Владимир Личутин
МИТОВИ И ЛЕГЕНДЕ

Мало је истина на свету, можда свега четири: Бог, Мајка Влажна Земља, живот, смрт. А све остало подређено је нашој знатижељи и сумњи. И ето, кад се кроз сумрак година загледаш у прошлост и неочекивано се спотакнеш умом, слухом и погледом о неку реч или име, назив јастучнице или речице, или подводног морског камена – одједном се узнемири сећање до најскривенијих закутака и нехотично те обузима неочекивано, као код кучета, снажно узбуђење. Као да си се вратио у младе дане, на родну стрмину. Као да си се с добрим знанцем, којег хиљаду година ниси видео, неочекивано сударио на раскршћу путева, нашавши се на сасвим другој страни и одмах се огромна бела светлост изненада смањила до градске комуналке[1]; добацио би пар тобоже безначајних речи и одвукао се даље, али растајеш се већ са осећајем да ниси сироче, да ниси напуштен и да за тебе постоји место уз кревет. И нека сте се мимоишли одмах, и нека више никада нећеш видети земљака – али мисао да ниси сам на белом свету – благодатно ти лијеже на душу. Пар тобоже необавезних речи то је спасоносна нит блискости, која се уплиће у уловљиву мрежу дубинске националне историје. Петља по петља…

Браћо моја, па шта се вредно може видети поред Белог мора усред зиме, чему би се неочекивано обрадовала душа, ако беспослено, тужно зуриш у прокопнину прозорчића, прекривеног пеном, чак и ако дуготрајан растресит снег заклања прозорску даску и добро је ако се раздани напољу за један врапчји скок, иначе пред очима ти лебди у недоглед нека модрикаста длакава измаглица, слична погребној тканини, спуштеној с небеса. Само зајече понекад брвна у угловима од мраза, и тешко, као рањена звер, зашкргуће гомила ледених санти о ивицу обале, подупрте водом која надолази.

            Иста та народна приповедачица, једноока сељанка-беземљашица Марта Крјукова[2], која је живела сама у огромној старој изби, скроз продуваној ветровима, морала је имати неки посебан крој душе, моћан дух и гипку, необраслу маховином памет, да би се пробило временско пространство и у далекој прошлости, усковитланој свемирским муњама, уочила поворка натоварених кола с руском родбином, која је далеко отишла, и не само уочила њихова магловита вањштина, већ је требало и увући се у њихова тела, живот, смрт, учествовати у биткама, оплакивати погинуле, седати с дружином за један сто преко пута великог кнеза Волота Имировича (Владимира Црвено Сунце[3]) и, као нови Бојан[4], учествујући у гозби, опевати њихов јуначки живот, тек на крају освестивши се и збуњено узгред споменувши: „И ја сам тамо био, и медовину тамо пио, низ бркове је текло, али у уста није доспело“. Па, зато што је у мислима, као кроз провидно стакло, видела све у детаље, да би одмах и прекрила завесом то огледало[5] црним комадом платна до пригодног случаја. Ето певала је Марта Крјукова о старим временима, о Волоху Всеславјевичу или старијем богатиру[6] Свјатогору, који је умро у поноћном крају на Сиверу, тако је и тог горостаса видела својим очима, баш као мене и тебе, као да је стајала поред те камене гробнице у последњим часовима, кад је свети руски горостас пао у гроб, намакао, као шалећи се, на себе поклопац и наредио свом млађем пријатељу, Иљи Муромецу[7] да удари по гробу мачем. И кад је кладенац[8] погодио, тамо се појавила железна пруга. И почео је да крсти добри јунак Свјатогора у гробу и тада је богатир испустио душу. Нека је и случајно, из глупости, али ипак је Илејко Муромец запечатио не само Свјатогора, већ заједно с њим и читаво старинско паганско предање и древни обичај и моћне небеске богове, од којих је почело руско племе. Вероватно је то и био последњи великан-волт, који се родио од Бога Небеског Вола на Светлим горама (Уралу), а заменили су га богатири, мањи по снази и карактеру, али с новим понашањем, с православном нарави.

