Биљана Т. Петровић
ПОКОПАНА СЕЋАЊА

 

ВЕТАР

Ветар је носио увело лишће и прашину,
и ситне грудвице земље,
и све пред собом је носио,
док на небу није остало ниједног облака.

ТИШИНА

Тишина уместо хука ветра,
уместо одзвањања кише
по пустим улицама,
тишина уместо хука таласа
који се дижу и разбијају о стене,
и громова који пуцају
кроз голо, замагљено небо,
тишина која плави све,
јутра,
вечери,
мисли,
слике што се смењују иза прозора,
тишина која нагриза ободе значења
као ватра листове папира,
тишина уместо пуцкетања ватре
што незаустављиво гори,
тишина уместо гласова
који се сударају једни са другима,
са зидовима,
са сврхом свог постанка,
тишина уместо ударања казаљки часовника
док сабирају време,
тишина уместо шупљег одјека земље
која се баца да би покрила све,
јутра,
вечери,
мисли,
кретње које чинимо уморни од сна,
или опет заспали
и потонули у невидљиво, као у сан,
дајући му атрибуте стварности,
важност, тежину,
правећи од њега замак,
нестварну кућу бића,
место за сећања,
само тишина.

СЕЋАЊА

Овде су покопана сећања,
слике што вире из таме,
као оштри делови полупаног огледала.

Овде су покопана сећања на дане
што су се као јато прхнулих птица
одвојили од земље и ишчезли
у недогледној плавети.

Овде су покопана сећања на дане
изгубљене у непрегледним
морским дубинама,
међу свијеним травама,
у дубинама модрим и зеленим.

У дубокој ноћи су покопана сећања
на све прошло што се огледа у тмини
у обрисима полупаног огледала.

У овом мраку што је закорачио у тишину,
кроз коју се оглашавају једино зрикавци,
још увек подсећајући да није све сан.

ВЕТАР ЋЕ НАС ОДНЕТИ КАО ОБЛАКЕ

Ветар ће нас однети као облаке из давнина,
као облаке у којима станују погледи заспалих и давно уснулих,
као облаке у којима станују осмеси заспалих и давно уснулих,
као облаке који су се свијали око сунца,
док су се пенушави таласи преливали по обалама,
по обалама северних мора и јужних мора,
док су се таласи дизали
и котрљајући вукли с далеких пучина,
ветар ће нас однети као облаке
у којима станују душе заспалих и давно уснулих,
као облаке изнад пећина, изнад замака, торњева,
усамљених сеоских кућа,
као облаке што се огледају у модрим рекама,
као облаке што се огледају у залеђеним рекама,
као облаке што се огледају на стакленим облакодерима,
као облаке што се огледају у барама кишних поподнева,
на забаченим блатњавим друмовима,
на пустим градским трговима,
у празним сновима,
ветар ће нас однети.