Биљана Миловановић Живак
ЦВИЈЕТИН СЛУЧАЈ

1

Када се вратила из школе, било је већ касно. Седница је трајала безмало три сата и она се, уместо да се прво окупа и опере косу, само стропоштала на кревет. Није имала снаге ни за шта. После увреде, која ју је стегла око врата попут змије, није могла ни да вечера, чак је и гутљај воде једва успела да попије. Легла је обучена, свесна своје болесне педантерије, која је овог часа, први пут у животу била нарушена. Док јој је супруг био жив, никада то себи не би дозволила. Али, да јој је супруг још увек жив, не би јој се ни десило оно што је управо доживела. Зато је само повукла покривач, ногама отресла, пету о пету, браон ципеле примерене средовечним госпођама, и заспала.
Сутрадан је у школу пошла намргођена, мислећи да ће наочаре за сунце барем на кратко сакрити оно што је лице откривало. Наиме, Цвијета је мислила да се свако наше осећање јасно чита на лицу и да човек, ако је иоле побожан и поштен, не може и не треба да крије оно што осећа. Али овог јутра, имала је потребу да све сакрије. На часу је скинула наочаре, јер је морала, а онда се досетила: будући да је била професор књижевности, извела је децу у природу да им предаје имресионизам. Радовала се својој домишљатости, пошто је тако опет могла да сакрије своју муку иза наочара. Час није смео да трпи због њених проблема. Деца, као да су нешто знала или предосећала, била су овог часа изузетно добра и послушна, пажљиво су слушала шта говори, гледала у сунце и небо које је тог јутра било изузетно ведро, па утиске записивала у свеске, како је професорка наложила.
У зборници је ћутала и гледала у читанку, не желећи чак ни да у време великог одмора попије кафу, како је сваког дана чинила.
– Хајде, Цвијето, нећеш ваљда да се секираш због будалаштина! Па сви знамо какав је директор! – покушала је да је утеши колегиница Весна.
– Узми кафу, идемо напоље да пушимо! Хајде, Цвијето Херцеговко, хајде, устај… – Весна је ово „Херцеговко“ изговарала као презиме, јер откако су обе, деведесетих, дошле у овај колектив (Цвијета из Херцеговине, а Весна са Косова), њихово порекло било је њихова главна карактерна црта.
Цвијета је устала и пошла, као да је то било наређење. Није имала воље чак ни да се врати у зборницу када је схватила да је заборавила цигарете. Весна јој је дала своје, без речи, схвативши о чему се ради. Пушиле су и пијуцкале кафу одлажући шољице на ограду школског дворишта, а нико од колега им није пришао, иако је већина са разумевањем и благонаклоношћу гледала на Цвијетин случај. Наиме, директор ју је јуче баш тако назвао, „случајем“.
– Твој случај – рекао је он – није меродаван, јер ти не можеш да судиш о туђој деци. Ти једноставно не разумеш децу!
Њен радни век од двадесет седам година био је, дакле, безначајан и све што је као професор урадила за децу, било је узалудно. Сада, када се на седници расправљало о сасвим баналном преступу једног ученика и када је додала да он није васпитан како треба, то јест да је због новаца својих родитеља сувише саможив и размажен, добила је етикету „случаја“, као да се дисциплински поступак води против ње, а не против ученика кога је требало казнити због превише неопраданих изостанака.
Није се радило о размаженом ученику, нити ју је сада погађало хоће ли се њена реч, као предметног професора, поштовати (јер разредно старешинство никада није имала, а сада јој пада на памет да је и томе разлог што није имала сопствене деце). Било је увек такве деце и таквих родитеља, било је увек и увек ће бити осорних и сирових директора, али осуда, која је – иако неизречена – свима запарала уши, гризла ју је поново, као некада. Године су учиниле да бол полако умине, и таман када је мислила да може мирно да живи, помирена са судбинoм, бол се повампирила, захваљујући директору. Осетила је исти чвор у стомак, исту љутњу, немоћ и понижење, са којима је годинама живела, када је сваким даном проклињала себе што своме Ранку није успела да подари оно што свака жена треба и мора. Код њих се баш тако говорило, да „подари“, као да не рађа дете због детета самог, већ мужу и због мужа. Као што се и већина ствари тамо, у Херцеговини, чини за мужа и због мужа. Јер женина улога у животу је да слуша и поштује мужа. И откако је њен Ранко преминуо, она за пуних дванаест година није другог ни погледала, нити је помишљала на удају. Самим тим, ни на децу. Удовици то није приличило.
