Бошко Ломовић
АМНЕЗИЈА

 

Новинарка једне престоничке ревије, некада приправница у редакцији листа у шумадијском градићу, после 20 година, долази да интервјуише свог ранијег уредника, сада у пензији. Разговор се води о годинама у том месту на размеђу другог и трећег миленијума

II

Наједном ми у уши допре нечије пребирање по диркама клавира. Вероватно је свирка трајала од почетка, али тек сад је чух.

– Неко свира у суседном стану? – упитах, показујући ка зиду одакле је музика долазила.

– Не, свира радио. Бетовенове клавирске сонате. Мој радио стално свира класику. Исто мислим као Ниче: „Без музике би живот био грешка“. У музици су Немци ненадмашни, чуј само имена: Бах и Хендл, европски барок; Хајдн и Бетовен; Шуберт и његова Недовршена симфонија у h-молу; романтичар Брамс… Не гледам телевизију, осим бели спорт, скијаше и атлетику. Некада сам скакао у даљ и трчао кросеве. Да искључим?

– Не, напротив, тиха је, не смета ми. Штавише, пријатно је разговарати уз добру музику.

Покушавам да замислим Уредника на стази у дресу градског АК, у гаћицама и спринтерицама. Не успева ми. Успева ми, ипак, да га видим како се, после краћег спринта, одваја од одскочне даске и лети ка јами испуњеној песком.

– Сећате ли се свог личног рекорда у скоку у даљ?

– Постигао сам га на једном јуниорском атлетском митингу у Граду. Били су скакачи из околних градова, дошли су и двојица из познатог престоничног клуба. Са 6,41 метар сам обојицу оставио иза себе. Било је то пре – извини, само да израчунам – пре 58 година, похађао сам трећи разред средње школе. Нисам ту даљину досегао никад касније на сениорским такмичењима.

Шум из пећнице надјача радио и подиже Уредника са столице. У два корака се нашао крај шпорета. Врела пара и мирис јела у трену су испунили одају.

– Волиш ли мусаку од патлиџана?

– Не лудим баш за њом, али, кад добро огладним, буде ми слатка. Знате ли да је спремите?

– Откако сам самац, свашта сам научио. Ово ће још мало да се крчка, а ми да се вратимо послу. Укључи ту справицу – приметио је да сам магнетофон искључила док се бавио мусаком.

– Још смо на градском тргу – подсетих га, јер ми се чинило да није све испричао што зна.

– Не, нешто се чудно дешава, напуштамо трг. Из масе се, одједном, изнад глава издиже мртвачки ковчег и крену низ Главну улицу, а сва тевабија је, уз повике и изнова пробуђене бубњеве, пошла за њим. Четворица младића су га носила на раменима, а на сваких педесетак корака смењивала су их друга четворица, баш као да носе табут. Ако си некада присуствовала џенази, онда знаш како мејита носе на мезарје. Е, тако се тада дешавало. За ковчегом су сви кренули и трг се полако празнио. Био је намењен Градоначелнику који је становао при крају улице, на мало уздигнутом приземљу зграде, на терасу дневне собе могло се и дете испети. Ваљало им је препешачити око пола километра. Ко се није затекао у колони, излазио је на балконе станова или иза завеса на прозорима гледао на улицу, и крстио се. А поворка се таласа, галами, прети, усхићује се, наслађује. У тим тренуцима сам се сетио Шумановићеве Пијане лађе, а наши морнари, са ковчегом-прамцем и без крманоша, веровали су да су храбрији поморци од старих Полинежана који су, гледајући у Сунце, Месец и звезде, и пратећи ветрове, пучином Пацифика стизали до Хаваја, Новог Зеланда и Ускршњих острва. При крају улице се једна група одважних издвоји и упути левим тротоаром ка седишту социјалиста, у намери да га запале. Све се завршило тако што су ковчег оставили под Градоначелниковом терасом, а пиромани одустали од паљевине. Ваљда се нашао неко да их одврати. Маси је било спласнуло јунаштво и, као да су заборавили куда су, ка којем циљу кренули, вратили су се на трг, оставши ту до у ситне сате…

– Опростите, Уредниче, прекинућу вас. Записала сам пет речи чије значење не знам: тевабија, табут, џеназа, мејит, мезарје.

– Турцизми – насмешио се. – Између англизама и турцизама, увек ћу се приклонити овим другима. Дуго су били са нама, прилагодили се нашем говору. Узмимо реч „баксуз“ – одомаћила се и лепо дочарава читаву реченицу коју бисмо морали да употребимо: човек коме ништа не иде од руке, а који ни другоме не доноси срећу. Супротно овоме је „батли“. А „тевабија“ ти је група присталица, следбеника, нечија пратња. Употребљавамо је, најчешће, у поспрдном смислу. Остало што си записала је: даска за ношење мртваца, сахрана, покојник и гробље. Да, незадовољници с трга су ноћима колали улицама, тукли у шерпе, дували у пиштаљке, вртили чегртаљке и урлали под прозорима „комуњара“ претећи скорим доласком демократије. Слушао сам их и ја у два-три наврата под прозором овог стана. Не усхићујем се демократијом, нарочито не овом нашом, али, зар је демократија нешто чиме треба да се прети!

Притиснух прстом прекидач на магнетофону, остављајући Уредника да, окренут ми леђима, гледа кроз прозор на улицу. Можда је тог тренутка оживљавао сећање на још понешто што жели да ми исприча, па сам га пустила да размишља, биће и мени корисно.

