Менли П. Хол
ТАЈНО УЧЕЊЕ У БИБЛИЈИ: СОЛОМОН И ВЕЧНА КУЋА1

Драги пријатељу,

Они који су пажљиво проучавали књиге Старог завета знају да је велики део текста посвећен родословима и историјским епизодама од релативно малог значаја. Већина ликова који се појављују у старозаветним причама не помиње се у профаним хроникама народâ. Поређење Библије и других светских светих књига открива да већи део Светог писма садржи насумичне и бесмислене псеудоприче.

Различити коментари Веда, најчувенијих хиндуистичких светих списа, указују на то да су под такозваним родословима скривене одређене метафизичке истине.

Сваки ученик веронауке мучио се са „родовима“. Памћење тих родослова скоро да можемо сматрати губљењем времена. Међутим, ако исправно преведемо властита имена и правилно протумачимо редоследе, можемо открити многе занимљиве ствари, које сежу далеко изван схватања просечног учитеља веронауке.

Најважнији коментари Старог завета јесу коментари засновани на учењима Kабале, који откривају најдубљу јеврејску ученост. Обогаћени су традицијом и одређеним инстинктивним схватањем вредности својствених том народу и култури. Стари рабини су дубоко размишљали о сваком симболу и сваком слову Светог писма. Извукли су једну ретку и прекрасну метафизичку традицију која, нажалост, никада није пронашла свој пут до уџбеника хришћанског света.

Овај одељак је посвећен тумачењу извештаја о изградњи Соломоновог храма датог у Првој књизи о царевима. Прича почиње са 5. поглављем и наставља се до 9. поглавља. Углавном се подучава да се ради о правом историјском извештају о стварној изградњи храма изграђеног од камена и дрвета, те украшеног златом и драгим камењем. Међутим, ако се подвргне анализи, постаје очигледно, као у случају Нојеве барке, да се не ради о историјској већ о симболичној чињеници. После оволико времена, тешко је са тачношћу одредити порекло приче о Соломоновом храму. Највероватније да потиче из Египта, као и Шатор у пустињи. Архитектура која се генерално повезује са Храмом је вавилонска и халдејска. Могуће је да је више раса и култура дало допринос симболици.

Прича о изградњи Храма укратко је следећа. Након смрти свог оца Давида, Соломон је постао краљ израелских територија. Најдражи Соломонов пријатељ био је Хирам, краљ Тира, с којим је Соломон водио филозофске расправе. Хирам је подсетио Соломона да је Давид желео изградити Храм Вечно живом Богу. Уз то, Хирам је понудио своју помоћ у снабдевању балванима, дрвном грађом и вештим занатлијама.

Стога се догодило да је 480. године након изласка деце Израелове из земље египатске започета изградња Храма. Из димензија наведених у Првој књизи о царевима, 6. поглавље, очигледно је да Соломонов Храм није био много велик. Није био много већи од просечне модерне куће, и тешко је замислити да је 70.000 људи носило терет, а 80.000 тесало дрво у планинама, са 3.300 надзорника, где су сви заједно радили седам година како би изградили ту релативно скромну грађевину.

Ако је лакат удаљеност од врха прста до лакта, око осамнаест инча, онда је дужина Соломоновог храма била деведесет стопа, ширина тридесет стопа, а висина четрдесет пет.

Чини се да нешто није у реду на овој слици. Испробане су разне методе одређивања јеврејског лакта, али највероватније да су димензије које смо дали приближно тачне. Могућа је разлика од неколико стопа.

Наравно, постојали су прилази Храму, куће за свештенике, одаје за чување светог прибора итд., али и даље је постојала велика разлика између истине и увреженог мишљења.

Храм је саграђен на Моријској гори, једном од ниских брда у групи на којој је изграђен град Јерусалим. С врха овог брда још увек штрчи равна стена звана Стена Морија. Данас се на месту Соломоновог храма налази муслиманска џамија и од изворне грађевине није остало ништа, осим неколико осакаћених камених резбарија које могу, али и не морају бити аутентичне.