Занимљиво је да је Иља Муромец, чувар Кијевске Русије, родом из села Карачарова (Кара-чари – црне, чаробне очи), излечили су га лутајући народни певачи (руски чаробњаци-пророци-учитељи), пре него што се упутио великом кнезу, пошао је према Сиверним (Свијетлим) горама, према реци Кари, гдје су живели слепи ковач Коливан и његов син, горостас Свјатигор, и ту су се богатири покрстили, постали крсна браћа и највећи староруски богатир Свјатигор предао је снагу Илејку, којег је из душе назвао побратимом. Одавде је, пак, родом жена Латигорка-Златокоса, коју је Свјатогор оженио и која је преварила мужа с пристиглим карачаровским јунаком. Негде овде мирно почива Алатир-камен, алтар[9] – свето место за читаво човечанство, тајанственствени центар света. Ако се призна да су митолошки јунаци земаљског порекла и да су утицали на историју руског народа, онда, значи, у стара времена, до којих недостаје наше ограничене маште, још пре протоаријеваца, живели су у Поморју и у Јурги људи из рода горостаса, клањали се Богу сунца Колу (отуда и Колско полуострво[10], острво Колгујев, ријека Кола, острво Киј – заветно место, где је патријарх Никон[11] подигао манастир; речице Кија, Кулој, Којда и Ковда), а касније су они, горостаси, изумрли, као што су нестали некада диносаури, не издржавши потресе земље. Вероватно је и легендарни Киј, оснивач Кијева, дошао с Белог мора, с Летње или Терске обале[12], а можда и са острва Алатир, где се налазила тајанствена земља незалазећег сунца, земља светлости – Хипербореја. (Као подсећање на горостасе-волоте су – село Волотовица и Волотовички поток, који се налазе у вологодским крајевима.) Митологија, како и данас мисле неупућени људи – то није бајка, није ћудљива измишљотина приповедача и лутајућих народних певача, нису празне изреке сеоских сиромаха – већ сама историја руског народа у свим временским слојевима, где су се чудно, у песничком прекрајању помешали богови старих предања, догађаји, карактери, људске трагедије и осећања… Топоними су се измешали, ударили један на другог или су се сасвим избрисали, изгубивши сваки смисао и као да се постепено стварала Књига Времена.

На свемирске људе и индоаријевске богове подсећа и ријека Пур (Пуруша – женска ипостас[13]), која се улива у реку Кару, Пур-превлака, где се данас налази Архангелск, речица Пурема, острво Пурлуда…

Тешко је замислити да се управо у овим крајевима, поред Млечног мора и иза Камена (Урала), према митовима и предањима, налазио благословени рајски манастир Беловодје (жеља сваког руског хришћанина), овде људи никада нису знали за тугу и невољу и човек је живео онолико година, колико му је душа хтела, да се управо то мртво море, прекривено колутовима веома хладног дима, раније звало Млечно море. А испод Поларне звезде уздизала се дијамантска планина Меру, по којој су се душе умрлих пењале на Ириј (небески рај), ради вечног и бесконачног живота.

Нико није желео да се нађе у круговима пакла, у доњим свјетовима свемирске жене Пуруше, одакле није било излаза на Божји свет, и зато су се православни не само трудили да не греше, да се придржавају Христових заповеди – већ су и чували одсечене косе и нокте, замотавали их у крпу, како би им се након смрти било лакше пењати уз дијамантску (ледену) планину, блиставу планину Меру у обећане рајске винограде.

 

ВЛАДИМИР ВЛАДИМИРОВИЧ ЛИЧУТИН родио се 1940. године у граду Мезењ Архангелске области – на северу Русије, у учитељској породици. Отац му је погинуо на почетку Другог светског рата. Завршио је шумарску техничку школу, потом факултет журналистике на Лењинградском државном универзитету и Више књижевне студије на Књижевном институту „Максим Горки“ у Москви. Радио је у творници у Лењинграду, као сарадник локалног радија, затим као дописник обласних новина Северна правда у Архангелску, учествовао у фолклорним експедицијама у Поморју.