А он се, гледајући кроз прозор и чешкајући се по бради, питао: „Да ли треба да пред њом говорим што мислим или да мислим шта говорим? Знам за изреку да само поштени људи говоре што мисле, али она има и други део – и будале. Нисам ни препоштен, а ни будала. Она снима сваку моју реч! Па, нека снима. Немам са државом ништа, осим један дан у месецу кад примам пензију. Али, кад она то објави, многи Грáђани ће гракнути на мене, препознаће себе или некога од својих. Који Грáђани? Пола их не познајем што имају станове у мојој згради. Мòре…!“

Ћутао је дуже него што сам желела, али сам се уздржавала да га пробудим новим питањем. Чекала сам да се сâм од прозора одмакне.

– Питај даље! – изненадио ме је бојом и висином гласа.

– Како се у свему држала редакција новина? Јесте, била сам у њој дванаест приправничких месеци, али недовољно да све уочим и схватим.

– Очекивао сам то питање и управо сам се, накратко, док сам гледао кроз прозор, био вратио у стару, жуту зграду где нам је било уредништво. Тја, шта би човек могао рећи? Од новинара скоро да су сви били за демократске промене, иако је vox populi  важио за „црвено ђубре“ (до краја мога уредниковања глава листа је била црвена), иако је, својим садржајем, гурао прст у око „револуционарима“.

Уредник је, потом, у живим сличицама, предочио портрете свих новинара. Тако се Петра Цимеша, једне ноћи, нашла на барикади на којој је њен син студент водио главну реч. „Не могу да вам опишем, то је требало видети и доживети“, говорила је сутрадан са усхићењем. Колегиница Зораја Фуртула је присуствовала конференцији за новинаре у седишту демократа и донела Уреднику на сто извештај. „Комбинатов ресторан у Горњој Реци је постао товилиште за општинске главешине“, написала је. Уредник јој је вратио текст на поправку. „Тако је речено на конференцији“, бранила се новинарка. „Да сам хтео да објавим све глупости које су тамо речене, послао бих дактилографкињу, а не новинара“, одговорио јој је. Колега Јанко Ћук, са дипломом историчара уметности, отимао се за извештавање са културних збивања у Граду, како би пред „револуционарима“ остао колико-толико невин и, показаће се – исплатило му се: брзо се домогао директорске столице у градској галерији. Фоторепортер Стеван Палибрк се трудио да, што народ каже, нити смрди нити мирише, а Уредник је добро знао куда нагиње. Најзанимљивији је био политиколог Вид Чавка. Ноћу је долазио у редакцију, узимао готову колумну са Уредниковог стола, откуцану писаћом машином на једној страни, и односио у Председништво српских демократа; потом би је, око поноћи, вратио на сто. Господа цензори су је, тако, читали пре него што би, у четвртак, осванула на првој страни. Уредник је то открио, али ниједном речју није приговорио новинару, правио се мутав. Касније ће се, три месеца после избора, тај новинар наћи у Уредниковој столици, али врло кратко: политички оци су брзо багателисали његове услуге, закључили су да улизица и подрепаш увек добро дође, али није баш добро да уређује новине, више ће штетити него користити; није уредио ни десет бројева.  

– А колегиници Петри и фоторепортеру Стевану сам измолио станове од Градоначелника, спасао их од честих сељакања по туђим кућама и скупих станарина. Одмах су их откупили за паре које би тек упетостручене дале праву вредност добијених станова. Заборавили су то, а заборавност је кумовала незахвалности – довршио је одговор на моје питање. – Било је у Граду одраније десетак странака, а настајале су и нове – наставио је без новог питања. – Све су имале конференције за штампу понедељком. Њихови главари су, невешти дипломатској углађености, иронијом и поганим језиком затрпавали своју сировост, а оскудно знање надокнађивали дрскошћу. Социјалисти су још седели у столицама градске власти, али све више пасивни. Чиновништво је гледало на коју страну ветар дува и почело се низ ветар окретати да сутра-прекосутра не буде одувано. Осећали су ужас привремености и трудили се да их метла не затекне на брисаном простору. Ћутали су и увлачили се у љуштуру или окретали ћурак наопако и увече се трудили да буду примећени у маси која је улицама добовала у шерпе, да буду близу барикада које су освањивале на раскршћима. Јер, кад буде „готов“ Онај у Престоници, неће претећи ни Овај у Граду. Човек је несавршено биће, а један од Седморице мудраца је говорио како је већина људи зла. Ма нису били зли, били су уплашени, тонули су, буквално и фигуративно, па се хватали за сламчице. Жалио сам их, изгледали су баш тужно. И сâм сам очекивао властито смакнуће.

– Зато сте, заденутим позади за опасач, долазили на посао са пиштољем? – осмелих се да упитам.

– Откуда знаш?

– Приметила сам кад су вам испале наочари на под. Сагли сте се, кожна јакна се подигла. Била сам иза вас.