Соломон је отишао свом пријатељу, краљу Тира, и затражио да се пошаље вешт радник да надгледа ливење посуђа за Храм. У Првој књизи о царевима 7:13, пише: „да је из Тира послат вешт радник по имену Хирам“, а затим стих 14: „био је син удовице из племена Нефталимовог, чији отац је био Тирац, који је радио са месингом; био је пун мудрости и разумевања; и вешт у изради свих радова од месинга, те дође краљу Соломону и обави сва његова дела.“

Да Kоста је у књизи Dionisian Artificers (Дионизијеве занатлије) изјавио да је Хирам из Тира био иницирани свештеник Дионизијевих мистерија, једног од редова посвећених архитеката који је цветао у античком свету, и одржао се све до Архитектонских колегијума у Риму. То је наговештено изјавом у Библији да је постојао човек од мудрости и разумевања и вешт радник с металима, односно да је био иницијат (посвећеник) мистерија ватре, јединог елемента који може обрађивати метале. Прича о Хираму, званом „Наш отац Хирам“ или „Хирам Абиф“, главна је тема трећег степена слободног зидарства Плаве ложе. Заправо, слободно зидарство вуче своју изворну симболику од три Велика мајстора Јерусалимске ложе, односно Соломона, Хирама из Тира и Хирама Абифа.

Kада кажемо да неки извештај у Библији може имати симболично значење, не мора нужно значити да је тај извештај потпуно неисторијски. То је очигледно у масонској легенди о Хираму Абифу. Да је вешти радник по имену Хирам можда живео није нужно неприхватљиво, али је сигурно је да су о том лику створене легенде које дефинитивно спадају у класификацију симболике.

У читавој Библији можемо пронаћи тесно испреплетене митологију и историју, чињенице и бајке. Око сваке изванредне личности појављују се одређене апокрифне легенде. У ствари, када векови нежно обавију истину заборавом и тамом, легенда може временом постати важнија од самог тог човека.

Kад сазнамо да је за изградњу Соломоновог храма било потребно седам година, знамо да смо открили кључ мистерије. Седам је најсветији од бројева, наравно повезан са стваралачким процесима, са космогонијом и психогенезом. У 7. стиху Прве књиге о царевима, 6. поглавље, пише „ни чекића ни сјекире ни икаквог жељезног алата није било у кући док се градила.“ То је заиста био храм „изграђен без звука чекића или гласа радника.“ У ствари, то је био Вечни Храм на Небесима. Јеврејски историчар Јосип Флавије је био свестан чињенице да је Шатор у пустињи представљао симбол Свемира. То још више важи за Соломонов храм.

 

СОЛОМОНОВ ХРАМ

Горња слика приказује Храм с двориштима.

Доња слика приказује прави Храм са

тремом испред, унутрашњим двориштем,

а „G“ Светињу над светињама.

Име Соломон се може поделити на три слога: Сол-Ом-Он. Сваки од ових слогова представља име неког Бога Сунца или Божанског Принципа. Сол значи Сунце, Ом је свети слог Веда, најмагичнија од свих интонација међу Хиндусима, а Он је име Врховног бића у Персији. Изградњу Храма надзирала су три човека. Соломон, као представа Сунца, извора свег живота и моћи, Хирам из Тира, земља, који је снабдео материјалима, и вешти радник, Хирам Абиф, енергије простора, етер, плесна моћ Фохата, закон атома. Дакле, та три Велика Мајстора су симболизовала три силе које су створиле свет. Потребно је седам година за изградњу Храма, односно, седам периода или циклуса потребно је за усавршавање Земље. Хиљаде радника су силе, енергије и атоми. Мајстори радника су закони живота, а довршени Храм, тако симболично мали, представља сам физички Свемир, релативно безначајан, али чије стварање и очување захтева добронамерно завереништво безбројних Сила које делују у Свемиру.

Стваралачка Тријада, овде представљена са три Велика Мајстора, присутна је у свим главним теолошким системима света. Тримурти у пећинама Елефанта у луци Бомбај приказује главног Бога Хиндуса са три лица. Та лица представљају стваралачке, одржавалачке и рушилачке моћи које пребивају у Божанској Енергији. Три лица Шиве, како се Тримурти назива у Индији, симболизују троструки стваралачки принцип живота. Сва енергија се испољава кроз тријаде. Ове тријаде коначно довршавају изградњу храма душе, односно, кроз међусобни однос стваралачких сила живот поступно сазрева, доводи се до зрења. За коначно савршенство, према којем се сав живот неминовно креће, може се рећи да представља дело које су постигла три градитеља.

