Јелена Марићевић Балаћ
ЦВЕТОВИ ШАМАНСКОГ СНА

 

Гун Ајурзана: Легенда о шаману

Логос, Београд, 2024.

Одживи свој век у свету под луном и онда дођи.

Дотле ћу те чекати.

А баш сада ћемо постати муж и жена –

рече она и набра му цветове сна.

*

(…) у чијој чинији израсте цвеће,

тај ће и бити господар острва.

*

Увреда због које беше дошао на ово острво

давно је погребена под наслагама протеклих лета и,

могуће је, неће се пробудити више никада,

а поврх те хумке израсла је љубичаста висибаба.

Гун Ајурзана је монголски писац, рођен 1970. у Бајанхонгору. Представио се српској публици романом Легенда о шаману и био је гост Сајма књига у Београду 2024. У Белешци о писцу и делу стоји да је овај роман из 2010, штампан у Улан Батору, „у монголској књижевности први роман који говори о шаманима и шаманизму”, а до сада је преведен и на руски, корејски, француски и енглески језик. Чини се, ипак, невероватним да се ради о првом роману о шаманима у монголској књижевности; могуће је да се ради о првом роману у чијем се наслову налази овај појам или у којем се слободније и експлицитније пише о шаманизму, посебно што се у роману наводи како се првим шаманом сматра Монгол, Бахула Харзаарин. Уз то, примера ради, ауторка овог приказа истраживала је елементе шаманизма у Роману о Лондону Милоша Црњанског и Хазарском речнику Милорада Павића, па би деловало нелогично да савремени српски роман има дужу традицију шаманизма од монголске књижевности. Разуме се, шаманизам је карактеристичан за архајске културе, па су тако у науци о књижевности заступљена фолклористичка истраживања, примера ради, о Малом Радојици, Марку Краљевићу или Секули (нећаку Сибињанин Јанка) као шаманима. Отуда је и крилатица о Ајурзановом роману као првом роману о шаманима и шаманизму у монголској књижевности прејака, будући да је, премда засигурно сугестивније и скривеније, шаманизам присутан континуирано и у њиховој култури.

Међутим, Ајурзана је у интервјуу за Културни дневник РТС-а (25. 10. 2024) учтиво, с поштовањем и ретким уважавањем српске културе, изјавио да је Андрића волео да чита у раној младости, а нешто касније му је Милорад Павић постао један од омиљених писаца, па је чим је први пут дошао у Београд најпре отишао до његовог споменика на Ташмајдану. Ова чињеница не повезује Ајурзану и Павића само симболички и није тек куртоазни гест писца који је дошао у земљу у којој је преведен. Шаманизам Хазарског речника постао је важан гест препознавања сопствене културе, народа и његове духовности, као и кључ за Ајурзанину иницијацију у писца. Постоји снажна аналогија између Павићевих Хазара и шаманизма, јер у Бурјатији има, како се наводи у Белешци на крају романа, све мање „следбеника шаманизма”. „Ајурзана је, по сопственом признању, у погледу вероисповести предност давао будизму, док је шаманизам сматрао обликом древног сујеверја, а затим је кроз уста јунака свог романа објавио да је свака религија – шаманизам”.

На концу романа каже се да је шаман Хагдај који је причао легенде постао сама легенда. Тако се наслов романа Легенда о шаману може сагледати не тек као „легенда о легенди”, већ и „шаман о шаману”. Не само да се и сви они који проучавају шаманизам могу сматрати шаманима, како орнитолог Регина каже главном јунаку Тенгису, па је Тенгисово приповедање о Хагдају заправо приповедање шамана о шаману, већ Тенгис, наслеђујући Хагдаја, постаје његов симболички потомак и он сâм, илити шаман који прича историју и легенду о томе ко он заправо јесте. Свако од седам поглавља отпочиње пасусом Тенгисове исповести о томе да се због несрећне љубави нашао на Зечјем острву, који се рефренски поентира реченицом: „Али прича не говори о томе”. Прича се, дакле, не развија у смеру који би се тицао несрећног, остављеног, усамљеног човека и химера савременог света које су га уамиле, већ „трагања за изгубљеном душом” и њеног проналажења у контакту са шаманом Хагдајем илити истинским духом сопствене земље, тј. изгубљеном и потиснутом исконском духовношћу. Хагдај зато делује као Павићева принцеза Атех, а његове приче су попут њене поезије исписане курзивом у роману, док је Тенгис попут ловца на снове који учи занат шаманског „камлања”, а има за циљ контакт са духовима предака и специфичне видове исцељења. Сугерисано је да је љубав управо добар пут учења и лечења, па се тај аспект тиче занимљивог односа између Регине или Реџи и Тенгиса, који су се срели на острву. Ликова романа нема много, њих је троје (Тенгис, Хагдај и Регина), премда су остали који се спорадично јављају више у служби епизодних прича и функцији карактеризације главних ликова. Можда зато што су њих троје шамани илити душе једног бића, што је у складу са шаманским веровањем.

