Јелена Ђ. Марићевић Балаћ
КАН ОСМАНОВ

 

КЋИ МОНГОЛСКОГ КАНА

СОКОЛИЦА: Од чега болујеш, зашто умиреш?

МАРА: Умирем, мој соколе¹, љуто ме је заболела глава, јарко ме је омрзнуло сунце.

СОКОЛИЦА: Од чега лудујеш, зашто ме болиш, Маро²?

МАРА: Душе ми се растају, једно крило на Север, друго на Југ.

СОКОЛИЦА: Има ли нам лека?

МАРА: Да од Душе света иза Пете горе затражиш „Љубав која покрива мнозину грехова” из Прве књиге Петрове (IV, 8).

СОКОЛИЦА: Ја нисам Прекрасна Аза³, у моје срце не стаје толико љубави.

МАРА: Мораш веровати, соколице, само нас Љубав може одржати заједно.

СОКОЛИЦА: Ти знаш да ја могу волети само Србина, то је моја заклетва од давнина.

МАРА: Мораш волети цео свет, бирај смрт или преокрет.

СОКОЛИЦА: Зар нема другог начина?

МАРА: Нема.

*

ОСМАН⁴: Каква то људска кост заудара?

СОКОЛИЦА: Душо света, дај ми лек из самовара. Душе су се разделиле Мари, умреће, а престаје да стари.

ОСМАН: Мичи ми се, трошна телесино!

СОКОЛИЦА: Душо света, драга моја стрино!

ОСМАН: Не могу се душе више састати у теби. Тражи Мари нови стан!

СОКОЛИЦА: Зар милости баш ни мало не би…

ОСМАН: Један је преседан! Само Кан на дан! Само Кан на дан!

*

МАРА: Шта је рекла Душа?

СОКОЛИЦА: Каже, Кан на дан.

МАРА: Све љубавне струје овог света пуста проћи ће кроз твоје чељусти и уста.

СОКОЛИЦА: И сваки ће рабош и сваки ће свитак мени бити питак.

МАРА: Моја ће поезија дати љубав свету, а ти ћеш ми пробости глежњеве и пету.

Покидана душа сад немушто пева – преведи ми песме, прочитај им црева.

 

КАН НА ДАН

Претворићу сваког кана у Србина.

Нек ме има у 100 жена за сто канова.

Бићу по кап крви што ври у 100 женских срца.

Бићу по кап воде за сваки уздах њиховог пољупца.

Бићу 100 жена што у 300 дана од сваког кана добија сина,

рођеног Србина.

 

ОСМАН ЛИ СИ?

Ја, Осман, имао сам 10 лета.

О, земан!

Када су ме задавили, ја, Осман.

Постао сам Душа света,

O, zaman!

Учио сам слова света,

Сабљу сков’о,

Посадио два-три цвета,

Стабло ново.

Изучио, научио две-три суре,

Шчепале ме руке јаке

џанум-цуре.

Сад све оно научено, урађено

Све на пола,

Поста Душа коју зову она

Гола.

Ја, Осман.

Заувек са десет лета,

Никад кан.

 

SOKOLLU

Соколица само ја сам,

Параван,

Душа ми се поделила

Сваки грам.

По свету сам ја прострла караван,

Препун свиле и памука

За мој сан.

Сваког кана претворила

Ја у грам,

Сваки комад постао ми

Србистан.

До Османа поново сам

стигла ја,

Душа ми се моја дигла

Кановска.

Остариће Осман мени

Један дан,

Оживеће моја Мара,

Безистан.

Опанке сам подерала

Yemeni

Сви канови сад су мени

Сејмени.

Од Османа биће један

Добар кан

Жениће ми Осман Мару

Сваки дан.

 

БЕЛИ КАН

Волео ме један кан.

Кажу да кан има памет 40 људи.

Волело ме једно срце.

Мислило о мени 40 људи.

Када сам умрла,

40 дана је моја душа

Била за софром 40 памети.

41. дана су ме молитве кановог срца

Пренеле у нови живот.

Опет га дуго нећу видети.

Ускоро одлазим у поход

По жељи кановој.

Кажу да кан има памет 40 људи.

Када поново умрем

Моје срце ће горети за 40 срца

Јединог кана који је икада

Пробао да помисли на мене,

Јединог кана који је волео.

41. дана, после мојих 40 живота,

Скинуо је вео.