– Јесте, у то време, због колумне, на првој, и коментара са врха зуба преко два ступца, на другој страни, најчешће због њих, vox populi  је  јутром откупљиван или плењен на трафикама и спаљиван. Сећаш се да смо, понекад, истога дана, штампали поново читав тираж и развозили по граду. Претње су стизале телефоном у уредништво – и ноћу, у стан. Заденуо сам „берету“, мада ме не би сачувала, нису се, касније ће се показати, могли спасити ни боље чувани од мене. Најмање сам се плашио уста преко којих је била марамица да их, можда, не препознам, и која су, из дана у дан, из ноћи у ноћ, кроз телефонску слушалицу пљувала у ухо: „Куд ћеш, јадниче, кад ми узмемо власт“; „Одзвонило ти је!“; „Чувај се, много си црвен!“ Баш нису волели црвену боју. Зазирали су од ње као што су наши комунисти зазирали од људи који су носили браду – као да су им идоли, Маркс и Енгелс, Лењин, Троцки и Бакуњин, били голобради! Чим су преузели власт, vox populi  је префарбан доминантном бојом са заставе демократа – плавом. И дан-данас је такав. Само је латинско име преведено на српски и ћирилицу – глас народна. То се десило тек три године касније.

– Долазили су у Град, на протесте, веома важне личности из демократског миљеа, зар не? Сетите се једног таквог скупа.

Уредниково лице је на трен показивало да није очекивао такво питање или да не може да се сети догађаја о којем би могао да прича. Но, није дуго потрајало, вратило је претходни изглед, штавише, видела сам да је веома расположен да потанко одговара.

– Шта више волиш: врапца у руци или голуба на грани? – почео је метафоричном увертиром; брзо сам схватила да ћу му помоћи одговором који не очекује.

– Од голуба је мрснија чорба и више је има.

– Од врапца је сигурна, у руци ти је већ. Него, оставимо птице, идемо у велику хотелску салу која зна да угости и до шест стотина сватова, а тога поподнева света беше и више. Низак, темељито саздан, дебелог и кратког врата, безмало обријан изнад ушију, са густом четком на темену, пео се ка говорници препун себе. Знао је шта ће рећи и знао је да ће то да усија масу. Господин Игор Кратки је руководио покретом чији назив је сабијен у шифру од једног слова, две цифре и математичког знака за сабирање. Шта је шта у том имену значило, нико у сали није знао, али је оно утолико било привлачније уколико је свету било неразумљивије. „Што те мање разумеју, то те више поштују“, говорио је језикољубац  Драгиша Витошевић. И на то се рачунало при крштењу. Оркестар гитара и бубњева, који се у сали био сместио још пре подне, громко је одсвирао „туш“, проломио се пљесак, а Кратки је кажипрстом куцнуо у микрофон. „Очекивао сам вас много, али не оволико. Добро је да вас је толико, јер оно што нас чека да урадимо за добро земље и грађана, не може појединац, не може ни стотину најбољих међу нама, потребне су стотине хиљада, милиони…“. Зауставило га је прегласно одобравање масе изнад које су се клатиле тробојке на катаркама и њихали натписи међу којима је највише било „Готов је“. Створена је атмосфера за објаву најважнијег. Игор Кратки је кратким, значајним кашљем прочистио грло, сркнуо гутљај воде из чаше што га је чекала, марамицом обрисао уста. Био је спреман за историјски говор.

„Даме и господо, ваше одобравање и транспаренти које гледам и читам, говоре ми да смо на добром путу и да имамо свенародну подршку да докрајчимо тиранију. Снага и одлучност су у нама, а логистику нам пружају демократске земље Европе и света“ (ни ова вест није прошла без пљеска бар хиљаду шака). Кратки није рекао у чему се састоји „светска логистика“, иако се знало за десетине милиона долара, за тајне курсеве у Сегедину и другим местима о начину извођења „обојених револуција“ и за прсте белосветских обавештајаца. Кад се галама стишала, Кратки је поново прочистио грло, опет сркнуо воду из чаше на говорници и ставио тачку на „јоту“: „У овом тренутку, на нашој јужној граници чека шест милијарди марака које је диктатор отео вама и вашој деци и у џаковима пренео на Кипар. Ваше паре чекају да Он падне да би се вратиле онима којима припадају – вама!“, за целу октаву је подигао поенту „вама“. Не знам како су стакла на прозорима сале издржала поплаву одушевљења. – „Рекох и понављам: све што је овај народ стекао, однето је у џаковима на медитеранско острво, одакле би требало, кад народ освоји власт, да се пресели, заједно са диктатором и његовом кликом, на неко још даље острво, могуће и у Тихом океану. Е, тај филм неће гледати! Побринули смо се да паре никуд не мрдну са Кипра, већ да, првом приликом – ево, дане бројимо, а ускоро ћемо и сате – буду допремљене у сефове Народне банке Србије! Другим речима, враћене народу!“

Ваљда је свако у сали тог трена видео огромну камару дојч-марака и поверовао да ће делић са тог брда новчаница улетети у његов џеп и да тај делић не може бити „цркавица“, јер ако сваки житељ у Србији добије подједнако, опет је то хиљадак марака; али неће се тако делити, већ по заслузи, а они у сали су заслужнији од оних ван сале. Свакако ваља искључити из расподеле „комуњаре“, а није их мало, потом и оне што „гледају своја посла“ и не суделују у општенародном покрету – е, могао би се тај делић утростручити!

Господин Кратки је овацијама отпраћен до аудија. Неколицина је брже-боље ускочила у своје аутомобиле и пратила га до суседног града у којем је, такође, заказан митинг; годило је њиховим ушима да га још једном чују.

