Ана Ристовић
ДОЋИ ЋЕ ИНВЕСТИТОРИ
НИ МАКАЦ
Недељу дана пре затварања обућарске радње
ђонови имају облик фосила
које брижно открива длан мајстора
и прсти прелазе преко рубова где утиснут је
читав један живот и оно што је потребно
да га разумемо. Са сарама чизама је лакше,
прострте на столу чекају последњи штеп,
у тишини касног поподнева зидни сат
усаглашава ритам срца са ритмом кројачке игле
и сваки убод ставља тачку на пут
одавно пређен пешке.
Неће спавати ноћас. Ни сутра.
Чета високих потпетица на полици
спремна је и после предаје оружја.
Пар дечјих патикица шћућурио се у углу,
пред олују и он бди.
Са излизане површине једне мокасине
прочитао је судбину, али о томе, ником, ни речи.
Пертле гмижу у сумрак
и с првим мраком спремају омче.
Неће спавати ноћас. Ни сутра.
Будућност постоји, али знамо о њој тако мало.
Предуго је додиривао кораке
ужурбане, саплитане, зауздане, чиле
троме, жустре, обазриве, кротке
и оне лагане који као да никад
не додирују земљу
и оне смеле који за собом увек
остављају бразде
– да би сутра игде могао да пође.
ДОЋИ ЋЕ ИНВЕСТИТОРИ
(римејк)
Доћи ће инвеститори.
Рећи ће – рушење.
А онда – добићеш нове зидове
нов ходник зграде
чист као божје црево
и нов улаз каталошки привлачан
са Kосмополитеном на сточићу
где можеш предахнути после посла или пијаце.
Доћи ће инвеститори.
Нудиће нове Библије.
Јеховини сведоци 21. века
имају златне зубе – евро циглице
а иза су посеченe шумице.
Нуде брза решења и још бржа бетон-уздизања
у безваздушне просторе где се један кревет
може продати као кревета девет.
Доћи ће инвеститори
нудиће и нове кревете
мекане на додир
Али шта ће ти кревет
ако ћеш лешкарити у улазу зграде уз Космо
И шта ће ти и улаз у зграду
ако можеш живети на песку
и сањарити да пијеш космополитен.
Доћи ће инвеститори.
Добићеш ваучер
Добићеш и апликацију за праћење
и комуникацију са управником
ако нестане струје или воде.
Али шта ће ти струја или вода
ако те већ обасјава и поји радост
овог бетонског воздизања.
Доћи ће инвеститори.
Тамо негде је дом.
Тамо негде је онај кревет.
Добро си га испипао
има облик твог тела.
Доћи ће инвеститори
у то тело
рећи ће – сад градимо
Боље да не дођу.
ЗАУВЕК НАПОЛА
Нема љубазнијих трговаца од месара
док преврћу полутке на којима још дремају
капљице крви. Цвркут медан. – Шта ћемо лепо кувати данас?
Само најбоље за вас. Розбратна меко љуби свињски врат,
плећка с ружом другује. Батаке захватају нежно
за ножице као у породилишту и спуштају на вагу,
иако нису весници новог живота, већ стални сведоци смрти.
Млевено увек двапут, а јунећи бут сечен на ситно,
док се у блиставом сечиву ножа огледа задригло лице.
Шта ли сањају након што су цео дан превртали свет
кравље утробе? Јесу ли и ти снови у нијансама пурпурне
као и сласт што им се топи с језика док хвале и часте медом речи
посетиоце свог храма? – Једна буткица за госпођу,
једна ружа за господина. – Бифтечић сутра, вас ће да чека.
– Бифтече слатко ко мече. Живот тече.
Једном телету што је протурило њушку кроз решетке обора
срце је брже закуцало када је зашкрипала капија.
И јутарњи сунчев зрак кроз измаглицу још росне траве
пресекао је заувек напола, оно јуче од оног сутра.
САВЕСНО БЕЗ САВЕСТИ
Чувари Аушвица
они који су постављали ломаче
они из стрељачког вода
они који су затезали омче за обешене
Томас Фериби који је у 8.15 над Хирошимом
повукао ручицу и рекао
Бомба је пуштена
– само су радили свој посао
као и они који су били само
неми
глуви
слепи
док се око њих
крунио одроњавао и рушио свет
покушавајући нешто да им каже
кроз последњи уздах самртника
јер су глас, слух и вид
послали на годишњи одмор
са картом без повратка
МАЛА САХРАНА
На брежуљку изнад некадашњеег атомског склоништа
деца су сахранила пужа
поставила крст начињен од две летвице
камен
и стручак пољског цвећа.
Сада долазе сваког дана да ослушну
дешава ли се нешто под каменом
и да ли можда
душа пужа има нешто да саопшти.
Доносе, као на даћу, листове купуса,
зелене салате и спанаћа; једно каже:
– Пуж спава. А друго: – Чуо сам га како је уздахнуо.
Чуче погнути око малог пужевог гроба
не знајући
да су им од саме светлости сад настале
пужеве кућице на леђима
и да ће од сада кроз живот корачати са њима
као са знањем
да постоји крај