Тенгисови извори учења и самоспознаје били су љубав, наука и прича, преточени у легенду која се сублимисала у симбол шамана. Он је у природи, са којом је почео непосредно да комуницира, почео да увиђа невидљиву сферу постојања, која људску егзистенцију може учинити смисленијом и целовитијом. Општећи са онгонима и преводећи њихов језик на земаљски, јунак се потврдио као тумач (толмач или тулаш). То је Ајурзана вешто уплело у метапоетски план романа, јер се каже да знаци онгона нису језик нашег света и слика нашег времена, већ прошли, будући и нељудски језици којима се продире у скривени свет. Отуда се потенцирају споне са животињским светом, као што је познавање птичјег језика или комуникација посредством инструмената од специфичног дрвета (Космичког стабла, Дрвета света) и животињске коже (медведа, вука) – јер је кожа животиње чија је душа одлетела на небо и даље жива и тутњи, а управо она служи шаману као превозно средство. Бубањ је, како писац готово песнички надахнуто каже – расни коњ на коме шаман прелази океане.

Када је реч о конзумирању напитака, опијата, дувана, који би омогућавали или поспешивали стање екстазе, одриче им се примарни значај, посебно вотки која се именује огњеним пићем. Важност се придаје вођењу љубави када Регина разговара са онгонима, као и печуркама, али се то пажљиво образлаже чињеницом да се оне морају брати чистих мисли, иначе ће бити отровне, а сав труд узалудан. Потенцирање чистоте мисли, те везе са животињама које су отелотворење чистих утисака без примеса, утемељују се у жељи да се шаманизам представи у изворном смислу и кроз то покаже сав његов духовни потенцијал. Будисти су на шамане гледали као на демоне, стоји већ на једној од првих страница романа, а у 20. столећу је био потиснут и проказан: „пре Црвене револуције сваки десети човек на Зечијем острву био (је) шаман. На острву је чак било шамана који су прешли у православље, али они притом нису губили везе са својим онгонима. Често се могла чути пословична изрека: ‘Загалмај зуугеед зајарнагујб’ (‘Чак и навукавши крст, ја се не мењам (бур.)’”. Оно што се, дакле, Павићевим Хазарима десило у историјски удаљеном тренутку пре око 1000 година, доживели су и Ајурзанини монголски шамани, па је тако Хагдај већи део живота морао да проведе у психијатријској болници, иако је требало да он исцељује болеснике. Голи духовни опстанак требало је пренети у сферу онгона и оспособити се за гледање у не тек прашину, већ боје житеља оног света. Стога су критичари и Павића и Ајурзану окарактерисали као маштовите писце, а њихови имагинативни импулси расцветавају се и кроз прецизно осмишљену ониричку хронотопију, јер сан постаје „знак предака”, а узроци болести и њихов лек налазе се у сновима.

Бити у контакту са природом своје земље значило би нераскидиву повезаност са целокупним духовним искуством тла, а комуницирање са прецима залог постојања у будућности. Јунак симболички јако испољеног имена Тенгис (због везе тенгризма, анимизма и шаманизма) изгубио је срећу у индивидуалном смислу, али је задобио душу на много већем, готово космичком плану, јер „кажу да је зец на месецу – шаман у космосу”. Нашавши се на Зечјем острву, водећи љубав са Регином, слушајући њу и шаманске легенде, постао је шаман. За разлику од Монголије, хазарска земља више не постоји, па је једино хазарско „острво” сама шаманка Атех, чије име је заправо назив острва које спомиње Константин Порфирогенит у De Administrando Imperio. И Тенгис и Атех су уједно шамани и ловци на снове, што подразумева да су отелотворење своје земље, коначиште својих предака и лечилиште својих потомака, њихово шаманско „огледало на срцу”. Такође, Ајурзанин роман представља један од ретких, готово егзотичних примера најпре препознавања монголске културе, тј. шаманизма у српској књижевности, а затим и двосмерног дијалога са њом.