Уредниково причање ми је постајало све занимљивијим, па сам, користећи се паузом у његовом присећању, проверила магнетофон и покушала да и сама гласно рачунам.

– Ако искључимо „комуњаре“ којих је, показаће то избори од 24. септембра, било близу половине, онда и оне неутралне што су, како рекосте, „гледали своја посла“, још децу и малолетнике уопште – онда би тај делић колача могао да нарасте на више хиљада марака.

– Свакако, била би пуна шака браде и Бог те веселио! Данас, две деценије од одушевљења у хотелској сали, знамо да је све било на врби свирала. Нити су вреће пара чекале на граници, нити су икада дошле. Кратки је и тада знао да говори лаж, али тада се, баш као и данас, истином ништа није могло да постигне. Лаж је удица за пучину. О тим парама на Кипру је две-три године доцније, говорио први демократски премијер, онда је тражио да се, по Резолуцији 1244, врати хиљаду полицајаца на Космет и још је нешто хтео…

– …што му је дошло главе – хитро сам довршила његову реченицу.

– Апсолутно – потврдио је Уредник – али то је посебна прича коју су понајбоље испричала двојица момака, један наш колега и шеф премијеровог обезбеђења, у подебелој књизи Трећи метак. Прочитај

је, ја сам то већ учинио чим се појавила. Шта сам оно хтео још да кажем? Можда се неко и омастио, можда је нешто од кипарских марака и стигло (Кратки и још један „револуционар“ су, касније, одлазили на Кипар), али маса није видела ни „цвоњка“, као што није видела ни доларе којима су плаћане главне „бабице“ при рађању истинске демократије у Србији.

– А ипак је здушно подржавала промене, следила вође, веровала у сваку њихову реч.

– Најближи вођама нису остали празних шака, запала их је покоја мрвица. А народ? У бити, начелно узето, народ је мудрац. Историја је сведок томе. Али је и песник знао шта говори кад је рекао: „Пучина је стока једна грдна“. При неким околностима је тако. Најбоље објашњење односа вође и народа сам чуо од једног старог катунаша. Дошли ми, новинари, код Исајила Бурмаза, деведесетогодишњег катунаша на Сињој гори, хоћемо да пишемо о животу на бачији. Тај маторац је од своје десете године катунаш. Све памти као мазга, веома сликовито прича, а имало је шта и да нам прича. Успут га упитамо – баш се задесило време пред неке изборе – шта он мисли о изборима. Исајило одбија да одговара, неће да се меша у политику сад, кад то није чинио у млађим годинама. Али, новинари су упорни. „Ја то, децо, овако видим“  – најзад попусти старац. – „Кад, у јесен, хоћу да вратим својх 80 оваца у село да презиме, наспем у бучук мекиње, мало посолим и понудим двема-трима најближим овцама. Оне се осоле, ја кренем, а оне за мном. Остале овце за њима. До куће само њих две-три (нема за све), пратећи ме, лижу слане мекиње из бучука, али све остале иду за њима. И све тако до тора у селу“.

– Извините што ћу покушати да вам читам мисли – хтела сам себе да проверим – али мој је утисак да вам људи на власти и политичари уопште нису симпатична фела. Познато је да власт квари људе.

– Видиш, Џорџ Бернард Шо се неће с тобом  сложити. Он сматра да власт не квари људе, него будале које заседну у фотеље покваре власт. Политика је привлачна, за многе зрачак на видику: за осредње уметнике који прецењују себе и пате од тога што им се друштво не одужује, што их не схвата; за богатуне који имају што пожеле, па зашто не би имали и власт; за нерадну и беспризорну фукару која би да се домогне барем делића тог колача. Отуда у политици и власти толико надриполитичара, отуда много промашаја и честих ванредних избора. Не може свако да буде посластичар, обућар, врстан књиговођа, професор математике, пилот – али свако може, мисли да може, да буде политичар, а самим тим и председник државе, председник владе, у влади министар или начелник округа. Зато је Шо у праву. Него, да мало предахнемо, нисмо погодили ђутуре. Џезву на ринглу!

Искористих његово добро расположење.

– Џезва и рингла? Не личи ми то на вас.

– Не буди цепидлака! Не постоје српске речи за те две дивне ствари. Џезву су нам донели Турци, а шпорет са ринглом Немци. Шпорет смо преименовали у штедњак, али рингла је остала.

Кафу смо испијали причајући, попут Енглеза, о времену.

 

 

III

 

       Споменусте изборе. Још сам била овде, сећам их се, али нејасно, нисам их активно пратила, сматрали сте да је то крупан залогај за приправника. Како је све то изгледало? 

– Нисам говорио о изборима – рекао је гласом толико сигурним да ме умало није разуверио. Ипак…

– Не бих да враћам траку уназад, али споменули сте их пре пола сата.

– Пре пола сата? Рекох ти на почетку: не питај ме шта сам синоћ вечерао – грохотом се насмејао на свој рачун.

– Избори су, срећом, били пре двадесет година.

Уредник се подигао са столице, пришао прозору и загледао се напоље. Као да сећање призива са улице или, загледан у дрворед кестенова, у мислима листа имагинарну књигу на чијим страницама је записано и насликано све што треба да ми исприча. Чекајући га да проговори, поново сам угасила магнетофон.

