Витомир Јовановић
ИЗ РУСИЈЕ, С ЉУБАВЉУ, НИОТКУДА, С ЉУБАВЉУ
Ђорђе Матић: Ниоткуда, с љубављу Космос издаваштво, Београд / Нова књига, Подгорица, 2022.

У овај значајни, већ награђени роман-првенац Ђорђа Матића, који носи назив вероватно по песми изгнаника Бродског, можда се најлакше може ући, ако тако нешто постоји, кроз колективни пунктум, колективну трауму која је у свима нама, било да јесмо или нисмо прошли кроз њу непосредно. Ролан Барт овај процеп у делу означава као онај лични, субјективни детаљ који пробада посматрача, емотивно, без саме жеље аутора да то учини, гађајући посматрачево несвесно. Као што се ни Матић не бави различитим прогонима српског народа у XX веку, нити се отворено бави различитим формама културног рата. Он само зарања у своју самоћу, а тамо проналази самозаборављени народ. По Барту, стадијум је „културни интерес“ – оно што припада нашем историјском, естетском знању, он је рационалан, учен. За разлику од стадијума, пунктум је „убод“, „рана“, нешто што нас лично прободе, изазове бол, носталгију, личну асоцијацију, готово случајно, ненамерно. Матић успешно стадијум претвара у пунктум. Je est un autre, цитира Рембоа.

Роман је написан на штокавском српско-хрватском, на нама познатом језику Џонија Штулића, са којим је писац седео у Амстердаму или Утрехту, призивајући често у саморефлексији његове стихове и његов дух изнад успаваног загребачког Блата. Кроз изгнанички матићевски наратив оно потиснуто, непријатно, болно – као кроз бартовске фотографије – види се као позадинска магла, (не)намерни бокех, који се не може избацити из кадра.  То подтекстуално замућење јесте суштина романа: течни однос између појединца и српске културе и хрватског топонима; надметање и споро тркање балада Леонарда Коена и Јана Френкела у коме побеђује бољи, наравно, Ян; истине и лажи, Истока и Запада, патетике и песме о страдалим руским пилотима који су се претворили у ждралове (Ян Френкель – Журавли); трагање за својом душом, Галатеом (у обличју адолесценткиње Маше Ко(р)ен), коју ствара Пигмалион као идеалну жену, а Афродита је оживљава (с љубављу).  

Роман даље тка многима неосвешћени и тешко доказиви сукоб и шпенглеровску несводивост латинске и словенске културе, њихову немогућност прожимања. Чешљугар Карела Фабрицијуса писац узима као метафору сукоба Латина и Словена, при чему су они ближи, они западније, „najumetničkije ukaveženi“, као насликана птица везана ланчићем за стајалицу. Осетљиво место је замагљено у тексту, пажљиво скривено, јер оно неизговорено оставља снажнији, дубљи утисак. Личност је често (не)свесна да не постоји без уроњености у духовну баштину, уверавајући нас да и најусамљенији појединац не може постојати мимо заједнице а да егзил може бити само физички. Странац у матичној и странац у страној култури, као Матићев јунак, постаје неко нама јако близак, ближи од многих који су нам физички близу али културно далеко (шта смо то постали?). Наше биће је колективно. Писац се није одрекао ни српске културе ни хрватске. Читајући Матића, први пут сам имао осећај да културу готово па можемо опипати, размотати је као какав перорез који се поносно зацакли на сунцу када га извадимо, њиме у дрвету урежемо некакву љубавну поруку која ће трајати вечно (X + Y), и онда га вратимо на место. Култура као да представља струјање духа које се може по жељи претакати како у музику, тако и у речи.

Врло брзо, након што будемо увучени у високопоетизовани језик наратора, који заиста подсећа на музику Марка Бернеса и Чета Бејкера, овај спори самоодмотавајући језик нас води кроз обиље културних референци, као кроз плетиво где не морамо знати сваки чвор али га можемо открити ако желимо, држећи нас за руку на релацији север-југ, односно, како схватамо и из пишчеве биографије, Загреб-Рим-Амстердам, Загреб који је писац напустио 1991. и Амстердам у коме је живео тридесет година.

