Павле Зељић
CARMINA ALCHEMICA

 

ВАРИЈАЦИЈЕ О ЛОБАЊИ

има међу људима људи

међу свим стварима што

једино лобању препознају –

једино лобањи се диве

у свом очврслом, штуром,

окоштало сувом еротском нарцизму.

нарцис несвестан да свој одраз мотри,

горка со земље, себе гутајући себи

само на сласт. или, у тамнокамном

лобање ткању, у укоченој,

двосмисленој физиономији, читају

у хиљаду варијација номос физиса,

у одразу свог лица прозиру,

кроз прозор ткива што презиру,

вечну кост: у смртности сујета

света, у бесмртној смртности

свих ствари што земља, прах јесу,

бесмртну утеху бесмртности камена траже.

 

ХИМНА ЕСНАФУ АНАТОМСКОМ

осталим, згуснутим, органима,

срце није, видимо, сродно грађено:

разложено лежи под светлом,

под оком анатома, на столу,

као на пропланку у мутној

месечини руина неког дворца,

где смо се својом вољом настанили.

 

АЛЕГОРИЈА О МЛАДОМ АЛХЕМИКУ

није случајно што сусрећеш ноћас

у куту тавном у тому староставном

повест меланхоличну и смешну

о неупућеном и једва иницираном

младом звездочатцу, алхемику,

и некроманту; он у први дан

своје службе славне окуси

сласт творења magnum opusa

не слутећи – о ту ти сујеверно

задрхта свећа – да га је ђаво

придобио у свој чудни еснаф

беше ларва невиђеног лептира

 

ХИМНА ЕСНАФУ ВАЈАРСКОМ

као у ноћи,

под искром свеће,

алхемик што суви,

црвени сумпор

у живу крв преобрће —

вајар у одаји

тавној мрамор

раскамењује,

или груду медну

топлином тела

раскрављује,

у ноћи када

васиона је

камено нага,

када топли свој дах

предосети узвраћен

у прокрвљености коже.

 

ХИМНА ЕСНАФУ АСТРОНОМСКОМ

мада свеудиљ котурајућа тајна,

ни ноћ није негдашња ноћ знана,

откад у сени унео си луч мрака,

ко антипрометеј, госпар хладних зрака.

пресклађујући поетику небеских сфера

настао је одраз: на земљи као

на небу, Микрокосмос је, без мера,

мимо Сунца себе надрастао –

екстазе твој апогеј наш је зенит:

ко Јупитером Сатурн негда бременит,

љубомора твари изјела ти тело,

жалећи себе васељеном васцелом.

Ураниборг, палата царства мрака астрална,

обделава неземаљска поља ноктурнална.

 

СВЕОПШТЕ ЈЕДИНСТВО

тело твоје топла утопија,

увир уздања миленија,

залив свих река духа и тела, но и

млако и меко почело: каша

и киша, тло и храна у исти мах,

кошница, где у сат сви свој

мед, какав им је припао, прилажу.

отуђивши се, створени, стварамо,

знакови свагдашње-свеколиког,

принцип наде нам стопе

утиснуте у још нехођеном.