На себе је скренуо пажњу критике и читалаца већ својим првим кратким романом Бела соба (1972). Касније је објавио још неколико врло запажених повести (кратких романа), од којих су најзначајније Удовица Њура (1978), Крилата Серафима (1978) и Посљедњи чаробњак (1979). Године 1974. појавио се његов први роман Дуги одмор, коме ће се касније придружити Фармазон (1981), Скитнице (1986) и Љубостај (1987).   

Круна његовог стварачаштва је роман-трилогија Раскол (1993 – 2000), за који је добио не само похвале критике („роман деценије“, Тихи Дон краја века), већ и неколико угледних књижевних награда (Фјодор Абрамов (2000), Јасна Пољана (2009), награда Владе Руске Федерације (2011),  Бели ждралови Русије  (2012).

Године 2000. објавио је књигу Душа необјашњива, коју чини осам есејистичких повести: Све је пред Богом, Дивис-гора, О тузи-злосрећници, Рођаци, Снови глухонемих, Шумски архимандрит, Душа је обавезна да се труди и У зноју лица свога, насталих у периоду од 1978 до 2000. године. Душа необјашњива је награђена наградама Михаил Алексејев (2004) и Златни Дељвиг (2012).

Од дела насталих у новије време, издвајају се кратки аутобиографски романи Путовање у Париз (2006), Година деведесет трећа… (Поглед са сеоског прозора) (2007) и Златни сан (2008). Његова најновија дела су уметничко-историјске књиге Руски цар Иван Грозни (2023) и Груманлани[14]* (2025).

Оно што даје посебну вредност Личутиновим делима је његов самородни, „барокни“ језик. „Пише као да сребрним копитом удара“ – написао је књижевни критичар Лав Данилкин у поводу номинације романа „Миледи Ротман“ за награду „Национални бестселер“.

 

Избор, превод са руског и белешка

Милијан Симић

[1] комуналка – социјални стан

[2] Марта Семјоновна Крјукова (1876 – 1954) – руска народна приповедачица из Доње Золотице у Архангелској области, чланица Савеза писаца СССР, кћерка народне приповедачице Аграфене Крјукове; поседовала уникатни дар импровизације – фолклористи су записали више од сто педесет руских билина у њеној оригиналној интерпретацији.

[3] Владимир Црвено Сунце (Володимир Свјатославич) (око 960 – 1015) – син Свјатославов, и праунук Рјуриков, кнез новгородски (970 – 988) и кнез Кијевски (978 – 1015); крстио Русију 988. године, укинуо идолопоклонство и паганство и учврсто хришћанство у Кијевској Русији, познат и под именима Владимир I, Владимир Велики, Владимир Крститељ, руски светац.

[4] Бојан – староруски певач и народни приповједач, лик из Слова о походу Игоревом

[5] „зазеркалье“ – измишљено пространство, друга реалност, паралелнна димензија с друге стране огледала

[6] богатир – витез, јунак, великан

[7] Иља Муромец – један од главних јунака староруских епских пјесама – билина; богатир, који оличава општи народни идеал јунака-ратника

[8] кладенац – у народној поезији мач, који поседује чудесне особине

[9] алтар – олтар, жртвеник

[10] Колско полуострво – полуострво на северо-западу европског дела Русије, у Мурманској области, запљускују га Беренцово и Бело море, површина му је око 100 000 км²; на западу полуострва је планински масив Хибини, док је сјевер под тундром.

[11] Патријарх Никон (свјетовно име Никита Мињин) (1605 – 1681) – московски патријарх од 1652. до 1666. године; црквене реформе, које је он увео и које су се односиле на обредну традицију у Руској православној цркви и имале за циљ њену унификацију, изазвале су највећи раскол Руске цркве, што је узроковало појаву старовјерства; 1666. године је смењен, постао је обични монах, мада су његове реформе биле настављене.

[12] Терска обала – назив за југоисточну обалу Колског полуострва, од ушћа Варзуге до рта Свети Нос, пружа се у дужини од 500 км, већи део Терске обале налази се иза северног поларног круга.

[13] ипостас – грчка реч, која значи основа, основица, темељ, подлога, суштина.

[14] Груманлани – тако су називали себе поморци, житељи Колског полуострва о обалски појас Белог мора, који су лов и риболов на лађама одлазили према архипелагу Шпицберген у.