Ранко је био сахрањен у Србији, далеко од родног Невесиња. Ишла је на гробље сваке суботе и на тај начин одржавала и даље илузију да је у браку. Заиста, она је имала утисак да је и даље удата, само што њен супруг није више био жив. То није утицало на њено осећање верности. Када јој је Весна једном приликом рекла да би требало мало да се осврне око себе и да то Ранку сигурно не би сметало, јако се увредила. О томе није могла да замисли ни да проговори, а камоли да нешто у вези са тим уради. Увредила ју је и Веснина опаска да са фризуром и одећом коју носи изгледа барем петнаест година старије и да би требало да коначно изађе из црнине.
– Ја не носим црнину, носила сам је само три године! – побунила се.
– Носиш, носиш, само што ниси свесна тога! Та пунђа те чини старицом, а те сукње до пода, боже ме опрости, као да си у манастиру! Чак и код нас, на Косову, жене се модерније облаче! Само још треба да идеш покрај пута и гледаш у земљу, као у оној Бориној приповеци!
Весна је умела да је повремено тако тргне, а она би се после код куће дуго огледала у окрњеном великом огледалу своје изнајмљене девојачке собе. У тој соби је живела откако је Ранко преминуо, а она од своје плате није више могла да приушти себи стан без газдарице. Међутим, госпођа Милка, код које је становала, била је фина и ненаметљива, а њена деца, син и кћерка, кад год би долазила из Аустралије, доносила би поклоне и Цвијети, као да им је нека блиска рођака, а не станарка. Имала је барем ту срећу, поред свих несрећа у животу, када већ није имала своју породицу, да се у кући ове добре госпође заиста осећа као у свом дому. Држала је код кревета урамљену фотографију госпођине деце, Александра и Александре, испред Зграде опере у Сиднеју, и са љубављу се, сваке вечери, молила за њих. Та слика јој је била утеха у многим тренуцима очаја, када би размишљала о рату, избеглиштву, покојним родитељима, родном Коњицу и о свом Ранку, који ју је у тридесет деветој години учинио удовицом. Мислила је да је највећа срећа што се жив вратио из рата, али десило се да умре од рака плућа (волео је много да пуши), што је она доживела малтене као увреду. Мислила је, да ако постоји нека равнотежа у животу, њих двоје, пошто су већ све изгубили, остали без куће, без новца и без имања, имају права барем једно на друго, да остаре заједно и умру неком достојанственом смрћу. Тај рак, мислила је, требало би да напада неке друге људе, а не њих који су већ прошли све најгоре што се могло проћи.
О свом избеглиштву, као и о свему што је у Херцеговини са Ранком оставила, никада није причала. Трудила се да у новој средини буде као и сви други, домаћи, да не изазива нити сажаљење нити превелику радозналост. Говорила је о књигама, ретким путовањима на које је ишла док је још била у браку, уживала у дугим шетњама по парковима и живела животом који приличи удовици. И тако дванаест година. До сада, када је схватила да њен статус у овој средини неће бити ни бољи ни гори ако се, као што јој је Весна добацила, креће уз ограду и гледа у земљу (а заиста је после Ранкове смрти неколико пута себе ухватила да управо то чини), и да би морала и у том смислу да се прилагоди. Уосталом, у тој средини, која одавно више није била нова, живела је већ двадесет година, и то што је свој живот посветила школи дуго је сматрала сасвим нормалним. Није се обазирала на опаске неких колега да она нема живот ван школе и да зато придаје превелики значај свему што се у школи дешава. Сада, када јој се десило да је директор назове „случајем“, почела је да јој се открива нека нова истина и читав свој радни век почела је да гледа из другачијег угла. Као да школа заиста није, нити би требало да буде, сав њен живот. Као да сви ти проблеми у које се толико уживљавала, све те дечjе судбине, смене власти и смене директора, превртљивост неких колега… све то, заједно, није требало да има баш толику тежину. Можда књиге ипак нису довољне да је одвоје од таквог, монотоног и учмалог живота. 
 

*

Прошло је неколико дана од увреде, када је у парку угледала неко дете како трчи и наглас плаче јер га јури пас. Била је то ситна бела пудла, са огрлицом око врата, што је значило да има власника. Међутим, дете је плакало искрено се плашећи, и трчало баш према њој. Могло је имати око пет година. Пас је трчао изненађујуће брзо за своју конституцију и расу којој је припадао, и она је схватила, да ако не одреагује исте секунде, дете може озбиљно настрадати. Није било времена за размишљање зашто је дете само и где су му неодговорни родитељи или шта уопште ради власник тог пса! Устала је са клупе и потрчала према малишану, зграбила га у наручје и окренула у страну, а пас је пројурио и наставио да трчи. „Можда и није јурио дете, можда је једноставно лајао и трчао из рекреације“, помислила је. Дете је и даље плакало. Села је на клупу и посадила га поред себе, дала му да попије мало воде из њене неотворене флашице (увек је у торби имала флашицу воде) и проговорила неколико утешних реченица.