Тражећи Машу Коен, своју душу (аниму), која подсећа и на Андрићеву Јелену и тражећи праву историју (као да она може исправити будућност која се десила) кроз метафору о изгубљеној домовини, у виду Лучићеве књиге из 1667. о Србима и Хрватима у Далмацији, сакривену баш у Амстердаму – роман представља музичку композицију где је радња потчињена језику, доживљају, обрубима свести, потрази за културним утицајем, борбом припадања и неприпадања, али и коначном спознајом да се једино може говорити из једне чврсте и јасне позиције. И да је за писање романа потребна упоришна тачка, архимедова полуга из које је могуће, ако не померити, онда сагледати читав (доступни) свет. Као да је и Матић проистекао из једне, нове модернистичке позиције, неко би могао парафразирати Достојевског – испао из Кнаусгоровог шињела, поетске аутофикцијске прозе коју је можда најтеже писати. Али је та тачка уроњена у срж српске културе.

Аутор на почетку открива ко стоји иза њега – Црњански, Киш, Ћопић, аутори босанских ћириличних стећака, Матија Губац, Матош: „mnoge zemlje obvidjeh i domom dodjoh, i početno postah. I na svojoj baštini legoh’. Hoće li meti to biti dato, kao njima? Jer ja ih i ovdje nosim u sebi, dobre pretke i sva mjesta, i riječi. Riječi. Kovači i dijaci, Prodon i Miogost, Bratjen i Semorad, Senj i Takovo, Stubica i Lipa, Beram i Mura, Hum i Banat, Bačka, i bašta, sljezove boje, bašta, pepeo. Lament.“

Тек у сусрету са траумом отвара се могућност самопрозирности, самосагледавања, рађања. Матићево српство из даљине (ниоткуда) јесте писмо за нас овде. Ради се о духовном враћању, јер физичко више није могуће; повратак у баштину као да више није могућ, али као да се аутор ипак пита – да ли има право на повратак, на мир, на земљу, на свој дом. Речи су темељ идентитета када је земља изгубљена. Кроз ове топониме Матић прави простор и мозаик српског културног простора, не државног, него искуственог. Наша башта јесте баштина, башта свести и сећања. Испражњена и спаљена башта постаје неуништива литература.

Са старењем се нешто дешава, нека врста самопрозирности, бољег разумевања себе самог, онога што у младости не можемо знати јер много тога подразумевамо и прихватамо здраво за готово – као да писац говори поредећи свог јунака у младости и данас. У вези са богатом Италијанком, млади српски избеглица из Хрватске није свестан ни ко је ни шта је, ни зашто је одбијен – док зрео писац уобличава историјске утицаје у крхку индивидуалност и у само уметничко дело, препознајући оно што је лажно од оног што је заиста проживљено (нпр. у музици Леонарда Коена). Свест о култури је последица како искуства тако и ерудиције. Када стари Грузин даје својој музикалној кућној помоћници визит карту колеге који наступа у Амстердаму, тужно изговара „Джаз“, а ми осећамо сву неспојивост степских севдалинки са би-бап ритмом ужурбане индустријализацијом изобличене средине, и као да сведочимо ону Шпенглерову тезу да не постоје културни утицаји нити прожимање култура јер су они немогући. Тај Грузинов Джаз нема везе са jazz-ом, руска широка душа и каспијски лед немају везе са фрајерско-лукавим широким осмехом одбеглог роба… Културна потчињеност јесте често последица и физичке, у једном малом имагинаријуму, у дијалогу са сликаром, два уметника, писац и сликар, виде своје претходнике-изгнанике Растка Петровића у Њу Орлеансу и Црњанског како пита госте у Брајтону шта ће да пију, али не као писац, већ као конобар…