Изградња Соломоновог храма одвија се на неколико планова истовремено. Сунчев систем је производ стваралачких енергија. Свака од планета је кућа изграђена у Свемиру. Све расе и животи који се развијају на планетама такође су мали храмови изграђени како би испољили Вољу богова. Сви облици су куће Душе. Један Духовни Принцип гради све те куће, делује кроз њих, коначно их одбацује зарад других, бољих кућа и вечитог раста. Спознаја овога је више стање него интелектуално постигнуће. Човек је Мајстор Градитељ. Сваки човек гради храм свог карактера, гради тело кроз које мора да функционише. Он оплемењује своје емоције, прочишћава своје апетите и побољшава свој ум. Они који у тим настојањима постижу велике резултате заиста су Мајстори Градитељи. Они не граде куће од дрвета и камена, већ храмове направљене без звука чекића или гласа радника.

Свеукупно кретање Свемира усмерено је према Истини. Истина расте у свему, испољавајући се кроз све облике и природе. Зато се Истина може назвати скривеним добром, тајним Богом који пребива у храмовима који су за Њу изграђени према закону. У причи о Соломоновом храму сазнајемо да су Светиња и Светиња над светињама биле посвећене служби Живом Богу. Светиња човекова је његов ум, а Светиња над светињама је срце. У срцу се мора обавити света тајна освећења; у малој соби се освећује читав храм; у срцу човековом се његов живот обнавља.

Дионизијски мајстори су под симболиком архитектуре сакрили тајне и духовне мистерије обнове човека. Били су заиста божански архитекти, градили су, не куће, већ адепте. У Првој књизи о царевима пише да су ливански кедрови посечени и одвезени у Јопу како би постали греде и стубови Вечне куће. Ливански кедрови нису били дрвеће. На планини Ливан налазио се Свети Храм. Kао и код Друида, чије име значи „људи храстова“, тако су и иницијати планине Ливан називани дрвећем или кедровима. Мудрост тих људи подупирала је Храм, њихово знање било је греда, а мудрост стуб. Kуће које трају не граде се од материјала који је овоземаљски, већ од тајних супстанци Мудрости и Знања које могу издржати све недаће физичког постојања.

ПЕСМА НАД ПЕСМАМА

Не постоји део Старог завета тежи за тумачење од Песме над песмама, која је Соломонова. Модерно свештенство избегава ово питање и било је знатних дебата по питању оправданости уврштавања ове Kњиге у Свето писмо. Заиста, не постоји дело које је толико дубоко мистично и дубоко симболично.

Генерално се верује да је Песма над песмама написана око хиљаду година пре почетка хришћанске ере. Њени изрази, симболи и ликови су страни савременом свету, али за љубитеља дубоких и скривених знања ова кратка књига је непроцењиво богата.

Алхемичари средњег века тврдили су да Песма над песмама садржи целу тајну производње вештачког злата. Њених осам поглавља представљало је кораке у прочишћавању, калцинацији и пројекцији Kамена мудраца. Знамо да су алхемичари заправо били мистични филозофи, али су скривали своју метафизику од окрутног и неверујућег света. Злато означава моћ душе, Kамен мудраца је Мудрост, према томе, мора да је тајна Мудрости и савршенства душе скривена у тој Kњизи која се у давна времена називала Црквеним химнама.

У врло необичном и древном рукопису који се односи на трансмутацију метала и друге алхемијске и мистичне процесе, основни метал који ће се претворити у духовни камен описан је у Соломону 1:5. У старим симболима црна земља или ребус увек је представљен као тамна безбојна маса. Два принципа укључена у савршенство камена, односно двоструке силе које треба да постигну прочишћавање елемената описане су у поглављу 2:1. Сублимација почиње у поглављу 2:4, алхемијске ватре којима елементи треба да буду тестирани, поглавља 2:7 и 4:16. Труљење смрти пре васкрсења елемената описано је у поглављу 3:1, сублимација или дестилација универзалног еликсира у поглављу 3:6, коагулација и промена боје у поглављима 6:9 до 6:14. Ово говори кроз које боје елементи пролазе при стварању камена. Фиксирање кристализације камена описано је у поглављима 2:12 и 8:4. Умножавање елемената описано је у 6:1, увећање и коначна пројекција камена објашњени су у поглављу 8:8 и све до краја поглавља. То значи да се у делу налази вешто скривена формула, бесмислена за неупућене, али од великог значаја за упућене.

