Ленка С. Настасић
СКЕЛЕТ ЈЕ ПЕСМЕ ПУСТИ ЗНАК

 

Павле Зељић: Spina mundi

Центар за културу „Плужине“, Плужине, 2024.

Друга по реду песничка књига Павла Зељића, Spina mundi, потврђује младог аутора као инвентиван и особен песнички глас, који завређује критичку и читалачку пажњу. Једнако као што је то био случај са Зељићевим поетским првенцем, насловљеним Икар и месија¹, нова књига објављена је као резултат награде на песничком конкурсу. Самим тим, Павле Зељић прати и остаје на утврђеном путу којим се млади ствараоци укључују у савремену књижевну сцену и смештају међу ауторе сродних поетичких тенденција, што би у конкретном случају био Спасоје Пајо Благојевић. Приметно је сазревање и кристализација Зељићевог израза условљена петогодишњим раскораком између објављених књига, при чему ништа мање важно није обележје доследности аутора једнакој покретачкој идеји – проницању у природу самог постојања.

Песничка књига Spina mundi сазнаје се кроз контакт између различитих врста уметности – сликарства, музике и књижевности, које у вишегласју творе нова значења и надограђују већ постојећа. Павле Зељић даје јасне путоказе ка извориштима сопствене инспирације, што чини кроз посвете песама канонским ауторима (и ауторкама, што ће се показати као нарочито важно), као и путем учесталих интертекстуалних референци и њиховог домишљатог изокретања. На том трагу, визуелни аспект књиге функционише као својеврсно читалачко упутство, будући да на корицама проналазимо дело Питера Бројгела Старијег Велике рибе једу мале и медаљон Понос и лудост који је израдио Теодор де Бри. Аутор инкорпорира остварења холандских аутора у сопствени поетски израз, као да је реч о поновном стварању или проживљавању сродне уметничке идеје, те и сам наслов књиге поприма обележје изобличеног постојања.

Искривљеност насловне одреднице Spina mundi може се посматрати као имитација форме кичме, па би књига заиста творила стуб „персонификованог света са којим се суочава хиперсензитиван, али храбар лирски субјектˮ, како је у предговору приметила Јелена Марићевић Балаћ. Структурна организација књиге једнако почива на мотиву кичме, при чему песме нису строго подељене по циклусима, него постоје и оне које претходе таквој подели, као да се отимају жељеном уређењу песничког универзума, те би увертире и напомене унутар фрагмента Галгенгајст могле представљати својеврсну „главуˮ, чијим откидањем стичемо могућност прозирања у кичму света. Након ефектног увода, наилазимо на три циклуса-пршљена, осмишљена као оквири постојања у односу према митском, да би финални сегмент био одређен насловом Кичма у целини, са подциклусом За оне које су биле пре. У описаној констелацији, кичма је поистовећена са фрулом која „свира песму природеˮ (15), чиме се желе описати спреге природе и културе, односно, дивљине и цивилизације (73), лиризма и делиризма (11), тако да сваки од наведених појмова неминовно постаје сопствена негација. Барокно-авангардна игра огледалским одразима, изокретањима и одсуством утврђеног значења стога постаје метод сазнавања света.

Позиција песника у описаном видокругу представљена је кроз слику рибара који је приморан да прикупи „бестијариј савременог друштваˮ, те отпочиње свој лов на „ситне комадиће временаˮ унутар „рибе-историјеˮ (10-13). Дефинисање песничког субјекта у песми Галгенгајст, која отвара књигу, сугерише важност песника као тумача тешко сазнатљивог, фрагментарног света, у коме се и сам губи и изнова проналази – „страшно је и смешно глумити пророкаˮ (21). Јелена Марићевић Балаћ примећује да је Зељићев космос „естетски потрошен илити оглодан, попут Хемингвејеве рибе или костију поједене животињеˮ (7), што отежава контакт са метафизичким и условљава специфичан регистар метафора огољених од „месаˮ. Нарочито инвентивни спојеви откривају чари „клот-гозбеˮ (12), потом тежину и „недокучивост голог постојањаˮ (17) и лакоћу која долази од вађења зуба (21), док се кост једначи са кавезом (23), а лобања са хумком (82). Уколико је у песми Кичма природе у књизи Икар и месија песнички субјекат имао природу за мерило: „Стварност је ту, док је гледам, кроз шибљеˮ (92), онда је његов садашњи поглед усмерен кроз ребра, хрскавицу и скелет некадашњег постојања. Сама кост постаје видљива тек нестанком меса, снаге и јачине, чиме утемељено означава просторе рањивости и почетке истинске спознаје. Град Павла Зељића осмишљен је као град-гроб, који ваља преварити и кроз који се мора проћи, као кроз утробу кита, да би се дошло до жуђеног нивоа свести. У том смислу, уметност заузима повлашћени положај, будући да је виђена као „једина која није у непрестаном стању умирања” (86).