– Неће, неће… Не брини, душо, отишао је…
– Хвала вам много, госпођо! – изговорио је у том тренутку задихани човек, спуштајући се до ње, на клупу.
Окренула је главу и угледала проседог господина са наочарима, у карираној кошуљи и браон панталонама, истим као што је некада носио њен Ранко. Могао је бити десетак година старији од ње, не више.
– Уопште не знам када се изгубио, како је почео да трчи, само сам савио главу да пронађем наочаре, ту их држим, у џепу на кошуљи! – показивао је на џеп.
– Деда, љут сам на тебе! Зашто ниси отерао пса? Ова тета ме је спасила! – изговорило је дете са осудом, а из преплашених очију и даље су лиле сузе.
Цвијета је савила главу, баш као када је оно неколико пута ишла уз ограду као удовица из приповетке Боре Станковића. Човек је утешио дете обећавши му сладолед, а дете је рекло да треба да поведу и Цвијету. Све се одвијало као по неком унапред скројеном плану, а Цвијета је напросто лебдела. Пошли су заједно до оближње посластичарнице. Чинило јој се то потпуно природно, а дете ју је све време држало за руку, па је изгледало као да су, све троје заједно, породица.
Код куће је, после дуго времена, маштарила на кревету. Размишљала је да ли би све ово могла бити случајност, али она није веровала у случај. „Божја промисао, то је, сигурно.“ Баш сада, када је осетила да не зна како да настави даље и да би морала нешто да промени, иако то „нешто“ још увек није смела да дефинише и назове правим именом, појављује се господин који је по свему налик Ранку. 
Звао се Предраг. Док су јели сладолед у хладу дебелог храста, видела је да је духовит, пристојан, интересантан, џентлмен (што јој је јако значило, јер није много пута доживела да јој мушкарац примакне столицу или придржи жакет) и што је најважније, удовац је. Жена му је преминула, као и њен Ранко, од рака. Унук је ишао у обданиште и Предраг га је чувао када би родитељи имали пословних обавеза. Затражио јој је број телефона, а она се умало није онесвестила од узбуђења. Веома јој се допао овај господин, није то могла да порекне, и као да је сама са собом водила замишљени рат, треба ли наставити све ово или се правити као да се ништа није догодило. 
У слатком ишчекивању да он позове телефоном провела је читав наредни дан, а у купатилу је, после толико година, бацила поглед на своје голо тело. Све је било на свом месту, безмало исто као пре двадесет година. Коса јој је, чини се, била још гушћа и још лепша, јер је годинама није кратила, а неговала ју је брижљиво и темељно, као најдрагоценије што на себи има. Светло смеђа, права, густа, још увек без седих (јер жене у њеној фамилији нису седеле), сијала је покривајући груди, набрекле од узбуђења. При самој помисли на поновни сусрет са Предрагом, Цвијета би осетила милину која јој се просипала целим телом и почела да милује себе по раменима и врату. Онда би се тргла, посрамљена, али нешто би је нагонло да и даље машта, незаустављиво. Чак ни у раној младости није имала такве фантазије, а сада, када су јој скоро педесет две године, не може да се обузда. Истовремено је због тог узбуђења осећала радост и неку нову снагу, јер је осетила као да поново почиње живи и као да је све ове године, откако је Ранко био мртав, и она, заправо, била мртва.
Када је телефон зазвонио, једва је успела да изговори „хало, молим“ и већ за петнаест минута хитала је према посластичарници. Косу је пустила низ леђа, остављајући један прамен преко левог рамена, као што је радила у младости, а остатак се просуо до струка, лелујајући за њеном високом и раскошном фигуром, као плашт. Ветрић је пиркао и олакшавао јој налете врелине од којих би се обично знојила, али сада је температура ваздуха била далеко пријатнија него температура њеног тела, за које је мислила да ће прокључати.
Предраг је већ седео за истим столом од јуче и устао да јој примакне столицу чим ју је угледао. Озарен, насмејан, лепих природних зуба (јер није био пушач), изгледао јој је нестварно. Уз то, неодољиво је мирисао.
– Мислио сам да нећете доћи! – изговорио је када је пришла.
Није одговорила на то, само је рекла да би опет желела један сладолед од ваниле. Уделио јој је неколико комплимената, дивећи се њеној коси, која је јуче била у плетеницама, увијеним око главе. Када су појели сладолед, кренули су у шетњу и дуго разговарали, а онда га је она позвала да сутра попију кафу на њеној тераси. Заправо, то није баш њена тераса, исправила се, живи у изнајмљеном стану, али нада се да му то неће сметати.
