Mиомир Петровић
НЕПРЕСТАНА ИЗГРАДЊА ХРАМА ХУМАНОСТИ

 

Храм је Imago mundi, он је Микрокосмос, духовно средиште света, сусретиште трију светова – будући да је у додиру са небом, земљом, доњим светом и његовим водама. Храм је и оса и вертикална између неба и земље.

Његови нивои и спратови означавају узлазак пут небеса и духовни излазак верујућег. Троугли храм, ослоњен на четири стуба приказује троструку природу идеје која управља елементима као носиоцима стварања и репродукције. Соломонов храм био је васељенско средиште, место заједништва Бога и Израиља, представљао је почетак васељенског времена и био пребивалиште Божје, одраз небеског шатора. Три дела светилишта назначавала су три весељенска предела: трем – доње пределе и мора; светилиште – земљу; свод – светињу над светињама, небо.

Храм хуманости се у хришћанској симболици најчешће одређује као милосрђе а приказује се као жена окружена децом, она која доји дете а у руци држи срце или какав цвет. Могуће је сагледамо као удовицу која брани своју децу, будући да на гравирама никада нема мушког лика. Други симболи хуманости који се дају видети на перистилима и фрескама су јагње, пеликан који сопственом крвљу храни своје младунце, некада и Христова хаљина без шавова која означава једност и јединственост која се није раставила, па се не мора ни нанова састављати.

Човек је ту да изнова започне оно што се никада не довршава, али се тај рад никада и не прекида. У том аутодинамизму је и смисао наших стремљења. Ту дихотомију не треба ни да проблематизујемо, будући да је вечна. Можда је међу нама треба посматрати као Јин и Јанг, као два дијалектичка и смењујућа принципа.

Волтер Лесли Вилмшурст, езотеријски песник каже: „Храм човечје природе је недовршен и ми не знамо како да га докончамо“.