– Избори као и сваки избори – проговорио је окренувши леђа прозору и полако се приближавајући својој столици. – Ти би да чујеш нешто необично, „пикантно“, како се то каже. Било је и тога, јер ствари не могу ићи уобичајено кад, после педесет и пет година, ваља све одоздо подићи на пиједестал, а све са трона оборити у пепео. Рећи да је изборна кампања била жестока, исто је као пронаћи рупу на саксији или секиру за вратима. Та крилатица прати сваке изборе. Опште место. На једној страни социјалисти и радикали, на другој демократска опозиција сачињена од… не знам више од колико идеологија: две демократске, либерали, поменути покрет шифрованог имена, отпораши, ето, да се неких присетим, а било их је деветнаест, ако ме сенилност није посве узела под своје.

– Народ би рекао: „с коца и конопца“ – хтела сам да му помогнем, иако не мислим да је опозицију чинила безоблична, неорганизована и несвесна маса; знала је шта хоће, за шта се бори, бар вође су знале.

– Не бих ни ја боље рекао. Седмицу пред изборе, на степеништу пред општинским здањем, засео је један младић. Под њим је био надуван гумени душек, онакав који се сусреће на плажама, исто такво јастуче и пластична дволитарка воде. Дошла је вест да је један отпораш започео штрајк глађу и да ће истрајати све док се не саопште резултати избора. Одувек је било јединки, најчешће из доњег слоја, исмејаваних, ниподаштаваних или непримећених, могло би се рећи беспризорних, које су у оваквим и сличним ситуацијама тражиле прилику да се покажу, да се истакну, да на себе скрену пажњу, чак и у новине да доспеју. Овоме нашем је и то успело. Отишао сам тамо, јер је и то вест за предизборну хронику у новинама. Лежао је на душеку, са јастучетом под главом, покривен сивим војничким ћебетом, окружен радозналцима. Знао сам га, а ко није знао Мартина Шућура, мршавог момка плиће памети, кога смо свакодневно виђали на улици, беспосленог, како поздравља свакога кога сусретне, и познатог и непознатог; уста су му ваздан била отворена, као да му је властита кожа тесна. „До када намераваш да ту лежиш?“, упитао сам га. „Све док се не преброје гласови“, одговорио је не гледајући ме. „Која је сврха твог гладовања, шта ћеш тим помоћи да твоји победе?“ Замислио се, знао је да говори за новине и тражио је ваљан одговор: „Свако чини што може. Ја могу да гладујем и тако допринесем да се дође до истине“. Питао сам га да ли он зна шта је истина и како изгледа. Рекао ми је да зна да је тешка, али светла као Сунце, и да је овај народ заслужује.  („Можда је само лудацима дозвољено са досегну тешку истину, недоступну нама осталима“, давно сам прочитао, негде и записао реченицу из романа Укочен поглед Рамона Х. Сендера. Тог тренутка ми је пала на памет, али сам је прећутао.) Кад сам ујутру, на дан избора, пошао у кабинет Градоначелников, Шућур је био на степеништу, седео је мирно загледан у брдо изнад града, рекао бих да није био ни грам лакши него првог дана гладовања. Упитао сам га: „Хоћеш ли данас окончати гладовање?“ Одговорио ми је: „Зависи“. Опет сам питао од кога би или од чега би могло да зависи. „Од тога да ли ћемо победити“. „Шта ће с тобом бити ако удружена опозиција не победи?“, хтео сам да чујем његову даљу акцију. „То ће значити да смо покрадени, и настављам да овде лежим и гладујем“. Предочио сам му да то ништа неће померити ствар напред, а он је спремно узвратио: „Остаје нам, онда, устанак“.

Насмејала сам се гласно. Уредник је схватио зашто.

– Младић је био тема учесталих конференција за штампу; истицана је, и на скуповима у Граду и по селима, његова свесна жртва неминовном изгревању демократског сунца које ће нас засигурно обасјати. Гради се нови свет, свако види себе у пресудној улози, па и момак скромног ума. Гради се хумани капитализам, са европским лицем, а кад буде ступио и у наше двориште, нећемо надничити као собарице, бебиситерке, домари и чистачи септичких јама по Немачкој, Шведској и Француској. Други ће то код нас да раде. Тројица отпораша, добрих момака, убеђивала су ме у недељи гласања:  „Видећете, све ће бити боље“. Чинили су то простодушно, посве уверени да другачије не може да буде. Годину после, један се јадао: „Веровао сам да ће бити“.

Уредник је ток гласања у Граду и селима општине пратио у кабинету Градоначелника. Имао је ту привилегију као први човек градских  новина, а дружио се, каткад, са Градоначелником и ван радног времена, био је с њим на пер-ту. Кад је гласање завршено, кад су на више од осамдесет одсто места испражњене кутије и отпочело бројање, први човек Града је сваки час подизао слушалице трију телефона на свом столу. „Добро, шта се може, тако је како је“, најчешће би одговарао и поново би му лице прекривало тамно црвенило. Покоја добра вест са гласалишта би му измамила осмејак, да би га наредни звôн телефона поново угасио. „Како си прошао?“, питао је неко из Престонице око 22 часа, неки његов партијски друг из врха. „Победио сам у свом селу, али то ми није никаква утеха“, одговорио је.

– Kако бисте насликали Градоначелника у то време, мислим у оном сегменту у којем је деловао као homo politicus?