У школи су сви приметили промену. Њена коса, која није више била увијена у пунђу од плетеница, изазвала је право одушевљење. Осећала се као друга особа. У једном трену, прошло јој је кроз главу да се Ранку ова промена можда не би допала, али одложила је размишљање о томе за суботу, када ће опет, као и сваки пут, „поразговарати“ са њим на гробљу. Сада је уживала у комплиментима ученика и колега, а нарочито колегиница, јер је мислила да је женски комплимент, упућен жени, искренији од мушког. Весна је чак почела да је задиркује да је сигурно нашла неког „загонџију“, али Цвијета се само смешкала и из ње се није могла извући ни реч. Уосталом, град је мали, за неколико дана сви ће сазнати, па нема потребе да било шта говори.
За Предрагов долазак спремила је урмашице, баклаве и питу од кромпира (сама је развукла коре). Обавестила је госпођу Милку да ће имати једног врло важног госта и намигнула јој, како би јој дала на знање о каквом госту је реч. Више је волела да гестовима и мимиком објасни неке ствари о којима јој васпитање и морал нису дозвољавали да отворено говори. Госпођа Милка се напросто одушевила. Она је Цвијету већ годинама уназад наговарала да нађе неког пријатеља, чак је покушала да је упозна са једним својим богатим рођаком. Све је било узалуд јер Цвијета је, када се о томе говорило, изгледала више као споменик него као жива жена. Иако је била старија од Цвијете, госпођа Милка се добро држала, водила рачуна о себи, и увек је имала по неког пријатеља да се, како је она волела да каже, разоноди. Њена деца, коју је добила у касним тридесетим, нису имала ништа против, па је Цвијети све то изгледало претерано и ненормално. Све до сада.
Предраг је, долазећи први пут у стан, понео два букета цвећа, један да госпођу Милку а други за Цвијету. То је госпођу Милку толико гануло, да је скоро заплакала.
– Откако је мој муж преминуо, бог да му душу прости, нико ми није поклонио цвеће. Хвала вам, изволите, изволите на терасу, Цвијета ми је рекла да ћете тамо попити кафу.
Затим се госпођа Милка повукла у спаваћу собу, не желећи да их омета, и тамо разлиставала свој албум са сликама, мислећи на своју децу.
– Пијете горку или слатку? – упитала је Цвијета са тремом, као да ће од ове кафе заиста зависити даљи ток овог изненадног и неочекиваног сусрета.
– Средњу! – одговорио је Предраг спремно.
Док је она кувала кафу, Предраг је разгледао терасу. Цвеће је мирисало и птице су цвркутале, сунце је већ залазило и небо је попримило боју пурпура. У окну прозора префарбаном у бордо, стајала је још једна фотографија Александра и Александре. Приказивала је њихова насмејана лица и дуге и бујне косе. Александар је, као и његова сестра, носио дугу косу. Били су загрљени и срећни, то се видело. Предраг је посматрао фотографију са великим занимањем, а онда је прешао на разгледање околине. Са терасе се поглед простирао на оближње брдо, познато градско шеталиште, а са друге стране се видео град који се умиривао, а врева која се стварала преко дана сада је утихнула. Улица се спремала за другачије звуке, звуке младости, смех и цику девојака и момака који излазе у град, звуке аутомобила из којих је допирала гласна музика.
– Ово су ваша деца? – изустио је Предраг показујући на фотографију, када је Цвијета принела кафу.
– Да, живе у Аустралији! – одговорила је тако брзо и спремно, као да је ово питање унапред предвидела, као и лаж која ће уследити.
– Ах, па баш личе на вас! Исте, дуге, смеђе косе! И лепи су на вас… И ја сам са супругом живео у иностранству, у Бечу, до прошле године. Решили смо да се раније пензионишемо и вратимо овде док још нисмо за старо гвожђе. Али она је убрзо по повратку умрла… Моја ћерка је остала у Бечу. Долази често са својом породицом. Од ње имам две унуке, а од сина једног унука, кога сте имали прилике да упознате.
