Саша Кнежевић
КИСЕЛИНА

 

Данас је Славици рођендан. Четвртак је. Не знам баш тачно који је датум али напољу мирише на јесен. Шетње су ми продужили на два сата. Рекох – Много је браћо. Смију се Ћелави шушну – Много је кад бију. И онда су ме тукли. Сутра сам опет био два сата. Дебели пита – Јел много? Ја у ставу мирно одговорим – Много је кад бију друже Ј! Славица ми је послала пакет за славу. Сарма се оладила печење улојило па сам то дао затвореницима колаче и цигаре стражарима. Себи сам оставио киселину. То је мајка правила. Само ме она неће отровати. Ћелави је сутра пито – Јел се јебе ко што прави руске капе? Заузмем став мирно и одговорим – Нисам пробо руске капе друже Ш! Он се смије. Јебеш будалу. Од силног тог слатког без косе осто и без зуба. Гледо сам га вако читаву тулумбу узме и прогута ко да је сабља. Ја слатко никад нисам јео. Ништа ми није слатко ко ракија а и ствара ми киселину. А стари мој залаго урмашицу и пивом заливо. Мајка је вазда у браду шиштала – Црко пексине. Он је бога мого изјест. Кад се вратио из логора четерес два јајета кувана појео без љеба. Толико се у селу затекло. Ко се мого надати да ће се јаја жељан вратити. Пола година послије жене јаја доносиле и мајка правила шта стигне највише колаче и пексимете. И мајка је знала понекад поган бити али ме она неће отровати. А и шта ће њој старој те паретине. Има очеву инвалиднину. А и не вјерује она Сими. Он је са старим у логор одведен али га нико тамо није видио. А вратио се истог дана кад и други. Кад год га неко пита ђе је он боравио он нешто слажи. Сви су из те групе од тих посљедица умрли а он у Канади. А јесам му жену. Годину или двије ја се слабо у вријеме разумијем. Нисам ја то ни у судници крио. Али том Борку ја нисам могао бити ћаћа. Она је била са амиџом Владом док ногу није изгубио. Послије јој било гадно. Он се од туге пропио. Да није умро шећер би му и другу однио. Добро јој се стомак познаво кад се на мене наврзла. А кажу тај Борко је личио на мене. Како неће личити кад смо рођаци. Прво кољено. Показивао је и мени тај биљег на лијевој плећки. Исти мој. А то нам је од бабе Анете. Цијело село за њега зна. Исто Велика Британија и горе бен имамо мали ко Сјеверна Ирска. И прогањо ме прогањо мајку своју туко да призна. Шта да призна па неће мајка за то сина лагати. Причо у кафани како је Симо од курве у Канаду побјего. Од туге се тамо оженио и та му двоје дјеце ко и Дара родила. Ја сам с њом биво и кад се Симо вратио ал јој дјецу нисам правио. Само је Славица ту на мојој страни. И на суду ме бранила – Какав он друже судија добро господине судијо он мени вакој није у стању седамнес година сина направити а не овој. Имало је то ефекта. Та њена одбрана. А мајка ме мало ту разочарала. Она је велики патријархалац – И ћаћу су му жене јуриле. Шта сам ја ту могла. Ова је и веселог ђевера Владу у гроб оћерала. Ја сам сину вазда говорила да се само пази какаве болешчине у кућу да не донесе. Опет сигуран сам да ме она неће отровати. Родила ме. А и одакле том Сими милон. Мало је прећеро. Чуј милион за синову главу а и сам зна да му оно није био син. Сад се сјетио родитељске љубави. Кад је почео у кафану долазити рођакали смо се а он послије одлучио да сам му ја ћаћа. Признај ме и није ти бога. Како да те признам кад ниси мој. Дара долазила код Славице да ме моли да га признам. Славица попустила. Она се надала да нам остане на имању. Вриједан је био. Ко кад је од малих ногу без оца живио. Све сам. Стари га мој научио трактор да вози. Он га је ко братића пазио. Да је помислио да му је унук научио би га камион да вози. Кад су ме сви издали ја сам се пропио. Знаш какве су сеоске жене. Прочуо сам се међу њима. Ко зна шта је Дара причала. Нисам се могао одбранити све да сам и хтио. И кад сам га у кући ујутру онда затеко ја сам помислио да ми се свети. Да он сад са Славицом. Кад се дијете роди де ти докажи чије је кад смо род исти гени исти деенкаи. И он преко мене и ја за њим потегнем сјекиру из пања и звиз по сред Велике Британије. Он весељак био дошо да јави да је Дара издахнула ал мени се све саставило. Мајка је у судници свједочила да су она и Славиа викале за мном. Село их обоје сахранило. Сестра му код нас прешла да живи. Што њу Симо није повео код себе у Канаду него паре нуди? Мајка је зове сине. Ваљда мисли да је она моја. А није. Не затрудни се тако лако. Славица то најбоље зна. Опет размишљам милион је пуно пара. Симо је лажов ал опет вриједи покушати. Да по пола подијели са чуварима опет њој оста пола. Ја сам добио двадесет година. Од мене више нема чојека. Мајка има ту ћаћину инвалиднину. Ако се ја самоубијем неће морати дијелити паре. Остаде њој и малој милион. Ако га добију. Лијепа дјевојка ће израсти. Иста моја мајка кад је цура била.

Ово писмо је дежурни тужилац пронашао у устима осуђеника Радмила Д. који се објесио у својој затворској ћелији у ноћи између 29. и 30. септембра. Затворски чувари В. Ш и Ј. Ј., који су пронашли тијело, нису хтјели да га дирају јер је код њих постојала извјесна бојазан да не буду оптужени за убиство.