 – Беше задојен политиком, уживао је у том гладијаторству. Политика је била најјачи ген у његовом телу. Кад су га смакли, до нових избора се притајио у адвокатској канцеларији. Био је правник, са дипломом о положеном правосудном испиту. „Данас трипут уђем у судницу и зарадим колико ми треба за месечне трошкове породице“, говорио ми је, више да теши себе, него да се хвали. Али се зорно оштрио за следеће изборе када ће – чврсто је веровао да хоће – закључати адвокатски office. Има људи, додуше ретких, телом и душом преданих послу који воле. Градоначелник је обожавао политичку бару, врло добро је у њој пливао; звали су га у Престоницу и нудили удобну фотељу, чак министарску, али је одбијао. Волео је у селу да буде први него у граду други. Трошио се неконтролисано и незаустављиво у све горој и горој политичкој арени; сигуран сам да би дуже поживео као адвокат, али не би био срећнији нити би имао привилеговану вечну кућу ни онолику раскош над њом. Кад год се задесим на гробљу, дочека ме порцуланска слика и његов смешак којим је окончавао сваки наш разговор у свом кабинету и, не измишљам, стварно сваки пут чујем реченицу којом би ме испратио на врата: „Е, тако ти је то, друже мој“.

 – Зашто су Градоначелнику, те године, многи брзо окретали леђа? Било је међу таквима и оних од којих то никако није заслужио, напротив.

– Знаш, колегинице, кад брод тоне, капетан стоји на командном мосту и полако са бродом одлази на дно мора. А мишеви као мишеви, ниједан с бродом, на којем су се гојили отпацима хране из бродске трпезарије, не одлази на дно. Запливају ка обали, неки доплива, неки се удави. Тако ти је и са људима. Градоначелника су напуштали један по један. Једни отворено и без извињења, други прикривено и са колико-толико стида. Пример наше колегинице са барикаде и другог колеге за кога раније рекох да није ни риба ни месо: после потуцања по изнајмљеним собичцима, добила је од Градоначелника гарсоњеру, а колега једнособан стан. Не треба да ти кажем у чијим су се редовима убрзо нашли. А анегдотски случај незахвалности је испољио надарени сликар Рашко Молер, мислим да знаш о коме причам.

– Сећам га се, писала сам текст за новине са његове изложбе акварела у галерији Културног центра. Омален, жгољав, живих, плавих очију, говорио је фалсетом…

– Добро си га насликала. Још је његових пејзажа и градских ведута, које су му откупљивали социјалистички директори, о зидовима канцеларија и ходника у предузећима и јавним установама. И сам Градоначелник је плаћао из градске касе Рашкове аквареле, помагао је уметника. Знам га још из средњошколских дана. Беше тада, протекло је, мислим, шест деценија, конгоански председник Патрис Лумумба утамничен, а у Граду је организован масован протест, захтевали смо његово ослобађање. На челу поворке је ношена велика Лумумбина слика коју је Молер урадио за ту прилику у лавираном тушу. Био је уважени градски уметник. А шта је урадио на дан избора? Док су пребројавани гласови и сав свет био окупиран исходом избора, он је избушио све четири гуме на Градоначелниковом службеном пасату. Заборавио је на паре које је наплатио за аквареле. Постарао се да се његов ноћни допринос „револуцији“ прочује; сутрадан су победници високо оценили сликарев подвиг: „Он је готов, а готов му је и ауто!“ За који дан ће покупити из фиока личне ствари и пешке отићи у свој стан на крају Главне улице. Удаљиле су се од Градоначелника и евет-ефендије, они који би требало да му до гроба благодаре.

– Опростите што вас прекидам. Евет-ефендија?

– Евет-ефендија? Андрић нам у недовршеном Омерпаши Латасу објашњава да је, у старија времена, у сарајима постојао човек чији је посао био да стално прати султана и, речју и покретима, одобрава оно што би султан рекао или учинио. Турско „евет“ преводимо са „да, тако је“. Ми таквог зовемо аминаш, подгузна мува, подрепаш, да извиниш, и увлачигуз. Видиш колико је народ смислио имена за такве.

– За полтроне?

– Јесте, за полтроне. Народ је такво понашање непогрешиво жигосао: не бој се зла од онога коме добра ниси чинио. Управо је тренутак да ти речено зачиним поучном причом, насталом, можда, баш за вакта кад је Омерпаша Латас кажњавао побуњене аге и бегове по Босни. Каже предање како је неког бега, за казну, посадио наопако на магарца и провео га између два реда касаблија. Сви су се утркивали ко ће кажњеника више попљувати, извређати или опаучити шаком. На самом крају шпалира, један старац не учини као други, него се ојађеном бегу дубоко наклони. Човек који је магарца водио, зачуди се ономе што виде. „Е, видиш, мој Хасане, овом човеку ништа добро у животу нисам учинио“, објасни му бег. Показаће избори да су га напуштали и многи гласачи. Обновљене китњасте фасаде на најстаријим зградама, оснивање завичајног музеја, замењене нездраве азбестне водоводне цеви – све је то у мозговима Грáђана ишчезло пред обећањима да их, на граници, чека шест милијарди марака. Као да се нико није сећао ранијих лета у којима бисмо се купали без воде, а после је имали напретек и сваке недеље изнова пунили велики базен који нам је био јефтино море. А воду им је довео Градоначелник са двадесет километара даљине. Него, да поједемо по тањир мусаке, па ћемо наставити.