И пре него што је могла да схвати шта је учинила, Предраг је већ говорио о улози родитељства која је толико важна за човека, о његовој улози најбољег деде на свету, о томе како је ноћи и ноћи пробдео, заједно са својом супругом, над постељом своје деце кад год су била болесна, и на крају, како се види да је Цвијета дивна мајка, како он то једноставно зна, како не би могла онако да притрчи да спаси непознато дете од пса да није тако предана и пожртвована; и како гаји велико поштовање према свим женама-мајкама… Говорио је и говорио, његов меки глас је тихо одзвањао, а за све то време, Цвијета је једино бринула да ли су врата која деле кухињу од предсобља, и мало даље, од спаваће собе – затворена. И да ли ће њихове гласове, којим случајем, чути госпођа Милка. Није могла да се ослободи те мисли, а од несвесно изговорене лажи почео је да је обузима велики страх, и она уз речи извињења (да мора да провери да ли је оставила ринглу укључену), изађе са терасе. Одахнула је, јер је добра госпођа Милка, не желећи да смета, затворила за собом сва врата. Нико није могао чути њихов разговор. 
Вратила се на терасу смирена и насмејана, љубазно нудећи свог удварача (јер схватила је, није било сумње, да је он сасвим извесно био озбиљни удварач, а не неки пријатељ за разоноду, каквих је на гомиле имала госпођа Милка) кафом и колачима. Забацивала је своју свеже опрану косу иза рамена и исправљала се на столици како би истакла прса, по мало пућећи усне које је за ову прилику нашминкала нешто јачим ружем него иначе. Он је приметио облике њеног тела, иако је била у дугој хањини. Нарочито му се допала баш та дуга хаљина, јер, како је рекао, он воли када је жена стидљива и не открива превише. Па ипак, поглед му је више пута био заустављен на њеном деколтеу, истина не дубоком. Она је, као случајно, час склањала косу са рамена, час је умотавала рукама као да ће направити пунђу, да би је онда нагло пустила, тако да јој густи праменови покрију деколте. Смејала се у себи слатким мукама које му је задавала (јер би се сваки пут, када би деколте био покривен, Предраг некако сневеселио). Све ово ју је јако забављало. А Предраг се, узнемирен као какав школарац, све више врпољио на столици. Као да је гледала ђака који није спремио лекцију, а сасвим извесно га чека пропитивање, и нема му спаса! 
Све време је имала неодољив утисак да су рођени једно за друго, да никада никога није оволико привлачила као овог господина који седи наспрам ње; и да њу нико (нека јој опрости Ранко) није толико привлачио. Гледала је његово лепо, пажљиво избријано лице, уредне нокте, широка рамена. Пио је кафу споро, као да је хтео да остане што дуже, а када јој је преко стола пољубио руку, није се противила. Њена рука је била нежна и мека, још увек са бурмом на домалом прсту. Изгледало је да му не смета, мазио ју је по прстима, тихо и страсно шапутао (није разумела ни реч тог шапутања) и изгледало је да ће је свакога часа, тако преко стола, повући и пригрлити. Цвијета је, већ сва клонула и малаксала од ишчекивања, само гутала пљувачку и окретала главу у страну, гледајући у небо на коме више није било сунца. Држао је тако њену руку, у мраку, у својим ознојеним длановима, неко време које би некоме са стране могло изгледати непристојно дугим; али она је није повукла све док се из предсобља није зачула шкрипа врата. Госпођа Милка је морала до тоалета.
 
 
2

Када се, после месец дана, Цвијета удала, мало је рећи да је цела школа била у шоку. Истог дана се преселила у Предрагову кућу на периферији. Весна јој је била кума. Предрагов кум је био Веснин муж, јер је он све пријатеље оставио у Бечу, а људе које је некада овде знао, давно је заборавио. Осим два сведока и младенаца, никога више није било на свечаном ручку. Предраг је сматрао да није у реду да његова деца присуствују венчању, ако већ Цвијетина не могу. Сложили су се да у њиховим годинама, обзиром на ситуацију, не треба правити никакву помпу, већ се само свечано обући и рећи судбоносно „да“, по други пут у животу. Грађанско венчање је обављено једног обичног недељног поподнева, у 14 часова, а за црквено су се сложили да им није неопходно. Наиме, Предраг није био побожан, а Цвијета је, будући већ једном венчана у цркви, схватила да је боље не инсистирати на томе. Осим тога, спречавала ју је она страшна, случајно изговорена лаж. 