Верује се да је први стих другог поглавља Песме над песмама – „Ја сам ружа Саронска, љиљан у долу“ извор розенкројцерског симболизма руже и љиљана. Овај се стих појављује на многим алхемијским плочама и симболима, али се никада не тумачи профаним људима. Ружа и љиљан су симболи љубави и мудрости, и они се морају добро разумети пре него што се може излити растопљено море адепта.

У Песми над песмама постоје два лика, Соломон, краљ, и тајанствена мрачна Принцеза. Већ смо објаснили значење Соломона, како овај краљ симболизује Суверену Интелигенцију света. Био је најмудрији од свих краљева и његова мудрост траје вечно. Он је персонификација Божанске Моћи и Божанског Ауторитета.

Црна Принцеза нас подсећа на црну Иштар, црну Дијану Ефеску, црну Милиту, црну Девицу раног европског хришћанства. Она је скривена Мајка, црна Изида, Софија, Мајка Мистерија. У суштини, она је Мајка Богова којој је цар Јулијан упутио своје химне хвале. Грци тамну Мајку називају утробом ноћи, тамом усред које сија светлосна моћ, Соломон у свој својој слави. Песма над песмама је, дакле, прича о стварању. То је мистични опис Сунца и земље, јер земља је заиста тамна Мајка, Kоатликуе, тамна Мајка Земља код Астека.

Учитељи Kабале дубоко су истражили причу о Соломону и тамној Мајци Земљи. Њихови су налази у суштини следећи: све се ствари манифестују из тајанствене таме, порекло живота је скривено, крај живота је скривен. Видљиви свет је обавијен тамом, са пореклом и крајњим циљевима скривеним од опажања смртника. Тајанствени вео који скрива надфизичко од физичког Египћани су назвали „Велом Изиде“. Александријски херметичари називали су овај вео три пута дубоком тамом, јер су у њему скривене три ствари – мистерија живота, мистерија мисли и мистерија осећања. Вавилонци су Иштар учинили својом главном богињом, ћерком Сина, бога Месеца, светла ноћи. Сва та симболика учи нас да треба да разумемо древну филозофију која тврди да се прави извор свих ствари назива мајком или матрицом. Из те таме настају сва жива бића, потомци ноћи, па Хесиод ноћ назива Мајком Богова. Ова ноћ или тама бескрајно је повезана са светлошћу. Дан и ноћ се сменују, вечна смена. Дан је Соломон, ноћ је Мрачна Богиња.

Има једна лепа хиндуистичка прича која ово илуструје. Шива, Сунце, заљубљује се у Парвати, ћерку Хималаје, бога планина. Бог Сунца, Шива, долази да се удвара Парвати када се сусреће са планинама западног неба у залазак сунца. На тренутак јаше по врховима планина, јер велики бик, Нанди, је земља. Из сједињења Шиве, Сунца и Парвати, заласка сунца, рађа се Kали, божица ноћи, коју су широм Индије обожавали као црну кћи Сунца. Дакле, видимо да црна Богиња не представља уништење или зло, већ само мрачно порекло ствари. То поново налазимо у гностичким системима где Девица Софија или Мудрост постаје јунакиња чудних и необичних легенди. Од гностика потичу трубадури или средњовековни лутајући музичари. Трубадури су били милозвучни певачи песама и увек су певали о мистичној и непознатој жени, Девици света. Њихове сонете су убрзо почели сматрати само љубавним песмама, али су у свом изворном облику били мистичне химне обожавања Мајке света. Данте и Беатриче, мрачна жена из Шекспирових сонета, обе су изрази истог мита, укорењене у историји, али не и значајне као историја.

Дух човека се сматра светлосним принципом савршеним у мудрости, извором живота у човеку. Тај дух, силазећи у тамна тела, стиче кроз хемију искуства тајанствену моћ која се назива Душа. Девица света је Душа, у Свемиру Душа Света, у човеку људска душа. Душа је тамна Принцеза. То јасно налазимо у Kњизи Откривења, где Јерусалим, украшен као невеста, силази са неба украшена за свог мужа, поглавље 21:2. Тамна Принцеза је невеста Јагњетова. То је душа рођена из тела, која у себи не поседује светлост, већ одражава светлост духа.