– Хвала, имам два сендвича у торби – хтедох да оставим утисак пристојности, а једва сам чекала да ме поново позове на мусаку.

– Сендвиче ћеш појести у аутобусу, дуго је до Престонице, поново ћеш да огладниш. Знаш, кад год сам путовао, аутобусом или возом, увек се у мени будила глад. Вучја, здрава. Могао сам слатко да поједем и масну поњаву.

Преместила сам са стола на кауч магнетофон, бележницу и своју торбу, Уредник је ослободио половину стола од својих ствари и почео износити тањире, виљушке и ножеве, ставио је и котарицу са хлебом и, на крају, из пећнице извадио шерпу са врелом мусаком и спустио на дрвени подматач, насред стола. Узгред приметих на сточићу у углу просторије паклицу кента и ружичасти упаљач. Иако их је, током разговора већ користио, тек сад их приметих.

– Још пушите? – упитах, присећајући се како је, раније, записивао на паклици датум и час када би одлучио да „никад више“.

– Да, иде то уз новинарски посао. По навици сам наставио и у пензији. Коцкање је веће зло од цигарете. Људи се устрељују због банкротства за коцкарским столом, а коцкарнице се свакодневно рекламирају на телевизији. Коцкарски дуг се мора платити, то је питање части. А кад не можеш да платиш, онда будеш убијен или се сам убијеш. Цигарете није дозвољено рекламирати. Али зато ти наштампају на паклици да пушачи ризикују рак плућа и простате, неплодност, срчану и мождану кап, ипотенцију. Кад год ми на трафици пруже паклицу на којој ми прете полном немоћи, ја им вратим и тражим ону од које се добија карцином.

Обоје се гласно и слатко насмејасмо.

Током ручка готово да нисам говорила. Или сам била много гладна, или је Уредник показао врхунско кулинарство у припремању мусаке. Он се присећао својих почетака у новинарству, успевајући да ме заинтересује. Почео је као уредник и једини новинар у једном фабричком билтену. Куцао је текстове на воштаним матрицама које би, потом, намонтирао на гештетнер (морао је да ми објасни шта је то гештетнер) и, окрећући ваљак справе, добијао одштампан текст на папиру А4. Онда би то сложио по страницама и металним кламфицама повезао у свезак. Билтен се делио радницима – тако су сазнавали шта је одлучио Раднички савет, шта Управни одбор фабрике, колико ће износити и када ће се поделити регрес за годишњи одмор, који ће радници ићи у бање о трошку фирме… Касније су покренуте праве новине, штампане су једном месечно са уредниковим текстовима и фотографијама на којима су били директори, шефови погона, али и непосредни произвођачи за стројевима. Још касније су купили малу радио-станицу, поставили звучнике по погонима и у кругу фабрике, па су новине престале да излазе.

Кад завршисмо обедовање, вратисмо на сто ствари, опрасмо руке и настависмо разговор.

– Знамо како су избори завршени. Шта је пре било?

– Изборима је претходило бомбардовање. Ако Га ишта сруши, бомбе ће. Све је сличило потери за истом рођеним Христом, кад су посекли десетине хиљада мушких беба у Галилеји не би ли спречили оно што ће неминовно настати. А Христ преживе, али не преживеше многи у пеленама престоничног породилишта, на ноши у Сурчину, у вагону друге класе на мосту у Грделици, на нишкој пијаци, на мосту у Варварину, крај „Слободине“ траке за монтажу противградних ракета. Ама, девојко, није Он био њима циљ – већ народ, инатан, дрчан, непослушан, луд на српски начин. Требало му је сабити рогове у главу. Знали су у Авијану добро нашу историју, проучили су је осам векова уназад. Сећаш се мудрих савета да је, ради наше будућности, потребно да променимо свест, да не будемо што два миленијума јесмо, да постанемо што нисмо? Није баш природно да су се и у Граду радовали бомбама, али јесу. Кад већ не може демократски, онда ће га оборити динамитом, а кад одјекне Његов пад, пашће и Градоначелник; томахавк је била њихова шанса да заседну на пиједестал. Додуше, нису правили протесте и лепили отпорашке песнице по зидовима, нису то могли из мишјих рупа. Промашиће их „Милосрдни анђео“ ујка Сема и њих устоличити. А Јенки Сем није бринуо да ли ће их потрефити или промашити – његови циљеви су били изнад њихове кукавне алавости.

У подруму Грађевинске школе – сећао се Уредник – сваке вечери, окупљали су се градски прваци, битни за ред и заштиту, иако никога и ничим нису могли да заштите. Градоначелник, два-три градска начелника, шеф полиције, безбедњак, командант касарне, неколицина директора јавних и привредних предузећа, уредници новина и телевизије… Да ли је некога важног заборавио? Јесте, најважнијега, Алексу Рашету, професора нуклеране физике који је основцима предавао елементарну физику. Сви би гледали у њега кад је објашњавао како стварчица у његовој десници, налик пенкалу, својим ласерским снопом скреће пројектил испаљен из авиона, скреће га с пута којим је кренуо, усмерава га у шуму, или у голо брдо, или међу зидове клисуре. Да ли је то професорово пенкало заслужно што, за једанаест седмица, ниједан томахавк није пао на Град, чак ни десет километара около? Уредник нема одговор, али допушта и да јесте и да није. Међутим, хвали овале роштиља који су, увек око поноћи, стизали у подрум, још памти и шале шефа полиције који би, на Градоначелниково „служите се“, додао „буде ли нам суђено, да одемо пред Бога бар сити“. Полицајац је, упркос ситуацији, одржавао добро расположење у школском подруму. А јело се као да је последње (могло је и бити!) и често упућивала молба агресору: „Клинтоне, престани, иначе ћемо поцркати од јагњетине и роштиља!“.