Док се није удала за Предрага, није много ни размишљала о том свом преступу. А сада, као да је та лаж попримила чудовишне облике. И што је више потискивала такве мисли, оне су налазиле најтање пречице до мозга и чиниле да њена срећа не може да буде потпуна. Кад год би Предраг поменуо своју унучад, њој као да није било право. Скретала би са теме и избегавала да говори о томе. Чак није ни понела слику Александре и Александра (иако јој је госпођа Милка рекла да је слободно понесе) јер би је подсећала на оно што је урадила. Из дана у дан, почела је према њима да осећа све већу одвратност и одбојност, а то је временом прерасло, на њено запрепашћње, у праву мржњу. Није могла да спава, прогонили су је у сновима, смејали су се и претили прстом. Будила се у зноју и сузама, а Предраг ју је тешио:
– Голубице моја, не брини ништа. Знам шта ти је, не мораш ништа да ми кажеш. Стидиш се, стидиш се увек као да ти је први пут. А мени се и то допада. Ја и то код тебе волим. Све код тебе и на теби волим… – и мазио би је по уплаканим образима, љубећи је страсно и похотно, тако да би она заборављала зашто је у сну плакала и предавала би му се без опирања; до нове ноћи, и новог кошмара.
Али Предраг је, пошто је искрено волео Цвијету, убрзо схватио да узрок њеног неспокојства не лежи само у телесном ужитку којег се она срами и због којег сваке ноћи у кревету дрхти. Осетио је њену суздржаност и дистанцираност кад год се поведе разговор о деци, па ју је једнога дана упитао:
– Хоћеш да отпутујемо, да видимо твоју децу? Видим колико си жалосна кад год ја причам о унуцима. Сигурно мислиш како сам себичан и не мислим на твоја осећања. Како је теби, која децу виђаш једном годишње, док слушаш мене како непрестано мељем о унучићима, сину и кћерки! Опрости, молим те, био сам тако непажљив! Чим почне летњи распуст, идемо у Аустралију! За новац не брини! У реду? – упитао је грлећи је, док се она мигољила, повијене главе, са неким чудним изразом лица – Хоћеш ли, драга моја? Реци да хоћеш! Моја девизна пензија је више него довољна да виђаш децу кад год пожелиш! Можемо и да им пошаљемо новац за карте па да они дођу овде. Како ти желиш!
– Наравно, наравно! – прошаптала је она гушећи се (знајући да је летњи распуст далеко), а он помисли да се гуши од превелике среће и узбуђења што ће јој приуштити толику радост.
Отишла је у купатило и дуго се умивала, запалила цигарету и повукла два-три дима, а онда се тргла, схватајући да се он може забринути, покуцати и „ухватити“ је. По изразу лица схватито би да нешто крије. Брзо се умила (иако није плакала), угасила цигарету (јер ју је било срамота да пред њим пуши) и одмах се вратила у кухињу.
– Да приставим једну кафу? – упита га, грлећи га и изазовно се намештајући у његовом крилу, седећи на врховима његових колена, тако да су јој груди додиривале његове образе.
– Може, наравно! Како не бих пио твоју кафу! – беспомоћно је одговорио, као стари мачак који преде крај огњишта, и коме ништа више у животу није потребно, осим овог топлог, меког, миришљавог тела.

*

Дани су јој у браку пролазили брзо. Кувала је, водила рачуна о кући, чак се поново радовала одласку у школу. Неке ситуације, које би је раније доводиле до очаја, сада као да су се решавале саме од себе. Проблеми са ученицима изгледали су безначајно, јер код куће ју је чекао Предраг. Постала је свесна своје улоге у његовом животу. Чак и директор ју је сада гледао другачије. Одједном му је постала интересантна као жена. И не само њему, већини колега као да је њена удаја напросто отворила врата фантазија. То ју је запрепастило. За све време свог удовичког живота, није имала ниједног удварача, а сада као да су помахнитали. Мислила је да са годинама мушкарци престају да се интересују за жене и да се не упуштају у авантуре. Међутим, то очито није имало везе са старошћу. Они који су такви били у младости, били су такви и у старости. Гледала је како исте оне колеге, које су годинама флертовале са извесним, слободнијим колегиницама (које су то дозвољавале или чак изазивале), сада и њу почињу да увршћују у тај круг пожељних жена. Да ли је то значило да им је и она сама дала повода? Њена фризура, гардероба, шминка, све то што је променила због Предрага, очито се допало и другим мушкарцима. 
– Колегинице, желео бих да вам се извиним због свих непријатности које сам вам изазвао! – изјавио је једног дана директор еуфорично, пружајући јој ружу. – Изволите ружу, убрао сам је малочас у школском дворишту! – смејуљио се матори лисац подижући своје дебеле црне обрве, због којих јој је одувек личио на Гаргамела.
– Хвала! – рекла је не погледавши га, а ружу само спустила на сто.
Било јој је непријатно да се навикава на нову улогу која јој је, без њене воље, у колективу додељена. Једноставно се на удварања није обазирала. Био јој је довољан њен Предраг и пажња коју је од њега добијала није се могла упоредити било са каквим, макар и најупорнијим флертом, комлиментима или изненадним и неочекиваним поклонима и цвећем.