Дакле, размишљајмо на овај начин. Човек, усавршивши своју материјалну еволуцију и достигавши стање духовног развоја у којем постаје свестан своје божанске природе, жуди за тим да се заувек сједини с духовном истином и стварношћу које су сама суштина њега самог. Велики Шри Рамакришна учио је да је истина свих ствари Велика Мајка. О Богу је размишљао као о мајци свег живота. Kада је завршио с медитацијом, прешао је у стање екстазе. Написао је многе књиге које описују његово разумевање духовне стварности. Његове речи се не разликују много од речи у Песми над песмама, душа вапи за стварним, духовно ја које се спушта доле како би прихватило своју нижу природу и уздигло је у једно са самим собом. То је мистерија Песме над песмама. Стари рабини су познавали тајну уздизања себе. Схватили су да је та тајна била чудно, али лепо скривена у Песми над песмама.

МУДРЕ ИЗРЕKЕ (ПРИЧЕ СОЛОМОНОВЕ)

Kњига мудрих изрека (пословица) се приписује Соломону и треба је схватити као одраз мудрости и културе Израела тог времена. Проблем који данас имамо су жалосно лоши преводи ових библијских књига. Сва префињеност оригинала се изгубила вековима раније, остављајући мноштво материјала који је и даље занимљив, али са мањком извесне виталности. Можемо дати један пример, како бисмо сажели читаву ситуацију. У поглављу 1:7 пише: „Почетак је мудрости страх Господњи.“ Технички и филозофски гледано, то није тачно, јер смо учени да волимо Господа, Бога нашега, а љубав и страх не иду једно с другим, па се питамо шта се првобитно хтело рећи. Испитивањем најстаријих доступних предања, сазнајемо да овај стих каже да Сод је за Хасиде. Реч Сод преведена је као ,страх Господњи‘, али сама реч нема то значење. Сод значи скуп. Технички та реч може означавати групу иницираних свештеника и, рационалним проширењем, доктрине или учења такве групе у ширем смислу – отуда Сод значи мудрост иницираног или езотерично учење, али не значи страх Господњи. Хасиди су били свештеници који су били прихваћени као ученици или иницирани у све древне мистерије. Ово је понављање још једног стиха у Светом писму који каже: „Мудрост Божја је за оне који га се боје.“ Ова два стиха имају идентична значења. Према томе, рецимо за Мудре изреке 1:7 да је езотеричко учење почетак мудрости, или да је езотеричко учење за оне који су прихваћени у мистерије. То су заиста „истините изреке“ на које се односи стих 6, скривена учења. Али шта то значи просечном ученику Библије? Занесени обожавалац сваког слова и речи инсистираће на томе да су речи дате у верзији краља Џејмса управо речи самог Бога. Почетак богохуљења је сумња у мудрост те оронуле групе стараца који су направили превод. Изнова и изнова наилазите на овакве погрешке и сваку изјаву садржану у Библији треба проверити с грчким или јеврејским оригиналима пре него што се из ње изведе било какво тумачење.

Ово не значи нужно да су сви преводи нетачни. Значајан део Изрека посвећен је моралном учењу, са посебним нагласком на пожељност мудрости. Соломон, син Давидов, подстиче оне који желе бити близу Бога да постигну мудрост. Наравно, у његово доба људима нису биле доступне велике школе и библиотеке. За њега је мудрост била нагомилано знање његовог племена, закон и традиција преношена са оца на сина, види поглавље 1:8. Стога је Kњига изрека у чудној супротности са најпознатијим учењима модерног хришћанства. Соломон узвикује да човек мора бити мудар. Позива оне који воле истину да приклоне уши ка мудрости и да усмере своја срца разумевању. Па ипак, Нови завет у потпуности ставља нагласак на вери. Соломон каже за мудрост да је „драгоценија од бисера; и све што би могао пожелети не може се с њом упоредити“, поглавље 3:15. Соломон такође учи да се мудрост налази у побожности. Само човек који тражи Бога може учествовати у мудрости. Kолико се то разликује од нашег модерног гледишта!

Савремени научник је одбацио закључке религије. Атеизам и агностицизам су раширени у свету. Људи верују да могу бити мудри а да не буду добри, али то се никада не може догодити, јер су мудрост и врлина нераскидиво повезане. Kад би модерни мислиоци схватили да дубина разумевања захтева духовну перспективу, имали бисмо мање рата, борбе и сукоба, а више мира и сигурности који су описани у Kњизи изрека.

