац јер је супруга нашла посао у далекој афричкој земљи. Женидби и одласку, мада не непосредно, претходио је један догађај… који га је можда квалификовао као пратиоца. Отац је одсуствовао, био је у кући на мору, исти, само сада унапређен, одликовани удовац. Син је био сам.

Нисам спавала ноћу, бдела сам пишући и читајући у свом хостелу несаница; одозго, од њих ретко би се ишта чуло сем дрвенастог дијалога – свађе са старим увоштеним гадом (Скруџ). Те ноћи чули су се необично јасно женски љубавни крици. Са узвицима и монотоним понављањем једне те исте реченице: „Дај ми га, дај ми га, дај ми га…“ Само сам подигла обрве, испративши аудио-порно show дубоком равнодушношћу… Трајало је и одјекивало као да су ту, поред мене. Чак су ми измамили осмех када се зачуло пљускање воде што је значило да су наставили у кади у купатилу које је било прилично удаљено од собе. И чудила сам се како се тако јасно чују пљускање и рефрен „дај ми га, дај ми га, дај ми га…“

У далекој афричкој земљи он је наизменично уживао и патио од маларије, док је жена радила. Онда је жену прегазило возило с монструозно великим точковима. Он се вратио. Када је Скруџ умро, продао је стан и прешао у мањи, како би имао од чега да живи. Пропио се, не одмах. Полако, али посвећено. Повремено је келнерисао на алтернативном култном месту – сплаву „Тачка Г“. И пошто би попио прекобројно пива, ништа не би ни зарадио, сем опијања. Онда је умро, ни стар ни млад, као да се попут претерано рабљене ствари (апарата за сладолед или кошуље) прљао, улубљивао, растварао, распадао, и прешао у алтернативно стање налик сну. У коме су га чекали отац и мајка, насмејани, раширених руку. А афричке шарене птице су певале.

 

ОТКРОВЕЊЕ: КОРУПЦИЈА

Долазила сам у њихов дом као синовљева полудругарица. Велик као Индијанац из Лета изнад кукавичјег гнезда. Миран, ћутљиви будиста са псих. шифром. Мајка је живела у кухињи, у сваком смислу – одвојена. Седела у мисаоној пози дубоког самосажаљења, пушила, увек утучена, због прадавног издајства мужа који је побегао у Француску, оставивши њу и малог сина сурово неочекивано, а плаву коверту с папирима за развод најавио је сан о мачићима који се играју и гребу је. Безвољна, с очима Симон Сињоре, у кухињи – поза за вечност, неоткључана. Подстанарка, у слободној соби, соби вишка. Подст. је дошла са села и радила као кафе-куварица у суду. Једном сам попричала с њом. Без околишања и као да је то обавезни део ћаскања саопштила је како је постала судска кафе-куварица: њена баба је својевремено била љубавница неког судије, и тај ју је запослио. Покушала сам да замислим бабу-љубавницу и судију. Бабу како меси тесто (за крофне? погачу? у наћвама?) забрађену, с дебелом марамом на глави и кецељом око струка; судију како доминира (у тоги?) строгошћу усред приватнојавног расцепа.