Предрагова кућа налазила се на градском брду, одмах до популарног шеталишта. Била је изолована од света, окружена живом оградом од туја, са огромним двориштем и енглеском травом коју је Предраг косио скоро сваког дана. Марљиво су сређивали башту, заједно пресађивали и заливали цвеће, фарбали ограду, тресли тепихе. Комшије им нису долазиле. Предраг није био друштвен и свака посета без најаве (такав начин живота прихватио је у иностранству) за њега је била непристојна. Цвијета је у младости навикла да читав комшилук пије кафу и једе заједно, небитно у чијој кући. Сва су врата била отворена свима, нико се никоме није најављивао, чак се ни звоно није користило. Само би се куцнуло и улазило, као да су сви заједно живели и као да су све куће биле једна велика кућа, са једним истим казаном. Међутим, сада јој је баш овакав живот одговарао. Лакнуло јој је када је схватила да Предраг никуда не иде и да му нико не долази. Чак су и посете његовог сина и снахе бивале све ређе, јер су, барем је Цвијета тако мислила, имали разумевања за нови брак свог оца и нису желела да их узнемиравају. Унук је долазио понекад, али тада би све троје остајали у кући, уз ТВ програм или играјући карте. Ни госпођа Милка, ни Весна, једине њене пријатељице, нису им долазиле. Весна је више пута покушала да се најави, али Цвијета би увек нешто измислила као разлог за одлагање (баш тога дана планирали су да крече, баш тада им долази Предрагов унук, баш тада има много посла у башти…). Весна се љутила, али Цвијету то није потресало. Мислила је да свој брак има права да организује како она жели и како њој одговара. А одговарало јој је да више никога не виђа и да нико, ко њу познаје, не виђа Предрага.
Будући да је била паметна жена, није срљала у било каква објашњења. Обуздала би се сваки пут када би јој савест наложила да изађе пред Предрага и све му призна. У поређењу са животом који је имала са Предрагом, онај прошли живот, у црнини, са Ранком у мислима и празним јастуком крај узглавља, чинио јој се као ружан сан. Као да све што је преживела пре Предрага, сада више и није био њен живот. Била је то нека друга особа, нека друга Цвијета. А сада, схватила је, она има права да живи, као и сви други људи. И када ју је Предраг питао за који датум да резервише карте за Аустралију, спремно је одговорила да јој се деца селе на Нови Зеланд и да сада није прилика за посету.
– Александра је добила одличан посао, водиће послове менаџмента за „Роџерс“, чуо си за ту телефонску компанију? А Александар не жели да стане сам. А и зашто би? Док се не ожени, нека буде са сестром, лакше им је тако! – мирно је конастатовала љуштећи кромпир, који је намеравала да испече у рерни.
– Па да, она са завршеним Електротехничким факултетом може да бира посао на било ком континенту! – одобравао је Предраг – Једино ми је жао што их нећемо видети…
– Не секирај се, душо, мени су твоја деца драга као да су моја рођена. Навикла сам ја овако. Видећемо моју децу, не брини. Има времена, живот је пред нама… – и остављала би нож крај тепсије, грлила га нежно, љубила двапут у образе и трећи пут у уста, па настављала да љушти кромпир.
Отпочела је живот као у детективском роману, и чак је у томе видела извесне дражи. „Преживела сам рат, сакривање и бежање по кршу и шумама, што не бих и ово!“ – тешила је себе у тренуцима када би је савест изнова нападала. „Па ваљда сам и ја заслужила да живим нормално. Ваљда сам заслужила љубав! Зар да живим као пас до краја живота, у изнајмљеној собици, са сликом туђе деце код узглавља? Да ми туђа деца и туђи живот буду утеха? Да немам свога човека? Да немам своју кућу? Зашто, чиме сам тако нешто заслужила? Увек сам била смерна, поштена и побожна. Увек сам помагала другима, волела сам децу, била сам одговоран радник. Све сам у животу радила како треба“… И успевала је да се одбрани, од себе саме, навикавајући се на ту лаж као део своје биографије, комад нечега непостојећег који ће уклопити у свој живот онако како буде морала.
Али тај комад је некада толико штрчао да је изгледало да сав њен живот више нема ту снагу и тај значај – да му се супротстави. Тај комад је постајао, мало по мало, важнији од живота, постајао је читав њен живот. 
 

*

Једног викенда, Предраг се са пијаце вратио сав зајапурен. Није ни знала да је раније изашао, само је на столу затекла цедуљу на којој је писало: „Нисам желео да те будим. Враћам се са рођенданским изненађењем!“. Тог дана је славила 53. рођендан. 