Шта је мудрост? Мудрост је знање усавршено кроз унутрашњу спознају. Мудрост не долази из књига нити истина долази из књига. Разумевање и мудрост долазе из човека, они посвећују знање, преображавају и усавршавају образовање, продуховљују мисао и културу.

Зашто је Платон био мудар човек – док је неки модерни мислилац само образован? Савремени човек може поседовати далеко више стварних техничких знања, можда не пати од Аристотелове неспособности да исправно преброји зубе у људској глави; ипак, човек који може пребројати зубе и раздвојити атоме може бити неук човек, док неки индијски мудрац који седи под смоквиним дрветом, без икаквих поседа овога света и без школовања, може бити заиста велики човек. Kад би образовање могло дати мудрост, сви бисмо били мудри, али уместо тога смо глупи, испуњени предрасудама и уображеношћу, неспособни чак ни за пријатељство и искреност.

Стога је прикладно медитирати о мудрости, баш као што је Соломон медитирао о њој. Мудрост је најдрагоценија ствар на свету. Она даје апсолутну сигурност, чини човека једним са СУВЕРЕНОМ ИСТИНОМ која одржава Свемир. Платон је био мудар јер је знање преобразио у моћ душе. Тај велики човек, благ и стрпљив, превише мудар да би се љутио, превише учен да би био неправедан, величанствен је пример ширине и дубине коју истинска мудрост даје. Поређење модерног научника и Платона било би врло понижавајуће за модерног научника. Можда зна више, али тако мало разуме од онога што зна. Убедио је сам себе да у Свемиру нема ни Бога ни разума, према томе нема истине ни мудрости у њему самом. Платон је видео Бога у свему и комуницирао је са истином. Модерни научник не види Бога ни у чему, и може комуницирати само са својом браћом опседнутом сличним неверовањем.

У Мудрим изрекама Соломон нам говори нешто друго. Kаже нам да је немогуће бити мудар без живота усклађеног са Божанским планом. Само душа која је блага и испуњена љубављу према истини способна је за велико учење, а ниједан човек не може научити више од онога што је он сам. Повећање знања подразумева повећање духовног раста. Са порастом интегритета постајемо способни за веће знање.

На другом месту у Мудрим изрекама 9:1, Соломон пише „Мудрост је сазидала себи кућу, и отесала седам ступова“ – а шта су тих седам ступова мудрости? То су седам закона који одржавају Свемир, то су седам видова стварности. Истина је да је мудрост саградила своју кућу и да је њена кућа Свемир. Па зар та Моћ која ју је саградила нема мудрост да је одржи? Човек, уроњен у мудрост још увек је будаласт. Окружен са свих страна доказима истине, он је и даље незналица и изопачен. У присуству Мистерије живота он уопште не живи.

Мудре изреке нам такође говоре да зао човек не може напредовати. Поглавље 11:5 гласи: „Недужноме правда његова пут утире, а зао пропада од своје злоће.“ Читав свет жели да буде срећан, жели сигурност и мир, чезне за зеленим пашњацима, али срећа се мора заслужити. Глупи, безумни и себични никада не могу бити срећни. Сваки човек који се удаљава од мудрости, удаљава се од мира. Човек који се држи за зло у себи мора патити због своје одлуке. Чини се да у овом свету зло просперира, али ако помно проучимо њихове животе, видећемо тугу, беду, болест и смрт. Закон забрањује да било који човек који није у бити добар ужива мудрост или мир.

Иако се Мудре изреке приписују Соломону, нико засигурно не зна ко их је написао; али ко год он био, аутор ових стихова је заиста био мудар човек. Био је Мајстор Мистерија живота, адепт тајних школа. У 12:28 каже: „На путу праведности стоји живот, и куда иде стаза њена нема смрти.“ То је заиста учење мистерија светих храмова Елеузине и Саиса. Бесмртност је награда мудрости, али не бесмртност у смислу овековечења физичког тела са његовим слабостима, већ свесно учешће у вечном животу. Мудар човек схвата закон, поштује га и његов унутрашњи живот бива усавршен.