 Нас дефинише оно како нас виде други; Матићев јунак пише како је неколико пута покушавао да буде Хрват, како је певао божићне песме, али увек осећајући страхоту која није била ухваћена непосредно у кадру, већ замућена у ноћном кошмару, као у далеком, можда нечутом вриску. „Kome sam se ja to dodvoravao, još kao dečak? I zašto? Božići, i krstitke, i Martinja, imendani i Kampus. Ništa to nije bilo moje. I onaj jedini put, već skoro odrastao one zime, na Božić, kad sam čuo i slušao kako pjevaju Radujte se narodi, u kapeli ranjenog Isusa u Ilici na broju 1, u Urlichovoj kocki od crkve, s plaštom od sitnih betonskih rešetki, u bezbroj križeva i uvučenom u veliku zgradu […] i unatoč tome, unatoč svemu što im osjećam u očima i prsima, iako je u njihovoj pesmi sve ono što ja nisam, i ja sam za njih sve što oni nisu, moja je želja za tren ipak bila jedna: da im pripadam, samo da im malo pripadam, iako je u njihovoj inkantaciji i želja da tamo nema više ovakvih kao što sam ja […] iako je to Kuća koja je morala biti otvorena svima. I pjevaju, pjevaju divno – Radujte se narodi kad čujete glas – i raduju se, jer ga čuju. I ja čujem taj glas, ali u meni je tuga i užas jer čujem u glasu jasno opet užas koji ide, prvi put, drugi put, treći put.“

Тек као одрастао, Матићев јунак схвата разлику између кајкаваца и штокаваца („kad sam shvatio, jedna zvijezda se negdje ugasila“), онога што можда понекад пристрасни Дучић схвата као лукави план илирског покрета и касније Штросмајера, да се штокавско, практично српско наречје из Далмације и Босне начини хрватским језичким стандардом, како би се проширио опсег будуће Хрватске домовине која може бити једино католичка. Загреб тако на силу постаје штокавски град, престаје бити оно што заправо јесте: средњоевропска, хабзбуршка провинција, урбаност много сличнија педантној Словенији него епској Далмацији. Многи оспоравају Дучића да пише под утицајем српске и југословенске пропасти и страхотама НДХ (у књ. Верујем у Бога и Српство), али зар један догађај не добије смисао тек на крају, у расплету, што чини сваку херменеутику заправо једино могућом?

Једна упечатљива сцена јесте и када јунак, притиснут муком, на ивици егзистенције, покушава да добије помоћ и запослење у Заводу Св. Јеронима, да још једном постане Хрват, баш тамо где је уклесано Slavorum gentum (Словенски народи), у Pontificiumu чије нам име говори да хрватско име мења илирско тек на почетку XX века, због чега су се побунили и Мађари, и Аустријанци, и Црногорци… Али ствари се магле (јер ваљда тако морају и јер нам је тако лакше) и границе се све више представљају као оне наметнуте споља а не као природне…  А тамо негде, северније, у цркви Св. Спиридона, у Трсту, свештеник се не појављује, негде је отишао, а јунак је усамљен… За разлику од Џојса који се у Ирску никада није вратио, Матић се запућује тамо где никада није био – а где је одувек.

Примат доживљајног и поетског над драмским у овом роману, осим што по аутобиографској компоненти подсећа на Кнаусгора, можда још више има сличности са Десницом, и његовим Пролећима Ивана Галеба. Музика и поезија чине суштину овог старог виолинисте, вероватно као и самог писца овог сјајног и необичног романа. Иако се Десница изјашњавао као југословенски писац, не потенцирајући своју етничку припадност – ово није спречило да и он буде протеран током Олује, кроз оскрнављени споменик у Исламу Грчком. Овај роман нас подсећа на домете и снаге српске културе. На крају, остаје утисак да границе могу да помере народе, али не и оно најтање и најупорније влакно којим се човек везује за своју културу.