Бесно је спустио кесе са поврћем и хлебом на радну плочу и позвао Цвијету неким чудним гласом. Једва га је препознала, чак јој се у тренутку учинило да је неки провалник ушао у кућу.
– Цвијето! – одјекнула је кухиња.
Одмах се створила пред њим, претходно се прекрстивши у предсобљу, док он није могао да је види. „Готово је“, помислила је. „Сазнао је. Неко му је рекао на пијаци! Нисам смела да га пустим самог! Дођавола његово рођенданско изненађење!“ – чак јој се отело да у себи опсује. 
Руке су почеле да јој дрхте, а зној са чела капао је и сливао се низ дубоки деколте њене кућне хаљине, голицајући је све до стомака. Предраг је гледао у њу са таквом жестином, коју никада ни у једним очима није видела. „Он је сада у стању да ме убије“, пролете јој кроз главу. Гутала је пљувачку и брисала руком зној са чела и врата. Кришом је погледала има ли то на њега каквог утицаја, нарочито док јој се рука задржала на ознојеном деколтеу. Уздахнула је горко, са страхом, враћајући руку у џеп кућне хаљине, док је другу држала ослоњену о бок. „Нисмо саставили ни годину дана у браку!“ – пролете јој кроз главу. Још јуче је изрез на овој кућној хаљини био довољан да заборави шта је доручковао и да ли је уопште доручковао… Још једном је покушала да му одвуче пажњу, раскопчавши, као случајно, врпцу којом је везивала хаљину. Испод није носила баш ништа, јер се спремала за купање, а хаљина се сасвим мало отворила, таман онако како је он волео…
 Али Предраг није ни мрднуо, нити погледом, нити било којим делом тела. Изгледао јој је као непријатељ који је дошао да је најпре напаствује, а онда убије. Осетила је да јој колена клецају. Повила је главу, толико, да се поново сетила удовице из приповетке Боре Станковића. Као да је одједном постала иста она Цвијета од раније, Цвијета удовица, која иде уз ограду спуштеног погледа. 
– Зашто си ми прећутала неке ствари? – уптао је кроз зубе.
Ћутала је, очекујући да се њен живот поново сруши. Али овога пута, знала је, биће горе од рата, горе од бомбардовања њене куће, горе од избегличке колоне, глади и жеђи, горе од најгорег понижења које је доживела када је у прихватилишту морала да затражи од непознатих људи хлеба и воде, горе и од Ранкове смрти; биће непоправљиво и смртоносно, а она више неће имати прилике да га гради поново.
Чекала је само да се све, само од себе, оконча, и решила да не проговори ни реч.
– Шта ти имаш са својим директором? А!? – подвикунуо је тако гласно, да је од страха нагло оскочила и потрчала да затвори прозоре.
Тек када је навукла завесе и поново се окренула према њему, схватила је шта је управо изговорио. 
– Зар на пијаци да сазнам да ти се тај шарлатан удвара!? Бере ти цвеће и поклања на сред зборнице, да сви виде! Зашто ми то ниси испричала!? Нећеш ти више мени на посао! Нећу ја више ово да трпим! Преселићемо се у Беч! Нема више потребе да радиш!
Цвијета се само спустила у фотељу и клонула. Руке су јој беспомоћно висиле, а ноге утрнуле и опустиле се, као да више није владала њима. У глави јој се завртело. Предрагово лице сада је стјало изнад њеног, а потом почело да се врти по плафону собе. Осећала је како је хвата несвестица… Толико је пребледела да се Предраг, видевши је, уплашио да ће умрети. Донесе одмах чашу воде, поче да је прска и дрмуса, да јој масира врат и полива груди, које блеснуше из расклопљене кућне хањине.
– Цвијето, голубице моја, јеси ли добро? Кажи нешто, молим те! Цвијето! – дрмусао је њено омлитавело, онесвешћено тело, љубећи је по лицу.
Затим ју је узео у наручје о положио на кревет, подижући јој ноге на јастук, како би јој се циркулација повратила. Полако је отворила очи. И даље није проговарала ни реч.
– Опрости мени, матором љубоморку! Једна помоћна радница из твоје школе ми је на пијаци рекла да продаје исте онакве руже какве су засађене у школском дворишту! Нудила ми је да их купим за тебе. Рекла је како ти је директор, кога она очито ни мало не цени, поклонио једну такву… Јеси ли добро, љубави?
– Директор је будала. Идемо одмах за Беч. Умрећу ако останемо овде.
Ништа више није изговорила. Предрагу је то било довољно. Загрлио је тако јако, да је знала, да је никада више неће пустити. А неће ни она њега. Живот се поново отварао пред њом. Можда ће и успети да га, до краја, проживи у лажи.