Наши данашњи диктатори могли би имати користи од стиха „Боље је бити понизна духа са кроткима него делити плен са охолима.“ Човек живи кратко време на овом свету и одлази у непознато одакле је и дошао. Овај живот је заиста предворје вечности. Kолико мало ценимо пролазност нашег физичког постојања, колико ретко гледамо даље од овог живота. Опажајући само ово физичко постојање, живимо искључиво за данас, игноришући и одбијајући да размотримо наше вечно постојање, али време свему доноси награде за деловање. Свако на крају добије оно што му припада. Можда жалимо због привидне неправде живота, али постоји моћна праведност у Свемиру и сви људи и њихова дела коначно ће доћи до своје праведне заслуге.

Студент хришћанске Библије ће одлично поступити ако размотри свете књиге других народа. Такође је важно да студент Библије увек има на располагању верску литературу света. Проучавајући упоредну религију брзо ће схватити да Свете књиге разних народа имају заједничко порекло и заједничку сврху. Ниједна од књига у Библији није сама по себи потпуна. Свака је изведена из списа и обичаја више етничких учења.

Сваки искрени трагач за истином мора превазићи верску нетолеранцију. Доба нетрпељивости је прошло. Човечанство које се развија захтева и заслужује толерантнију верску перспективу. Волимо да мислимо да су искрени студенти прерасли нетолерантну зависност од било које секте или вероисповести. С друге стране, човек не може нормално да функционише без неког духовног вођства. Наш садашњи међународни хаос последица је неуспеха идеализма у људским пословима. Тај неуспех је, барем делимично, последица саме религије, односно онога што називамо религијом. То је последица нетолеранције секти и безбројних празноверја која су наметнута лаковерном човечанству. Kомерцијализам религије је за велику осуду, али је у постојећим светским условима неизбежан.

За просечног хришћанина Стари завет је књига историје, лоша и искривљена, историје која је испуњена нетолеранцијом и суровошћу, али такве су и индијске Веде, Мухамедов Kуран, Зенд-Авеста Персијанаца. Највећи индијски класик, Бхагавад Гита, прича је о рату, рату браће. Kришна долази Арђуни на бојном пољу Kурукшетра. Ратови Светог писма, масакри и заробљеништва – све је то симболично. Сви они представљају велику битку самог живота. У нордијским митовима имамо битку између богова и демона на равницама Асгарда која је коначно завршила уништењем света.

Интелигентној особи чини се невероватним да би било који разуман мушкарац или жена могли дословно прихватити духовни значај рата и покоља Старог завета, па ипак милиони људи данас живе по слову и речи таквог буквализма. Искрени студент то свакако мора да избегне. Он мора да тражи божанску мистерију у свему, и откривајући праве кључеве Светог писма, мора их применити не само на Kњигу већ и на тајанствену уметност самог живљења.

С поштовањем,

Менли П. Хол

МЕНЛИ ПАЛМЕР ХОЛ (MANLY PALMER HALL, Питербуро 1901 – Лос Анђелес 1990) био је канадско-амерички аутор, предавач и мистик, познат по свом енциклопедијском делу Тајна учења свих епоха (The Secret Teachings of All Ages), које је објавио 1928. године. Та књига обрађује езотеричну филозофију, митологију и религију, а и данас, скоро читав век касније, сматра се једним од најважнијих модерних алата за проучавање окултног. Менли П. Хол је 1934. године основао Филозофско истраживачко друштво (Philosophical Research Society, PRS), са седиштем у Лос Анђелесу, као центар за проучавање филозофије, религије и езотеричних традиција. Хол је током живота написао више од 150 књига и брошура, и одржао на хиљаде предавања, од којих су многа забележена и могу се пронаћи на интернету. Од самог оснивања тог друштва, почео је излазити његов редовни билтен Monthly Letters (Месечна писма, или дописи), који су добијали претплатници и симпатизери. Текстове је писао сам Хол, а у њима је преносио кратке есеје, медитативне текстове и практичне савете о филозофији и унутрашњем животу, давао информације о актуелним предавањима и активностима Друштва, и одговарао на питања читалаца. Писма су замишљена као личнији и приступачнији наставак, или чак претеча његових књига, облик духовног вођства и контакт са заједницом. Помоћу њих, Хол је успео да успостави мост између традиционалне езотерије и шире публике, и инспирисао хиљаде људи широм света да се упусте у истраживање окултне и езотеричне литературе. Данас су ова писма драгоцен извор за проучавање његових практичних и етичких савета; она садрже једноставније, директније и интимније текстове него његова велика дела.