– Уосталом, од нечега се морало умрети: од пљескавица или бомбе – на крају се нашалио Уредник.

– А шта је после било, после избора?

– Градоначелника су безмало изјурили из кабинета. Онда су довели свештенике да молитвама и димом тамјана „истерају ђавола“ из свих просторија. У канцеларије приземља и два спрата преко ноћи су се уселили председници и потпредседници странака, њихови одани људи, много нових девојака се сместило на столице, оне које су до избора седеле у странкама крај телефона, водиле записнике на седницама, кувале кафе и одлазиле на пошту или лепиле плакате по бандерама и зидовима. У канцеларијама је било више чиновника него столица. Да, остала је неколицина начелника и чиновника из смењене гарнитуре, „тастери“ и потказивачи који су заслужили да и у новом режиму задрже своје фотеље. Настало је велико спремање, претумбавање, листање финансија, планова и уговора. Један од нових потпредседника Градског већа је, пети или шести дан по усељавању, изјавио: „Оно што смо затекли је, благо речено, катастрофа“. Сетих се, звао се Мићо Гаћеша. Срећа је што је, ето, њему поверено да ствари поправља. Онда су кренуле смене по јавним предузећима. Много је било заслужних за тријумф, много више него што је било фотеља, па се удомљавало и тамо где синакуре није било или је била скромна. Тако је песникиња Динара Чађо упала једно вече на састанак чланова Књижевног клуба „Завичај“ и осорно изјавила: „Од сада сам ја председник!“ Узалуд су јој говорили да то не иде тако, нек се кандидује и сачека изборну скупштину, по Статуту… Авај, узалуд је било глувом шаптати! „Моји су победили на изборима и хоћу да будем председник!“ Веровала или не, и била је председник пуне четири године, све до следећих избора кад су њени изгубили. Тако се спроводила демократија, све на „ооо-рук“. Нови градски функционери су кренули, од првог радног дана, са званичним изјавама; новинари нашег листа и локалне телевизије – сећаш се да су они били на другом спрату, изнад нас – свакодневно су позивани да обнародују све што би нови буџовани рекли…

– И дописници престоничких листова су слали интервјуе са новим Градоначелником, колико се сећам – допунила сам Уредника.

– Како да не, требало је да цела земља сазна какву су сјајну победу извојевали у Граду и какав су џумбус затекли. И још нешто. Сви новопечени, ровити функционери су почели да се дебљају. Власт је благотворна: ни стари Градоначелник – криво седи, ал’ право беседи – није мањкао у килограмима. Нови Градоначелник је предњачио, и после три године, подметали су му две столице да смести задњицу. Не претерујем, вагао је близу два товара.

– Колико је то два товара? – упитах, јер први пут чух за ту меру.

– Зар не знаш? Двеста кила. Глумица Ружица Сокић је говорила да је неучтиво бити дебео. А француски новинар Жозеф Ренак је, после Српско-турског рата, 1876. године, дошао у Београд и овако описао Србе: „Господственост зависи умногоме од мршавости, од виткости; дежмекаст човек ретко је кад отмен. Скоро сви Срби које сам срео су витки и мршави“. Међутим, мој рођак који је у Престоници директор једног важног предузећа, тврди да су гојазност и ћелавост услови за добар положај у друштву. Гледајући ме, одмахивао је главом: „Никад ти нећеш постати директор“. Погодио човек!

Уредник је, мада непитан, наставио причу о Градоначелнику који је истеран из кабинета. После четири године се опет вратио у своју фотељу, као да се поново родио. И избори 2008. године су се посрећили, али му је у петом мандату, на ручку у Ловачком дому, препукло срце (нејако за онолико сало!). Наследио га је први до њега, мање спретан и способан, али себи сав битан, Ненад Стокућа. Тај се хтео што пре ослободити сенке омиљеног Градоначелника, затирући му трагове. Измењао је све директоре установа и јавних предузећа – нека се зна ко је ко и шта је шта. Није могао, срећом, да избрише све што је претходник створио, јер би се Град нашао у чему је био пре педесет година. Последњу освету новог шефа Града, који се, благодарећи Градоначелнику, нашао у ономе о чему ни сањао није, осетио је Градоначелников синак. Беше тек стигао из Престонице са дипломом инжењера хортикултуре. Дошао је, сигуран и раздраган, у кабинет очевог пријатеља и разастро по столу диплому. „Предајте молбу на писарницу, видећемо шта можемо“, службено хладно му је одговорио замољени. На томе се све и завршило. Момак се, разочаран, одао алкохолу. Богами, не само алкохолу – Уредник је, климнувши два-три пута главом, дао значај својој последњој реченици.

 

Из романа у рукопису АМНЕЗИЈА[1]

 

[1] Аутор је последњи контакт са редакцијом имао шаљући прилог 26.  априла 2025. године, не дочекавши да га угледа у нашем часопису.  Након што нас је напустио 8. јуна 2025,  овим одломцима из романа опраштамо се од дугогодишњег сарадника. 

Редакција