Покушаји да се до спознаје допре кроз историју, науку и мит показују се као недовољни, те исцрпност књига којима „мало фали да пођу од самога постанка светаˮ (24) приближава аутора постмодернистичком виђењу документа и истине. Ипак, Зељића не задовољава релативизација знања – он јасно осећа тежину неутемељеног постојања „са крвавим неразрешењем контрадикције, / као са отвореним преломомˮ (30). Сазнање од суштинске важности, да „ствари нису ствари него твариˮ (33) премешта тежиште на ситне честице од којих је све саздано, а самим тим и међусобно спојиво: „кичма природе је кичма у мениˮ (34). Искушавању индивидуализма следи тестирање колективног принципа, који се показује једнако незадовољавајућим, а „црни злодух” успева да продре и у оквире религије. Песма Заборављеним успоменама упечатљиво наводи да „све што сам волео, претворено је / у насиље надамномˮ (50), а песнички субјекат наставља да корача „мислећи да знам / шта је љубити / човекаˮ (52). Повратак хуманистичким вредностима поставља љубав као обновитеља, при чему се у сваком од циклуса изнова долази до истог закључка – сврха постојања и певања проналази се у превазилажењу ограничења материјалног света: „бићемо једно, кад материја буде неповратно друкчија” (74).

„Песма човечанства” постаје дужност коју песник себи задаје (75), чиме се поезији придаје могућност поновног стварања, док из засебних слова и речи проговара „самосвест космогоније” (84). Притом, суштинска неодвојивост мита од материје постаје темељ на коме се твори обновљени, испевани свет, док су они који га насељавају изједначени са поезијом: „биће је песма, / где је форма неразмрсиво спојена са садржином” (94). Идеја колектива и човечанства обједињена је у духовном пријатељству, на које време и простор не могу да утичу, јер „и кад свет напустимо, / свету смо препуштени” (104), односно, ако прошлост „уснимо у исто време, наша сећања се дотакну” (110). Становници света идеја присутни су сопственим речима, референцама и нежним посветама аутора Милени Павловић Барили, Фриди Кало, Аници Савић Ребац, Гордани Тодоровић, потом Бранку Миљковићу, Николају Доброљубову, Пјеру Прудону и многим другим ствараоцима. Интимни, сопствени пантеон нуди обрисе могућег постојања, које једино може да пружи целовитост, односно, није сведено на окошталу прошлост, што садржи у себи елиотовске идеје.

Након разматрања и суочавања различитих видова животности, Павле Зељић одлучује да се не заустави на идиличном, химеричном постојању као бегу у митско, него враћа читаоца у почетну тачку, са стеченим искуством путовања уз и низ кичму света. Песничка књига Spina mundi, сведена на епилошку кошчицу, представља суочавање младог аутора са светом коме (више) не припада, што је доведено до граница распрснућа у завршној поеми и њеном последњем, отвореном питању „и куд сада”. Позиција песника као прозорљивог посматрача свакодневице, фланера, суочена је са перспективом космичке визуре, која га чини немоћним. „Баук садашњости” открива изнова располућеног песничког субјекта, који не може да одустане од сопственог пантеона, нити је спреман да поднесе његов терет, налазећи се пред делићима познатог света. Жаболико и риболико обличје, мутна вода и муљ у коме бивствује нису тек унижавање људског, него и упућивање на живот пре копна, сједињеност са светом и прапостојање, од кога треба изнова поћи, али ни сам песник не може бити сигуран куда. Целовитост постојања угрожена је природом историје и појачана актуелним тренутком, брзином и моторизованим, страховитим претњама фарова, градова и људи, те се нада наизменично губи и враћа песнику коме преостаје поново да запева.

Али шта? И за кога­?